III

Dođi i odbaci teret svoj,

mi smo Kaminunci!

Samo ako se ljubavi bojiš,

boj se i od nas!

(treće obraćanje strancima)

Lepotica Cejša, crni labud naš, redovno me izveštava o stanju i raspoloženju poštovane nam gošće. Cejšu, inače, zovemo "crnim labudom" zato što je jedno vreme nosila isključivo crne košulje i čakšire, što je isticalo njen vitki stas. Otkako je promenila čoveka, vidimo da sve više nosi žive boje, ali, svejedno, nadimak je ostao. Nismo mogli odabrati bolju osobu da pazi na došljakinju. Ta žena je izgleda velike nevolje pretrpela i nahvatala se straha da ne sme ni da se ispravi kako treba. Sve se nešto šunja uz zidove, kao da ćemo mi nešto da joj zamerimo. Jako me podseća na gospa – Nuri, venčanu zakonitu Gospodara dugmadi; ali gospa Nuri se, barem u poslednje vreme, opustila, nije više onako ukočena, sve više se druži sa našim ženama, a ovu to tek čeka. Strpljenja samo, i vremena – tako su govorili naši stari. A sa vremenom i strpljenjem – sazrevaju i jabuke, pa kud neće i unesrećeno žensko srce.

Gorimo od želje da pomognemo, ali kod tih stranaca neke stvari ne idu kao kod nas, i nešto mislim da bi Gindžana, kako je zovemo, jer ne možemo da izgovorimo njeno pravo ime, pre umrla nego tražila pomoć od nas. Zato moramo da budemo vrlo oprezni, da je ne uplašimo još više.

–Da li je poštovana gošća imala nešto sa nekim od naših muškaraca? – jako se zanima Kaminuni Aj.

–Ni slučajno, ni sa kim ne razgovara – kažem.

–Oh, sirotica, nije nikakvo čudo što se tako napeto drži! Da joj priredimo javar? – pita on brižno.

–Kakav javar, mislim da ne bi bila u stanju da podnese nijednog od nas, a kamoli javar! – uzvraćam odlučno.

–Nije valjda toliko bolesna? – još više se zabrinjava on. I ostali odobravaju, da ženu treba hitno uputiti u naše najlepše običaje.

––Slušajte me svi, i ti, Aj, njeno telo je prezdravilo, ali njena duša pati za izgubljenom domovinom i decom još više. Da nije niko pokušao bilo šta kod nje – govorim strogo. – Ispitaćemo stvar, i videćemo šta se da učiniti. Cejša, kako je s njom?

–Nije najbolje – kaže Cejša ozbiljno. – Ne dopada mi se što stalno misli da je kriva za nešto. Još mi nije saopštila šta je to, ali saznaću.

–Šta se zamajavaš da saznaš? Ona je jedna bednica, i to ti je to – dobacuje kivno Gospodar dugmadi.

–Ako ti znaš, kaži nam, da ne nagađamo.

–Nema tu šta da se govori. Ona je osuđena na smrt zbog preljube, zato joj je odsečena kosa.

–Ali šta znači ta reč koju stalno upotrebljavaš?

–Gotovo da mi je neugodno da o tome govorim pred poštovanja dostojnim udatim ženama – kaže on važno, lako se naklonivši prema uglu iz koga ga udate žene prožižu pogledima. – Njen greh je veliki: prekršila je zavet koji se daje pri stupanju u svetu bračnu vezu, podarila svoje telo drugom muškarcu. . .

–Ah, on govori o običaju "krčaga i prostirke" – "shvatila" je Umejina. – A šta je zlo u tome? Mi smo sve poštovanja dostojne udate žene i sve s vremena na vreme podarujemo svoja tela i drugim muškarcima. Je li tako, žene?

–Tako je, tako – stiže žagor pun odobravanja.

–Pa i tebi smo se davale, Gospodaru dugmadi – nastavlja Umejina bezazleno – i znamo kakav si i šta možeš. Zar je to kod vas zabranjeno? – i krajem jedne od svojih sedam pletenica u šali udara Gospodara dugmadi po licu. Njemu, po običaju, pada zavesa, kako mi to kažemo, to jest, pocrveni do korena kose. Jako mu je nezgodno, vidi se da bi u zemlju propao. Boji se svoje gospa – Nuri kao žive vatre.

