II

Dastali: Radije smrt,

nego život bez voljenih ljudi!

(iz drame O DASTALI I NJENIM SNAHAMA)

Moje srce je mrtvo, i moje telo samo prazna školjka; pa ipak, ono je oporavljeno i zdravo. Zato neću da ležim i samu sebe žalim: potrudiću se da radim i ja nešto korisno. Otkako sam rekla da znam da pišem, u sobi redovno nalazim čistu hartiju, uredno zašiljena pera za pisanje i crni i zeleni tuš. Zamoljena sam da ne štedim hartiju, imaju oni toga dosta, kažu, a malo ljudi koji pišu kad ne moraju. Hartija je, inače, osrednjeg kvaliteta, nije baš kao kineska, rapavija je, ali poslužiće. Te ja, tako, počeh da zapisujem šta mi se događa od dolaska u Lakču Kaminuni, kako oni zovu svoju zemlju.

Ovi ljudi, Kaminunci, koji su me primili – ne mogu da kažem ništa drugo, nego baš primili, i to veoma lepo – vrlo su otporni na hladnoću. Zima je hladna kod njih i duga, pa ipak za sve ovo vreme koje provedoh kod njih nije se desilo da umre iko od mlađih. Baš jutros čuh kako plače jedna unuka, za svojim dedom. "Deda, deda" – zazivala je devojčica. – "zašto te nema? Zar nismo tako lepo pričali?" – a odrasli joj odgovaraju, blago, milo: "ćuti, dušo, ne plači, dedi je dobro, deda je otišao precima" – što znači, jednostavno odšetao u planinu, u hladnoću, iz koje se neće vratiti. Možda će mu na proleće naći kosti, možda i neće. Tako odlaze – obično kad su stari i kad im dosadi život. Retko se desi da mlađi ljudi umru od bolesti ili povrede. U mojoj zemlji, vazduh je manje zdrav, vrućine su velike, a kiše obično donesu zaraze i bolesti, od kojih sirotinja i deca umiru kao muve. Moji domaćini su veoma vredni, i dok rade, pevaju. Prvih dana su me njihova deca budila pesmom, ali su roditelji ubrzo primetili da plačem kad vidim decu, pa mi od tada ne šalju svoje potomke. "Ostavite ženu na miru", čula sam kako jedna od Kaminunki govori svojim drugaricama, "izgubila je svoju decu, tuđa su joj, svakako, kao so u žive rane", i sve su se saglasile da je upravo tako, i da neće više da budu netaktične, kako to one kažu.

Inače, soba, u koju su me smestili, nalazi se u velikoj kući, "zajedničkoj", tako je zovu. Na spratu je, nije velika, ali je čista i imam sve što mi je potrebno. Krevet je nizak, pokriven krznima, a po danu se krzna pokriju ćilimom sa resama, pa se dobije divan za sedenje; tu su i sto i stolica, i pribor za pisanje, koji sam pomenula. Zavesom je zaklonjen umivaonik, u koji mi redovno donose toplu vodu. Sanduk za odeću smešten je ispod kreveta, i izvlači se. Kaminunci odlično prave nameštaj, i majstori za drvo su veoma cenjeni. U sobi je još i veliki kamin i dosta drveta, dobro naslaganog, tako da vatra stalno i veselo gori. Na jednom od zidova, baš iznad postelje, u drvo su umetnuta četiri mala okna od gorskog kristala, ne osobito providna, ali tako vešto izbrušena, da u sobu stalno ulazi mnogo svetlosti, iako je napolju zapravo oblačan zimski dan. I još su tu vrata, kroz koja izlazim u veliki hodnik, pa niz stepenice, u prizemlje, a ako iziđem iz kuće, onda se nađem na samom trgu u sredini naselja. Onaj moj zemljak, onaj što ga zovu Gospodar dugmadi, dobio je kuću kad je stigao u Lakču, ali, on je došao sa ženom i detetom, a ja sam sama, pa mi je i soba previše. Ne mogu dugo da sedim u njoj, izlazim, iako mi je hladno, a kad iziđem, uvek upadnem u buljuk dečice koja se grudvaju tim snegom, tom belom materijom, koja je napadala na zemlju, i o kojoj sam u Ciboli samo slušala. Deca su divna – rumena i svetla, sa žarkim očicama i obučena u krzno. Kad ih vidim, kao da mi oštri nož probada srce, setim se mojih plodova, Narena i Nise. O deco moja, nežno voljena: hoću li vas ikada više videti?

