I

Lepe su zveri u zimu,

lepo im krzno debelo,

k'o živa svila svileno,

najlepše krzno –– dabrovo,

ono je mekše od noći.

Najlepše krzno nosimo,

a sami krzna nemamo,

zato se zbijamo u grupu,

zato pevamo uz vatru.

(Kaminuni Aćan: Pevanja Zimi)

Te godine, zima je bila strašnija nego otkada pamte i najstariji ljudi u zajednici. Namerno kažem: te godine, jer mi uz godinu ne dodajemo broj – to ne činimo još od onda kad je Ksiranda gorela, nego obično spominjemo neki važan događaj, koji se tada zbio. A u godini o kojoj govorim i ovde zapisujem, Gindžana je došla među nas. Veliki snegovi počeli su već pod kraj jeseni, uz oluje i mećave kakve nismo poznavali ni u pesmama. Dole, u dolini, gde je naše naselje, to je bio samo povod više za okupljanja, prela i posela uz dobru hranu, a deca su se sankala po ceo dan; ali, ovde, gore, na planini, u maloj osmatračkoj postaji, bilo je baš žestoko. Vetar je, osobito noću, ponekad tako zavijao, da nam se svima činilo, da će odneti ko zna kud i nas i postaju, iako je bila dobro ukopana i zaštićena sa svih strana. I kao za pakost, bilo je i posla preko ušiju: mnogo onih, koji neće da se okanu ćorava posla, nego nađu da putuju po takvom vremenu. Zbog njih smo tu, da ih dočekamo, nahranimo i okrepimo, da im pružimo pomoć od svake vrste, i uputimo ih dalje, ako baš neće da prezime u našem naselju, što bismo mi, naravno, najviše voleli. Toga dana ispratili smo jedan karavan takvih, pošto smo ih jedva iskopali iz snega u koji su upali, sa sve tovarom i teglećim životinjama. Držali smo ih nekoliko dana u toplom, hranili ih vrućim čorbicama od mesa, da povrate snagu, i ubeđivali ih iz petnih žila da ne putuju dalje. Ali, oni – ni da čuju. Jedna naša izvidnica povela ih je do mesta gde naša nadležnost prestaje, a dalje –– šta im sreća da. Bog se brine o budalama.

Sećam se, kao juče da je bilo: te večeri, sedeli smo u zajedničkoj sobi u postaji, vatra u ognjištu bila je dobro naložena, jelo se suvo meso i voće i zalivalo vinom. Društvo je bilo dobro, sve mladi momci, neki još golobradi, što su tek prvi put napustili kuće svojih mamica i tatica. Od Odraslih – nas koji smo pregurali trideset zima – bili smo tu samo Faranri i ja, Aćan. Odmah da zabeležim: Faranri nije sasvim naš, mislim, nije Kaminunac, nego nam je došao iz jedne daleke zemlje, ali ga volimo k'o svoga, i primili smo ga u Pleme, jer je sjajan čovek. Momci su pevali jednu pesmu iz njegovog kraja, kojoj ih je on naučio, a on ih je slušao sa velikim zadovoljstvom, i vesele doskočice padale su okolo kao varnice iz ognjišta. Ja sam sedeo malo izdvojen, i ne baš najbolje volje, misleći na onaj karavan koji je otišao, i koji mi se, ne znam zašto, motao po glavi. Odjednom – kao kad se razbije čaša –– Faranri (što znači "Gospodar dugmadi", prim. prev.) je poskočio iz stolice u koju se bio zavalio, naglo uozbiljen, i prekinuo pevače zapovednim pokretom:

–Neko viče u pomoć! Čujete li, ljudi?

Osluškivao je napeto. I mi smo naćulili uši, ali ništa nismo čuli, osim već pomenutog urlanja vetra.

–Sedi, smiri se, to je samo oluja – rekao sam.

Ali, on se uzvrdao, nije mogao mirno da sedi:

–To je bio poziv za pomoć, ili ja nikad nisam čuo nijedan! Negde, u ovom bespuću od snega, neko je izgubljen, i traži pomoć! Ako vi nećete da pogledate, idem sam! – i već se ogrtao u krzna, navlačio čizme i smučke, i izjurio u vetrinu pre nego što smo mogli da ga zadržimo.