–Da li su tebe zbog toga ošišali nakratko? – pita Kaminuni Denra. – Zato što si šarao sa tuđim ženama? – On već izgleda kao neko ko će da pukne. Muškarci se kradom smejulje, ne pada nam na pamet da spasavamo nekog koga su žene uzele da rešetaju. Da vidimo i čujemo kako će sada da se izvuče.

–To je drugo. . . ja sam muškarac! – odgovara prigušeno.

–To jeste drugo, ali po čemu? – navaljuje Denra. – Da li bi i tebe osudili na smrt da su te uhvatili?

–Ne bi – priznaje on.

–Ah, a žena je nešto više kriva?

–Jeste – odgovara on kroz stegnuto grlo.

–Tako – kaže Denra vrlo polako, naglašavajući svaki glas. – Žena je, znači, kriva, muškarac nije. I osuđena je na smrt, tek tako?

–Da, tako je.

–Da se mi više ne pregonimo – upadam. – Druga zemlja, drugi običaji. Nije naše da o tome sudimo, nego da gledamo šta ćemo. Predlažem da je večeras, kad dođe među nas, najlepše dočekamo.

–To bismo uradili i da nisi predložio – dobacio mi je neko.

–Nikakvih ispitivanja, nikakvih unakrsnih pitanja, neka govori samo ako želi. Govorićemo mi, dok se sama ne ohrabri.

Uveče smo s puno volje spremali veselje. Velika soba u zajedničkoj kući najpre je marljivo počišćena i oribana, naložena je velika vatra i pušten jači dovod tople vode u pod. Unete su prostirke, sedišta i jastuci, pošto smo nameravali da se te večeri govore stihovi i pričaju priče. Mogla je to da bude i igranka, ali, ako strankinja ne sme ni da razgovara, kud bi se odlučila da zaigra. Istovremeno se u donjim prostorijama pripremala bogata večera: testa, slana i slatka, sa mnogo sira i suvog grožđa, meso, lepo ispečeno pa isečeno na male komade tako da mogu da se jedu bez pribora za jelo, voće, pečurke, i, naravno, dosta vina, svežeg ili kuvanog sa karanfilićem i medom, da razbije hladnoću. Iz sobe na spratu, Gindžana je svakako čula pripreme, ali nije sišla i pridružila nam se. Kad smo se okupili – a bilo se dobrano smrklo, i ponovo je počeo da pada sneg, dogovorih se sa Cejšom da ode po gošću.

No, čekali smo dosta dugo da se Cejša vrati, a za to vreme stigli su svi koji su nameravali da dođu, odrasli, i velika deca koja ne moraju rano na spavanje. Lutnje su udešene, zapevali smo prvu pesmu te večeri, pesmu kojom se obično otvaraju ovakva okupljanja:

"Noć je duga, zoro moja lepa,

zoro moja lepa.

Duboke su senke, dugačke su staze,

zoro moja lepa.

Samo ti si tu, da mi snage daš,

zoro moja lepa,

i ja ti dolazim."

A usred pesme, kad smo se već zagrejali, videsmo da se na vratima pojavila Cejša sa našom strankinjom.

Stajala je stidljiva i rumena od zbunjenosti u odblesku plamena, ali lice joj se zarilo u osmeh, i izgledalo je da silno želi da nam se pridruži. Ipak, nije se usudila, dok Cejša nije, slobodno, kako je već umela, ušla u sobu. Tek tada se i Gindžana odvažila i uvukla se za njom, ne gubeći je iz vida. Primetili smo odmah da je odevena u našu nošnju, u čakšire i čizmice, i to nam je bilo vrlo drago. Svakako joj je Cejša izabrala tu divnu košulju boje tek oljuštene jabuke, bogato izvezenu šarenim kamenčićima i zlatnim koncem spreda i po ramenima. Rukavi su bili široki, pogodni da sklone od pogleda njene ručice, koje je još uvek nervozno kršila, a ona čudna kratka kosa bila joj je pridenuta na temenu šnalom od kamenčića kakvi su se kočili i na odeći. Bilo je to neobično, ali ne i odbojno – kao kod naših velikih dečaka, kad puštaju kosu, a još im nije dovoljno dugačka da je spletu u perčin, pa ne znaju šta će s njom. Kad bi se osmehnula, sinuli bi krupni pljosnati prednji zubi – pravi dabrovski zubi, kako mi kažemo. Bili smo očarani. Tako nekako, kao ova mala osoba, svakako je izgledala naša pramajka, kad se od dabra pretvorila u ženu, i došla da bude domaćica čoveku. Nismo prekinuli pesmu, ne, nekako nam se činilo da bi se još više uplašila, štaviše, kad smo završili, odmah smo započeli drugu, Na taj način smo joj dali vremena da se, sledeći Cejšu i budno motreći šta ova radi, smesti među ostale, i da sluša.