Kaminunke, ove žene među kojima sam, jako me ljubazno pozivaju da se s njima družim u raznim zabavama; pravo da kažem, sramota me je. Ja, došljakinja, bez roda i imanja. . . nemam ni odeću, sem one što su mi je poklonile i dalje mi poklanjaju, napominjući uvek da to nije ništa posebno, da sam svakako navikla na bolje, ali šta da se radi, i ovo će moći da se iznosi. Da dopuštam, zatrpale bi me svojim rukotvorinama. Izgleda da se silno raduju kad nekom nešto poklanjaju. Šta više da se kaže, kad njihov jezik ima šezdesetak reči za pojam „poklon", to jest za različite vrste poklona koji se daju u raznim prilikama, a njima je još malo pa uvek prilika za darivanje. Svaki čas se dosete da mi nešto donesu, stalno neko kuca na vrata i donosi: suvo grožđe, kolače, dimljeno meso, mirisave masti za negovanje kože po hladnoći, čas kapu, čas nešto od nakita, i moli do neba da to primim. Ako nastavim, soba će mi ličiti na bakalnicu.

Najviše me obilazi, a najviše i poziva kod sebe, Kaminuni Cejša, lepa i odlučna žena, izgledom nalik na Đurđijanake koje sam viđala po haremima. Vitka je i visoka, pravog kraljevskog držanja, malo maslinaste kože, uskih malo iskošenih očiju. Kosa joj je duga, rastresita i jaka, a nosi je začešljanu unazad, pa prikupljenu velikim ukrašenim češljem na zatiljku, odakle se rasipaju kovrdže po ramenima i niz leđa. Zavidim joj na toj krasnoj kosi, a ona me umiljato ubeđuje da će i moja brzo porasti, i da će to vrlo lepo izgledati. Govori odmereno, priča prijatno, glas joj je visok ali nije piskav. Čavrljajući sve vreme, malom drvenom kašikom sa intarzijama od srebra muti u šolji prah od nekih aromatičnih trava, dok se ne stvori pena. Onda se u to nalije vrela voda, i dobije se ukusan osvežavajući napitak, kojeg oni zovu "fi" i koji može brzo da popravi raspoloženje. Pila sam: istovremeno je gorko i slatko, i nekako sam bolje volje kad to popijem. Sedimo u njenoj kući – Kaminunci prave kuće od drveta i naboja, kao dabrovi, koji su im svete životinje, ali te kuće su itekako uredne – sedimo, dakle, u obilju mekih prostirki, krzna i keramike koju moja domaćica skuplja, a ona muti "fi" i priča mi trač o dvoje njenih prijatelja. Kad bi čula moju priču, šta li bi rekla?

–Znaš, oni su se mnogo zavoleli; a ne znaš da li ona ima ljubomornijeg muža, ili on ženu. Te se tako najčešće sreću kod mene; dođu na čaj i kolače, pa nekako zajedno odu. I sad pravim poselo, doći će, a i ti ćeš doći, baš da vidim hoće li izdržati da se ne gledaju bar neko vreme...

–Kod vas, kako se gleda ako bi muž saznao da ga je žena prevarila? – pitam, prekidajući je.

Ona stane u pola reči, i kašičica se zaustavi:

–Sad. . . ne znam šta hoćeš da pitaš. Kako prevariti? Gde je tu varanje? Kad se neko voli, tu obično nema varanja.