Znao sam da ima odličan sluh, i da je sigurno čuo nešto što mi ostali nismo mogli, pa sam se obratio mladićima:

–Kad staro pseto laje, treba videti šta je! Je li tako, deco? Hajde, omladino, navlači deblje gaće, idemo da vidimo kome to tako neodložno trebamo!

Nisam morao da ponavljam, momci su se, uz graju i šale, već oblačili za izlazak. A napolju – strahota. Od vetra i mećave, noć ne beše crna, nego srebrnasta, i vitlala se i uvijala oko nas, kad zakoračismo u nju. Šta je, tu je, pritegosmo dobro krznene kapuljače oko lica i kaiševe smučaka oko nogu, pa napred. Držali smo se na blizu, i dovikivali svakog časa, da se neko ne izgubi u snegu. Nismo ni odmakli daleko od postaje, a sudarih se sa Gospodarem dugmadi, koji se vraćao. Nosio je nešto, u onom trenutku pomislih da je uprtio svežanj polupoderanih i potpuno smrznutih krpa, balu tkanine, što je možda ispala iz tovara onog karavana, kad on povika, a glas mu je bio prigušen u urlanju vetra:

–Brzo, brzo, pomozite mi. . . Ovde je jedna žena, zacelo: potpuno se smrzla. . .

–Nosimo je odmah u postaju – reče neko od mlađih, i ja se proderah:

–Nikako u toplo, prvo je istrljajte snegom! – znao sam šta valja činiti u ovakvim slučajevima, koliko smo ih samo ja i moji nekadašnji drugovi spasli iz snega, od bele smrti, što je slatka kao san, i teško je oteti ljudsku dušu iz njenog zagrljaja. Dohvatili smo to beživotno telo, ne mnogo veće ni teže od dečjeg, trljali snegom, zatim rukama, kao da nešto od naše topline i života pokušavamo da prenesemo pod odeću ukrućenu od zime. Onda smo utrčali u postaju. Izdavao sam naloge levo i desno:

–Ti, pristavljaj vodu. . . Ti, donesi trave za lekove. . . ti razmesti još jedan krevet. Hitro, omladino, sad samo od nas zavisi da li ova osoba živi ili umire. . .

Možda sam malo preterao, ali mladići su sve izvršili da ni ja ne bih bolje. Smestili smo ženu u tople bele prostirače, skinuvši prethodno s nje ono grozno sleđeno odelo i odbacujući ga sa gađenjem. Koža, pod odećom, bila je pomodrila od hladnoće, a i inače puna krvavih podliva i masnica. Gospodar dugmadi mi je doneo trave, i gnječio sam ih, dok se nisu pretvorile u beličastu kašu. Onda sam tu smesu počeo da nanosim na povrede po koži. Stojeći pored mene i gledajući šta radim, Gospodar dugmadi je pratio svaki moj korak sa, rekao bih, pobožnom pažnjom: on nije umeo da pruža pomoć unesrećenima, u društvu iz koga je stigao to nije posao za muškarce. Mladići su takođe pratili šta radim, stojeći na vratima. Neko dobaci:

–Nema neke grudi. . . Sigurno je mnogo dojila decu.

Svi se nasmejaše. To me je, priznajem, malo naljutilo.

–Faranri – obratih mu se tiho – da li bi bio ljubazan da malo rasteraš ovu omladinu? Smetaju mi da radim.

U dva skoka stuštio se do vrata – i iz puna grla zavikao kao kad se obrušava lavina:

–Sram vas bilo, balavurdijo bezosećajna! Tu je jedna žena kojoj treba pomoći, a vi? Nema neke grudi, je l' tako? Mnogo mi vi znate o tome! Hajde, čistac! Ne zamajavajte Aćana, on ima posla, za razliku od vas!

Zatvorio im je vrata pred nosevima – mislio sam da će da ih zalupi iz sve snage, ali on ih je, u stvari, vrlo tiho zatvorio, i nasmešio mi se, svojim čuvenim nevaljalim osmehom, tako da mi je bilo jasno da uopšte nije ljut, nego se samo pravi strašan.