Kad otpevasmo, i razgovor se zapodenu posle pohvala pevačima i pesmi, ustadoh da obredim pićem. Nosio sam čaše sa kuvanim vinom na poslužavniku od srebra – dobra trgovina sa Karizmom. U vino sam skrkao sav cimet koji sam našao u kuhinji – još bolja trgovina sa karavanom iz zemlje Sind – i taj miris se uvlačio u svaku poru na koži. Red je da gosta poslužim prvog, ali ovog puta namerno sam prenebregnuo lepo ponašanje, i počeo da služim onako kako se kosi – od prve osobe koja mi je sedela sa desne strane, pa dalje, dok ne poslužih Cejšu, pa odmah i gošću. Cejša je uzela, ljupko zahvalila, a Gindžana je učinila isto.

–Pij polako. Vrelo je – rekoh običnim glasom, kao da smo razgovarali satima pre toga.

Trgla se, zapiljila u mene, ali na kratko.

–Dobro – izgovorila je brzo.

Obratio sam se obema:

–Morate da probate kako pravim kuvano vino, i da se divite i hvalite.

–Zaista, velik je to posao, pravi podvig za kuvara: da stavi vino da provri, a onda uspe med i začine! – Cejša nije ostala dužna odgovora.

–Svejedno, svejedno, za kuvano vino treba imati pravi njuh!

–A ti, k'o da si imao kijavicu, koliko si cimeta stavio, miriše nadaleko!

Gošća je samo hitro pogledavala čas mene čas Cejšu, kao da nije naviknuta na ovakav razgovor, ali umirena, bez sumnje, što ne mora ona da govori.

–Dok čekate da vam se vino ohladi, idite do stola. Jer kad muškarci navale na sve one đakonije, vama će ostati da ližete prazne tanjire – upozorih ih.

–Lepo, ići ćemo. Nadam se da je onim mojim kolačima sa bademom nađeno počasno mesto.

–Lično sam se pobrinuo za njih, i poređao ih na pravo mesto – odgovorio sam smerno. Cejša pravi izvrsne kolače.

–A gde to?

–Ovde – rekoh pokajnički, gladeći se po stomaku. – Bili su odlični, i svaka čast.

–Nisi ih valjda sve pojeo?

–Jedva je i tanjir preostao, tako su bili dobri. Ima da ih hvalim, ko slušao, ko ne slušao.

–To se ti šališ.

–Pa šalim se. Pojeo sam nekoliko.

–Uh, laknulo mi je!

–Ostale je smazao Gospodar dugmadi, samo on nije hvalio, rekao je da su nikakvi.

Cejša se malo smrkne: ona baš ne voli Gospodara dugmadi.

–Je li? – pita glasom koji ne obećava ništa dobro.

–Preterao sam – kajem se ja i dalje. – Nije ih pojeo, nisam mu dao, ni da proba. Eno, svi su tamo, lepo poređani na onaj veliki poslužavnik. Idite već do stola, vidim tamo još neke kako se oblizuju.