–Ali kakve su kazne za to?

Pruža mi moj "fi":

–Zar nije lakše da mi kažeš šta te muči?

Ćutim i gledam u mrku tečnost, a kad vrela šolja počne da mi prži prste, odlažem je na stočić –– malo glasnije nego što bi moralo.

–Vi ste mnogo drugačije od nas – kažem joj. – Nekako se. . . ne krijete.

Ona mi odgovara pevajući:

–"Kod nas žene svoja lica ne kriju,

pogledi muški im kožu miluju,

a vi, kad veo skinete, kao da gole ostanete,

pokazujući, ko zna zašto, uplašeno lice. . ."

Smejem se i protiv volje:

–Zaista, svaki čas popravljam veo, iako ga, u stvari, nemam! Kako si znala?

–Držiš se prilično stegnuto. Ne treba.

–Kod nas, žene se pokrivaju. Samo u kući se vidi kakve su.

Cejša malo mrda svojom ponositom glavom i smeši se. Njene duge svilene trepavice polako se pomeraju. Za nju bi bilo zaista šteta da je neko pokrije da se ne vidi.

–Naučićeš da živiš bez odeće iz tvoje zemlje. Naša je mnogo udobnija – kaže. Ona je odevena u krasnu narandžastu košulju, izvezenu đinđuvama po prednjem delu i krajevima rukava. Na nogama ima uske čakšire od meke vune, kakve Kaminunke nose po kući, a kad izlaze na zimu, onda oblače još jedne, šire i malo nabrane. Cejša, kad je prvi put došla kod mene, imala je na sebi još veliki ogrtač od krzna srebrne lisice, široku šubaru od iste životinje, i visoke čizme od meke kože sa utisnutim ćilibarima. Ta odeća je topla, i žena se sasvim slobodno kreće u njoj. Muškarci se oblače isto, samo sa manje ukrasa, a košulje su im najčešće mrke, tamne ili sasvim svetle. Čudno se osećam u muškoj odeći.

–Moram ti naći nešto veselije boje da obučeš – kaže mi Cejša pokroviteljski. Opet mi se malo stegne grlo, tu ljubaznost, na koju nalećem svakog časa, ne mogu da uzvratim, štaviše, ne mogu ni da je razumem. Pesma pred kućom spasava me odgovora.

–Ah. . . evo obožavalaca – Cejša se zadovoljno osmehuje. Otvara vrata – malo postoji, posluša, graciozno klimne glavom momcima koji joj pevaju – pa opet zatvori vrata i vraća se na sedište. Aćan mi je objašnjavao da je u Cejšu zaljubljeno pola muškaraca u zajednici, pošto su joj oni iz druge polovine – rođaci. U društvu u kome sam odrasla, bilo bi sramota da se tako nešto čuje za ženu, ali ovde vladaju drugi zakoni.

–Ti si vrlo lepa – kažem.

–Takva sam, šta mogu! – smeje se ona, a smejem se i ja.

Slušamo pesmu, dok u kuću ne uleti, unoseći ogromnu količinu hladnog vazduha, mala Ćarvalpindala, Cejšina kćerka. Onako odevena u krzno, sva čupava kao mali medved, natovarena snegom i cičeći od veselja, devojčica se baca u zagrljaj majci. Trlja joj lice snegom, obe vrište, smeju se.

–Ah, gle ti nju, kako mi je uništila sobu! – u šali Cejša grdi dete. – Sav taj sneg ćeš da počistiš i pokupiš. Hajde, idi popij vruće mleko.

–Neću mleko! – ciči dete, jer ga majka golica. – Hoću "fi"!

–Nema, vidi ti, mala devojčica, a hoće piće za odrasle žene! Odmah da si popila mleko, eno čeka te na ognjištu.

Dete, vrlo raspoloženo za igru, napušta majčino naručje i smešta se kod mene. Tako divno miriše na sneg i mladost, da me sasvim zbuni.