–Ha, šta kažeš, jesam li im dobro rekao?

–Jesi, samo nisi morao tako glasno. I mene si uplašio. Nemoj drugi put da vičeš toliko.

–Neće im ništa biti! Već mi je dodijalo da im budem mama. Kako je njoj, šta kažeš?

–Mislim da nije dobro. Ne dolazi svesti.

–Ali, živa je, je li?

–Srce i bilo rade, ali jako je iscrpena. I kako je samo izudarana, vidiš li to? Kao da se kotrljala niz neku liticu.

Faranri je ćutao neko vreme, pažljivo zagledajući ženu.

–Znaš, Aćane, ona možda ne želi da živi više – rekao je odjednom.

Okrenuo sam se prema njemu:

–Kako to misliš?

–Mislim, njena kosa. Vidiš kakva joj je kosa?

–Vidim. Kratka. Pa šta?

–To je običaj u mojoj zemlji. . . kad žena jako pogreši.

–A, znači, ovo ti je zemljakinja?

–Nije ona moja zemljakinja – odbrusio je inadžijski. –– Samo kažem da je to u mojoj zemlji običaj. Kad žena zgreši, odseku joj kosu. I ko god vidi takvu ženu, može da je ubije. Zato se obično ubijaju same.

–U toj tvojoj zemlji imate, izgleda, žena za bacanje, kad im dopuštate da se ubijaju – uzdahnuo sam. Zna Faranri da bude i vrlo naporan, kad krene da priča o običajima svoje zemlje, Cibole. – Mi ih ne puštamo tako lako. Ali ti misliš da je ona krenula u ovu mećavu da bi se ubila? Možda je pobegla iz onog karavana od jutros?

–Ćuti! Nešto je rekla!

"Rekla" nije bio pravi izraz. Iz ženinih usta oteo se slab zvuk, kao kad malo mače pokušava da se oglasi. Trgla se – prvi pokret otkako smo je smestili – i opet klonula. Kad sam joj stavio ruku na grudi, srce je ubrzano tuklo, a telom se razlivala vrućina. Počela je da drhti.

–Ima groznicu.

–Možeš li da joj pomogneš? – zanimao se Faranri.

–Učiniću što god mogu. Dodaj mi taj čaj.

Silom smo joj otvarali usta, da u njih ulijemo malo odvara od lekovitih trava, oblagali je u krpe natopljene sokovima što pomažu da se telo okrepi. Tu celu noć proveli smo uz nju. Pred zoru sam, izgleda, zadremao, a kad sam se trgao, video sam Faranrija kako sedi pored naše bolesnice, i posmatra je, podnimljen na laktove.

–Kako joj je? – ovog puta sam ja to pitao.

Značajno me je pogledao:

–Buncala je. Sad je prestala.

–Mnogo je hladnoće pokupila, sad treba mnogo unutrašnje vatre da to istera.

–Ne razumeš. Ona bunca na nekoliko jezika.

Pomislio sam da me zavitlava.

–Govori jezikom Cibole, ali neke reči uopšte ne razumem – nastavio je. –Prepoznajem i reči iz sanskrta, iako nikad nisam bio dobar u stranim jezicima. Ali ti si putovao na one vaše susrete pesnika, ti znaš. Slušaj je malo.

U prvi mah, samo je zaječala. Onda su potekle reči – brzo, kao u velikom strahu. Mi se zgledasmo.

–Ima tu i reči iz našeg starog jezika, sačuvanog još samo u starim knjigama, koje već niko ne čita! –– izustih, osećajući da se ježim. – Ne mogu sve da uhvatim. . . prebrzo priča. Spominje neku decu.

–Da, sirota grešnica! Svakako su deca platila za njenu grešku – oglasio se Faranri sažaljivo.

–Opet te ne razumem.

–Ne mari, objasniću ti ako ostane živa – "umirio" me je odmah.