Cejša lako ustaje, Gindžana za njom, kao mače. Odlaze do stola. Vidim, Cejša se zdravi sa svima, predstavlja gošću, kao da je ne poznajemo. I ona otpozdravlja, čak se pomalo i klanja u odgovor, oponašajući nove poznanike. Dok dalje nosim vino, krajevima ušiju osluškujem razgovor koji se vodi pored hrane. Cejša se raspituje za zdravlje dece grupice žena, hvali peciva i usoljeno meso sa začinima, žali se na surovu zimu. Žene klimaju i gledaju je sa odobravanjem, jer Cejša je – "prava", kako mi kažemo. Posle prvog oklevanja, i gošća uzima zašiljeni štapić, naš najvažniji pribor za jelo osim kašike, i počinje da nabada ukusne zalogaje. Dobro je: prvi korak je učinjen.

Malo sam zazirao šta će biti kad žene napuste razgovor o vremenu i opštim mestima, i počnu da bivaju radoznale, pa sam se neupadljivo približio grupi za stolom. Dok sam punio nove čaše i polako ih slagao na pladanj, sve vreme sam bio na iglama, da priteknem u pomoć i menjam predmet razgovora, ako postane zapaljivo. To je naša, kaminunska, zavera: tako mi primamo novog čoveka u zajednicu; i svi smo u tome složni, kao da se sporazumevamo mislima. Čujem kako Denra govori:

–Dobro je što ti je kosa skraćena. Čujem da si bila mnogo bolesna, a kosa, kad raste, oduzima mnogo snage za ozdravljenje. Kad se oporaviš, porašće mnogo brže.

Gošća na to samo što ne proguta i čačkalicu zajedno sa mesom – toliko joj je neprijatno. Ipak, uspela je nekako da savlada zalogaj, i osmehne se, premda na silu.

–Uzmi još mesa – kaže Umejina. – Moraš da jedeš, da se osnažiš. Zima je vrlo jaka – ovog puta.

–Hvala – ohrabrila se Gindžana – samo, ako nastavim ovoliko da jedem, pretvoriću se u slona.

–A, to budi bez brige, kad na proleće krenemo da radimo, ode salo kao voda.

–U mojoj zemlji je toplo. . . Ne može mnogo da se jede – objašnjava Gindžana.

–Je li tvoja zemlja lepa? Je li mnogo drugačija od Lakče Kaminuni?

–Ne znam – kaže gošća, i žene rašire oči. – Malo sam putovala po mojoj zemlji. Žene žive u kući. Znam da je blizu mora, uz veliku reku, kao što je vaša Setor, samo mnogo šira, i da ima močvara. Reka pravi veliku deltu, ima široko ušće, i tu su blatišta, i komarci, i muve. . . A ima i velika luka, iz koje veliki brodovi, kao ptice belih krila, putuju po celom civilizovanom svetu. . . Plove, plove, daleko. . .

Tajac. I ja sam začuđen. Ovoliko nije govorila otkako je došla kod nas. Samo: da; ne; hvala vam što ste tako ljubazni. A, gle sada – čitava bajka! Eto šta čini moje kuvano vino!

–Kako to sve znaš, ako si živela u kući? Da li si viđala te brodove o kojima pričaš? – pita Cejša, kad je ponovo počela da diše.

–Samo na crtežima. . . u knjigama. . .

Knjige? Imala je knjige? To je onda veliko bogatstvo!

–Da li su u tim knjigama bile nacrtane i druge stvari?

–O, mnogo toga! Trer, moj ujak, koji me je odgajio. . . roditelji su mi ubijeni davno, ne pamtim ih. . . naučio me je da čitam, i dozvoljavao mi da uđem u njegovu sobu sa knjigama kad god hoću, i da uzmem svaku knjigu. . . Trer nije imao dece. . . I naučio me je da napišem svoje ime na četiri vrste slova, i jezike koje govore putnici iz daleka, koje nikada nisam videla ni srela. . .

–Jesi li tako naučila i naš jezik?

–Ja sam učila jezik Carstva dana i noći, koje je nestalo, ali su ostale mnoge pesme i priče. To je mrtav jezik, ali, Trer je mislio da treba da ga znam.

–Kako, jezik da je mrtav, a mi živi živcati, i govorimo baš tim jezikom?

Gindžana se preseče i zaćuti. Posle nelagodnog premišljanja, kaže:

–Molim, oprostite.