–Mazi Ćaro! – podstiče me devojčica, i gnjura glavicom u moje grudi. Milujem meku dečju kosicu, rumene obraščiće, stežem to malo tanano telo uz sebe. Mislim da ću početi da plačem.

–Ćaro, idi opet na sneg, tvoji drugovi te čekaju – kaže Cejša naoko mirno. – Ne moraš da piješ mleko. – Da li je naslutila šta mi se događa u duši? Kad je dete izišlo, njegova majka mi upućuje prodoran pogled.

–Dopada ti se moja Ćaro? – pita.

–Veoma – odgovaram, i sad su mi oči već pune neprolivenih suza. Zar je moguće da ih toliko imam?

–Onda će ti se još više dopasti tvoja deca, kad ih vidiš ponovo – šapuće moja poznanica, a lice joj je kao ozareno nekim tajnim saznanjem. Slušam je ukočeno, kao da mi se prorok obratio.

–Kako? Kada? – zamuckujem.

–Uskoro – kaže ubeđeno, kao da govori o nečem sasvim izvesnom. – Uskoro. . .nemoj se brinuti. Molićemo vetrove koji paze na drumove da nam doduvaju glasove o tvom potomstvu. A ako ne pomognu vetrovi, pomoćićemo mi. Samo da se prolaz Karkadž odledi, i nove vode poteku Setorom, i kad bude leto, da ti deca iz vlažne i tople zemlje ne dođu pravo u zimu, kao što si ti došla. Uskoro, videćeš svoju decu. A do tada, ne boj se. I nemoj da plačeš kad vidiš tuđu decu. Moja Ćaro te je odmah zavolela, ona baš ne dolazi kod svakog u naručje.

–Hvala ti za te reči.

–Nema zašto. To smo mi. Mi smo takvi.

Dugo pričamo, o sasvim drugim stvarima. A uveče, gledam kako Cejša kupa i češlja svoju malu lepoticu, i peva joj, a malo snebivajući se, pridružujem se i ja, pevamo prvu kaminunsku pesmu kojoj me je Cejša naučila:

–"Svake je noći kraljica zvezda kćerčicu svoju češljala,

divnu je kosu curica imala, da je seku nije dala:

porasla kosa, k'o dan letnji duga, k'o nebo široka,

porasla kosa, i sjajem joj svojim oba zaklonila oka. . ."

–I pevaš lepo – kažem joj.

–Nisi ni ti loša. Ej, da hoćeš da dođeš na jednu od naših veselica, da malo zapevamo! Svašta bi čula i ti od nas, i mi od tebe. Mi vrlo volimo kad nam dođu gosti.

–Ne znam. . . nije u redu. . .

–A šta je u redu? Da se zavučeš u onaj sobičak i sediš sama? Zašto je to bolje nego pridružiti se ostalima?

–Ne znam ni vaše običaje. . .

–Pa onda pitaj. Mi ćemo da ti kažemo. Naši običaji nisu tajna, ne znam kako je kod vas.

–Ja sam odbačena osoba.

–Ti si odbacila samu sebe, kako mi se čini. Na kraju krajeva, svi smo mi odbačeni, ovako ili onako – kaže Cejša filozofski. – Mi smo odbačeni narod. Kad bi se neko još na to obazirao! Pa ipak, oni koji nas odbaciše, propadoše, a mi smo još tu. I, nije nam loše. Šta kažeš na to?

–Ne bih da smetam.

–O, izmisli još nešto, molim te! Ne smetaš, niko ne smeta. Uveče, kad se smrkne, i užde se buktinje po kućama, samo se došetaj do mene – ja ću da te vodim!

–Pa. . .

–Dolaziš, dolaziš svakako! Molim, reci da dolaziš!

–Dobro, dolazim. . .

Radosno me hvata za ruke:

–Nećeš se kajati! To upamti! Ako se predomisliš – dolazim ja, i dovlačim te za vrat!