I tokom dana smenjivali smo se uz njenu postelju, koliko da se malo odmorim, ali kad bih preuzeo smenu, Faranri se bespomoćno vrzmao oko vrata, pa ga pozvah da mi se pridruži i barem gleda šta radim, kad već ne ume ništa da pomogne. Kratki napadi buncanja u visokoj vrućici ponavljali su se uporedo sa periodima nezdravo dubokog sna. Na momente bi bolesnica otvorila oči i video sam smeđe dužice i zažarene beonjače, a krupni dečji zubići provirili bi iz ispucanih usana. Mogao sam dugo da gledam ženu, i uočavam sve pojedinosti njenog izgleda. Nije bila najmlađa, ali je, u trenucima kad bi se zanela u dalekoj zemlji snova kakvi se sanjaju u bunilu, nekako gubila u tvrdoći izraza i crta. Bila je omalena, ni mršava ni debela, žućkaste kože, možda zato što je bolesna, možda od iscrpenosti. Držao sam njene male vrele dlanove, dve premorene ptice, klonule i jadne, što samo po navici ponavljaju grčevite pokrete po vazduhu, i ne znam koliko stotina puta izgovorio reči od vatre, koje se upućuju onome ko ne zna za sebe:

–Da li si me čula? Da li si me videla? Da li ti prija moj glas, da li razumeš moj jezik, da li se odazivaš mojim rečima?

Uzalud, uzalud, nije mi se odazivala, nije me razumela, nije mogla da se vrati u svet jave. Faranri, obično tako glasan, ćutao je kao buba slušajući me kako vračam. Mogao sam da pokušam sa izazivanjem glasnika Smrti, ali za to mi je neophodno da znam ime onog koga hoću da otmem, a ova osoba mi je bila nepoznata. Kakav peh! A da zovemo vidara po ovakvom vremenu – neće ni čuti gongove, a neizvesno je i ako čuje, da li će moći da krene uz planinu.

–Pomozi mi, Faranri – rekoh najzad. – Uhvati jednom rukom njenu, drugom moju. Ako napravimo lanac, možda nešto i uradimo.

Tako smo je držali za ruke, a i svoje smo sastavili, pa smo ponavljali iste reči, ne uspevajući da se setimo ničeg boljeg.

U jednom trenutku – sad, da li zahvaljujući, ili uprkos naporima koje smo ulagali – žena otvori oči i pokuša da istrgne šake iz naših. Po prvi put, pogled joj je bio bistar a ne grozničav, izoštrio se, i strah se ukazao u crtama lica.

–Ubijte me, ali moju decu poštedite! – izgovorila je u dahu.

To baš i nije ličilo na pozdrav onima koji su joj spasli život – ali nismo mogli mnogo da biramo. Suviše sam se obradovao što joj uopšte čujem glas.

–Ne nameravam da te ubijem – rekoh na cibolanskom, njenom jeziku kojim je progovorila. – I neću ništa da učinim tvojoj deci.

Ustuknula je – da nije bilo zida iza nje, ko zna kuda bi pobegla.

–Pa vi ste. . . vi niste . . .

–Pa da – odgovorih, jer nije pristojno raspravljati se sa teško obolelima –– mi smo. . . mi nismo. . . mi, šta god hoćeš, samo se nemoj toliko plašiti. Zaista ti nećemo ništa, zaista.

–Ko ste vi? Gde sam ja?

–Mi smo Kaminunci – rekoh. – Ti si u našoj postaji, u planinama, daleko od tvoje zemlje. Našli smo te u snegu, bilo ti je jako loše, a ni sada nisi najbolje. Ne boj se.

Klonula je na jastuke:

–Da. . . sećam se. . . samo vi. . . vi. . .

–Mi. . . šta?

–Vi. . . ne postojite. Vi ste narod iz legendi.

–Divota, znači, ti upravo sada razgovaraš sa pripadnikom nepostojećeg naroda? Ali tu je i jedan tvoj Cibolanin, ovaj pored mene. Hoćeš li s njim da pričaš?

Žena se zagledala u Faranrija i tek sad je izgledala uplašena. On se strogo namrgodio i pročistio grlo.

–Da li si bila u karavanu koji je nedavno otišao od nas? – iznebuha je upitao.

Otvorila je usta da odgovori, hvatala dah – i odjednom se rasplakala kao dete. Bio sam zatečen.