–Nema zašto, ni mi ne znamo ništa o tvom narodu. Ako tamo misle da nas nema, šta mi tu možemo. Evo, ti si kod nas, i vidiš da postojimo. Ni Gospodar dugmadi nije verovao da smo mi – oni iz starih knjiga.

–Šta je to Gospodar dugmadi?

–E, to ti je onaj tvoj zemljak, nakićen kao paun, što priča sa Ajanijom, vidiš, onom tamo. . .

Opet se zbunila. Ali svi je gledamo najljubaznije što možemo: hoće li razumeti da joj se ne rugamo? I da joj ništa ne zameramo?

Denra navaljuje da probamo njen dimljeni sir i kiselo povrće (sasvim nepotrebno, probaćemo i da nas ne nudi), i to prekida zbunjenost naše gošće. Jedemo i uživamo. Mi hranu režemo na male komade, tako da jedenje ne ometa razgovor – posao koji najviše volimo.

–Dakle – nastavljam opušteno – niko nije kriv što se mi ljudi iz udaljenih zemalja ne poznajemo dovoljno. Ko je pravi, taj nađe načina da se sporazume. Neko nauči jezik, neko običaje. Neko napiše knjigu ili izmisli pesmu koja postane poznata i u udaljenim zemljama. Neko se jednostavno smeši i tako se sporazumeva. A neko nađe živi jezik, pa se upozna sa stranim narodom.

–Šta je živi jezik? – ponovo naleće gošća.

–To je kad zavoliš nekoga ko ti je stran.

Ćuti, trepće. Primećujem da ima veoma lepe oči, smeđe i tople kao čaj. A trepavice su joj duge i guste. I taj pogled, široko otvoren, tako da se vidi dno zenice, kao u naše dece. . . Pogledajmo bolje, i naći ćemo razloga za divljenje, tako mi kažemo. Nije mi izgledala lepo kad sam je prvi put video: samo jadni bespomoćni ljudski stvor, osuđen od ljudi i prirode, bolestan i smrvljen. Sada je počela nekako da se ispravlja, ramena su joj podignuta, ceo stav tela manje savijen i preplašen.

–Nego, što smo se ućutali – javlja se Cejša. – Hoćemo li malo zapevati?

–Šta voliš da pevaš? – okrećem se Gindžani.

–Ne priliči mi da pevam – uzvraća vrlo tiho.

–Ne priliči? Koješta! Samo mene slušaj!

"Ljubavi moja, prijatelju pravi. . ."

Kad pustim glas, nije da se hvalim, pesmu prihvataju i oni koji baš nisu nameravali da mnogo pevaju te večeri. Zaorila se opet jedna od naših omiljenih, tako da se na trenutke činilo da će krov da se odigne sa zajedničke kuće. Melodija je vesela, hitra kao potočić koji se uliva u Setor, a reči pune uzdržanog smeha. Ali mi je nešto drugo palo na pamet, pa čim prođe prva strofa, prekidoh rečima:
–Kaminunci, poštovani i dragi! Imamo gošću, i zato hajde da pevamo nešto u njenu čast!

–Daaaaa! – ču se više glasova odobravanja.

–"Belo je moja boja" – zapevah, ciljajući na belu košulju, u kojoj se Gindžana pojavila – "stoji mi lepše od sviju,

nikada koža i grudi kao uz tkaninu belu,

belo je moja boja: u njoj se pobede kriju,

i sunčev sjaj, i svaki sjaj, i ljubav, ljubav sva. . ."

To je pesma koja nosi, i samo vrlo tvrda srca mogu da joj se ne pridruže. Gospodar dugmadi je zapevao – jasno sam čuo njegov snažni glas u horu – gospa Nuri se samo smeškala, ali, negde na kraju pripeva, pojavio se u mnoštvu glasova jedan nov. Ućutao sam da bih bolje čuo; u gužvi sam spazio Gindžanin profil, zabacila je glavu i pevala, a obrazi su joj bili mokri. Malo dirnut, nastavio sam sledeću strofu:

–"Belo je moja boja: taj osmeh neba i vode,

cvet jabuke i trešnje i belih ruža cvet,

belo je moja boja: magla visoko što ode,

i beli oblak, i beli sneg, i beli, beli svet.

Belo je moja boja. . ."