–Eto šta si sada uradio! – okosio sam se na njega. – Uplašio si je, kao da joj nije već dosta svega! Dok je videla te tvoje oči, ponovo je umrla, ovog puta od strave! (Gospodar dugmadi je svetlook, mi nismo. Ali to za plašenje – bila je čista pakost, on je veoma lep, tako barem kažu naše žene).

–Ja bih rekao da se prepala od tebe, mnogo si mi zgodan, tako sav zarastao u bradurinu! (ovo je bio prljav udarac s njegove strane, brada mi raste u tri dlake, toliko je retka koliko mi je kosa gusta, ali, zaista sam se zapustio, dok se on uvek uredno izbrijava; uprkos tome – ne verujem da se preplašila od mene).

–Hajde, dušo, nemoj da plačeš – obratio sam se ženi. – Neće valjda biti tako zlo? Živa si i čitava, to je važno, ostalo će sreća dati, tako kaže jedna naša pesma. Da li želiš da te ostavimo samu za neko vreme? Ili bi nešto pojela, popila? Samo ti kaži, mi smo uz tebe!

Nisam ni opazio da sam ponovo prešao na svoj jezik. Pričam, pričam, a ona me ne razume. Ali ne manje sam se začudio kad mi je odgovorila na lakči jeziku, istina s oklevanjem i prepoznatljivim naglaskom:

–Malo vode. . . ako može. . .

–Biće odmah, dušo! Baš sam nepažljiv! Ti si izgorela od groznice, moraćeš mnogo da piješ. Uzmi. Voda je sa malo meda, nadam se da će ti prijati.

Ali kad je krenula rukom da prihvati šolju sa vodom, odjednom je pocrvenela kao mak i pritegla pokrivač oko sebe:

–Ej, pa ja sam. . . gola! Ko me je svukao?

–A šta misliš, ko te je negovao i menjao ti pelene za sve vreme otkako si u nesvesti? – ne izdrža Gospodar dugmadi. Žena se još više zbunila, toliko se pomela da je zaboravila na vodu. Uputih svom drugu otrovan pogled, a njoj se nasmeših najumiljatije što sam mogao.

–Nemoj da te to brine. Ono odelo na tebi, bilo je poderano i smrznuto, nismo smeli da te ostavimo u njemu. A i nije više ličilo ni na šta. Naći ćemo ti nešto drugo da obučeš.

–Jeste li me vas dvojica gledali ovako bolesnu?

–Da, mi smo bili uz tebe.

–A usput smo ti i što – šta drugo uradili, tako nikakvoj – nastavio je da reži Gospodar dugmadi. –Spase je čovek iz mećave, sedi pored nje danju i noću, od smrti je otrgne, i ona tu nešto sumnjiči, plaši se što smo je svukli! Uh, žene! – zafrktao je, široko razmahnuvši rukama, okrenuo se prema vratima, kao da pođe, pa se opet vratio. Šta mu je?

Žena je ćutala, oborila pogled.

–Hvala vam za moj život, iako nisam baš sigurna da li nešto vredi. Niste morali ...

Već sam se naježio, očekujući da sada odslušamo napad vriske i busanja u prsa – nekako mi je mirisala kao da je u takvom duševnom stanju. Umesto toga, umukla je, utrnula, turobno i tužno. Poželeo sam da je zagrlim, pomilujem, ali se, odjednom, nisam usuđivao. Što se Faranrija tiče, on ju je prilično neprijateljski odmeravao. To nije ličilo na njega. Obično prede u ženskom društvu kao mačka – pogotovu kad se uzme u obzir da smo bez žena već mesecima.

Da ne slušam neugodnu tišinu koja se spustila na društvo, ustao sam sa kreveta na kome sam sedeo i otišao u pokrajnju sobu, da iz sanduka uzmem nešto preobuke za nju. Birao sam među košuljama neku manju, i našao jednu dosta lepu, vrlo jednostavnu, malo ukrašenu, ali poslužiće, dok našu gošću ne odvedemo u naselje i naše žene joj ne nađu nešto bolje. Donje čakšire i meke čizme za po kući uspeo sam da iskopam tek posle dužeg ronjenja među odećom, a kapu i krznene predmete ćemo upariti kasnije.

Kad sam se vratio u sobu za bolesnike, mal' mi sva odeća koju sam poneo ne ispade iz ruku. Ono dvoje se nisu pomerili iz stavova u kojima sam ih ostavio. Žena se skupila među jastucima i gledala u pod, a Gspodar dugmadi je stajao pored kreveta, s jednom rukom na okviru postelje, a drugom podbočen, onako kako se on obično drži. Da li je to možda običaj među Cibolanima – da muškarac i žena ne progovaraju međusobno? I zašto je tako neugodno gleda? Nisam mogao da se uzdržim:

–Je li vama dvoma neko pojeo jezik? Faranri, zašto ne zabavljaš gošću? Što samo stojiš, šta misliš?

Dakle, i ja umem da odapinjem strele pogledom – ali on to ume bolje. U stvari, da pogled ubija, sad bih bio mrtav.

–Ako ćeš samo tako da stojiš i gledaš, sevaj iz sobe, da se žena obuče bez uznemiravanja. – tim rečima ga izvedoh. Kad zatvorih vrata, i nađosmo se u hodniku, ponovo se oborih na njega:

–Dobro, šta je tebi? Kako se to ponašaš? Kog besa si se tako namračio? Da ti nije možda pola porodice pobila?

Govorio sam tiho, da me ona ne čuje, glas mi se od ljutnje i nelagode pretvorio u šišteći šapat.

–Ti ne razumeš, Aćane. To su naši običaji. . .

–Razumem ja da si ti bezobrazni divljak i da se ona preplašila od tebe! To je bar jasno kao da vam na čelima piše!

–Ali ti ne znaš, ona je jedno prezreno stvorenje. . .

–Mi ne preziremo one koji nam dođu za pomoć kad se nađu nevolji, razumej već jednom! A ona nam je došla ne tražeći pomoć, sama i bespomoćna. Ne mogu da shvatim zašto je prezireš? Da li bi i tvoja žena, gospa Nuri, tako postupila?

–Zabranjujem da se moja žena ikada sretne sa jednom ovakvom! – uzviknuo je sa žestinom. Kako je podigao glas, vrlo moguće da se to čulo kroz vrata. Sav sam se ohladio. Onoj iscrpenoj osobi sad samo treba jedan što je ovako gadi.

–Ćuti, netaktični stvore. Ko će se sresti s tvojom ženom i zašto, ne odlučuješ ti. Barem ne ovde, a u naselju još manje.

–Dok sam ja na položaju na kojem jesam u ovoj zajednici . . . – ponovo je povisio glas, i to je sada već bila pretnja.

–Dotle si dužan da se ponašaš pristojno, a naročito prema gostima naše Lakče Kaminuni! – poklopio sam ga odmah, i nisam bio baš ljubazan. Prilično nemilo sam ga podsetio da je stranac, došljak, da ne zna sve naše finese.

–Ili si, možda, zaboravio kako si ti stigao kod nas? – nastavio sam blaže. – Gonili su te, koliko si mi pričao.

–To je drugo – zabrzao je. – Ja sam i tada bio čestit čovek.

–Samo ti je bila ucenjena glava, i zaprećeno smrću svakom ko ti pomogne.

–Da, tako je. . . ali, ja sam bio prognan, a ona je osuđena na smrt. To je velika razlika.

–Znači, ona je nečasna, zato što je izbegla smrtnu kaznu?

–Da, tako je.

To njegovo "da, tako je" stvarno može da dovede čoveka do ludila.

–Dakle, zanimljivo je vaše shvatanje časti – rekoh nemarno. – Meni, vidiš, uopšte ne smeta što je ova osoba pobegla – jer u tome je stvar, izgleda, ona je pobegla, je li tako – i spasla svoj život. I mene su dva, tri puta hteli da ubiju – naravno, ne Kaminunci, nego odvratni stranci – i ja sam svaki put pobegao.

–Ali, ona je osuđena za PRELJUBU! – zašištao je najzad, posle dugog dvoumljenja i smišljanja odgovora. Video sam da mu je vrlo teško i da se veoma trudi da mi objasni svoje ponašanje, iako nije uspevao. A ako je mislio da će da me obori na leđa ovom poslednjom izjavom, nije uspeo ni to. Kad je reč pala, odjednom se opustio, i čak zauzeo neko pobedonosno "šta – sad – imaš – da – kažeš?" držanje. Izgleda, smatrao je da je rekao sve, iako u stvari nije rekao ništa, jer mi ta cibolanska reč nije bila poznata. To sam mu odmah i saopštio, i zahtevao da prevede, pa se našao u još goroj zabuni nego malopre.

–Hajde, objasni, kakvu je to strahotu nesrećnica učinila? – navaljivao sam. –Mora biti da je to neki grozan zločin, je li tako?

On je uvređeno zaćutao i odmahivao glavom. Razgovor je za njega bio završen, kako mi se činilo.

–Dobro, ne moraš, pitaću nju. Ulazimo da vidimo kako se snašla s odećom, i teško tebi, čuješ, ako opet budeš neprijatan.

–Kakav ću da budem, o tome ja odlučujem! – uzvratio je nadureno.

Zakucah na vrata – mi kažemo da je to iz poštovanja prema drvetu, od koga su isečene daske, ali ne manje ni prema onome ko je iza vrata, dodajemo. Niko nije odgovorio, pa uđosmo. Žena se bila obukla. Izgledala je kao neki od naših dečaka pre nego što se zamomče, onako u prevelikoj košulji i čizmama i smeškala se zbunjeno, sležući ramenima, kad se pogledasmo.

–Kako ti dobro stoji! – rekoh, hrabreći je. – Izgledaš kao momčić! Dobro ti stoji naša odeća. Nije najskupocenija, ali je čista.

–Mnogo vam hvala – rekla je učtivo.

–Nema zašto! Naša dužnost!

–Da. . . uobičajen postupak – dodao je Faranri ledeno.

Stajala je, pa je zamolih da sedne. Ne sme mnogo da se napreže, objašnjavao sam joj. Štaviše, bilo bi dobro da opet legne, da se ne zamara previše.

–I nema smisla da se i dalje ne poznajemo – govorio sam – kad svako od nas ima ime. Ja sam Aćan, ovaj lepotan se zove Faranri, to mu je kaminunsko ime, jer pravo krije. A kako tebe da zovemo?

–Ja sam Gildžan.

–Gindžana? – upitah misleći da nisam dobro čuo.

–Gildžan.

–U redu, nemam načina da pravilno izgovorim tvoje ime, zvaćemo te Gindžana, to je lepo ime (a znači "mali broš", a takođe i posebnu vrstu poklona – primedba prevodioca).

–U stvari mi je puno ime Gildžan Gejleni – ustala je da bi se naklonila. Ustadosmo i mi, i uzvratismo naklon, to učtivost zahteva. Vidim da se Faranri klanja kao da treba da položi glavu na panj, to jest, vrlo nerado; a kad je čuo njeno puno ime, zatreptao je, kao da je jako začuđen, i izgledao vrlo zainteresovan.

–Ime tvog naroda je Gejleni? – pitao sam.

–Ne – moj. . . muž se zove Gejlen.

Ime joj je po mužu? Čudnovato. Mi kad se predstavljamo, kažemo ime plemena, pa svoje sopstveno, pa imena roditelja, pa braće i sestara, a ko je stekao decu, obavezno i njih pominje. Ja sam, dakle, Kaminuni Aćan, sin Šeje i Denora, dece četvoro, hvala na pitanju. Ala će se naše žene čuditi kad čuju ovu strankinju. One će je već podrobno ispitati o svemu.

Oprostili smo se od nje, zamolivši je da se odmara, i otišli. Primetio sam da je Gospodar dugmadi odjednom vrlo zadovoljan i da se smeška sebi u bradu. Gongovi su javljali da imamo gošću, da je bila vrlo bolesna, i da ćemo je preneti u naselje – čim mećava popusti.

Smeo sam da se opkladim da je svi s nestrpljenjem očekuju.