–Dosta, dosta! Odmor! – javili su se neki. – Malo se osvežiti hranom, pa da pređemo na stihove!

–Ali da prvo pređemo na hranu!

Gindžana se malo sklonila da obriše suze, i, dok se osvrtala, tražeći Cejšu – odjednom se našla oči u oči sa Gospodarem dugmadi, koji je izniknuo ispred nje.

U trenutku sam mu sagledao lice – smešio se, preterano razvlačeći usta tako da se svi zubi vide, i što zapravo više liči na pretnju nego na osmeh – a oči su mu bile hladne i neugodno bistre.

Odmereno je otpio gutljaj iz svoje čaše i podrugljivo slatkastim glasom zapitao:

–Gle, da li ja to dobro vidim ucveljenu majku? Sirotu Cibolanku lišenu dece? Reklo bi se da se dobro zabavlja?

Ona se smrzla, a on ju je i dalje gledao, uživajući u svojoj nadmoći.

–Lepo si se obukla, čak si se malo i podgojila, a uskoro ćeš početi i da uživaš u društvenom životu. . . Da, takve ste vi. . .

Cejša im je polako prišla, spremna da se umeša, a po tome kako je stisnula usne, to ne bi bio prijatan razgovor. Ja nisam mogao da se pomerim: oduzeo sam se videvši kako njegov pogled drži njen, i kako se ženino telo ukočilo u stavu "mirno", kao da ne može da se odupre. Naše žene imaju običaj da kažu, da Gospodar dugmadi osvaja ljude čim ih pogleda, i to je bilo tačno, svi smo mi bili osvojeni, ali radošću koja je zračila iz njega, a ne ovom netrpeljivošću kojoj sam upravo bio svedok. Zašto je tako neugodan prema ovoj ženi? Zašto je ne voli? Nije neka lepotica, ali mnoge, prema kojima je bio ljubazan, nisu joj nimalo utekle po lepoti, naprotiv. Da li je to zato što je došla sa Cejšom? Njemu se Cejša ne sviđa, to znam, više puta mi je rekao da je "napadna i preslobodna", iako nisam razumeo šta to znači. Ali kad je Cejša ponovo stavila šaku na Gindžanino rame, kao da je ohrabri ili zaštiti, nešto od kaminunske hrabrosti izgleda je prešlo na gošću. Malo se zategla, pesnice su joj se skupile, mala dečja brada se isturila, i odjednom je iz nje provalilo:

–A i jedan prognani i zaboravljeni se izgleda lepo snašao, zar ne?

Bila je to samo jedna rečenica, beznačajna za slušaoca, i izrečena vrlo učtivo, ni glasno ni pretiho; ipak, bilo je mnogo značenja iza tih belih zuba, što su se otkrili u osmehu. Faranri se tako zapanjio, da je ustuknuo za korak: nije to očekivao, bilo je jasno kao dan. Gindžana se opet namrštila, i čekala, kako sam pomislio, njegovu sledeću strelicu. Ništa od toga. Faranri je umeo brzo da misli, i još brže da odbrusi, ali sada kao da je naleteo na dobrog protivnika.

–Pa. . . onda ne ostaje drugo, nego da poželim dobar provod i dalje, je li?

–Baš tako – ovo se javila Cejša. – Tako si zlatan, Faranri. A i gospa Nuri ti večeras divno izgleda.

On se osmehnuo, nešto kiselije, i nestao u pravcu gospa – Nuri, a Cejša i ja smo izmenjali zadovoljne poglede.

–Hajde, odlepi taj osmeh, dok ti ga neko nije razbio – rekla mi je Cejša.

–A i ti bi mogla malo manje da razvlačiš usta. Da nemaš minđuša, usta bi ti išla oko glave – uzvratio sam, i nasmejali smo se glasno.

–Šta sam opet pogrešila? – pitala je Gindžana.

–O, pa prestani već jednom da misliš da si u nečemu pogrešila, mila Gindži! – nije mogla da se uzdrži Cejša. – Ni u čemu ne grešiš: svaki ti je gest na mestu, i svaka od to malo reči koje si izgovorila. Mi nismo lovci na greške, i ne govorimo da bismo uvredili ili osudili.

–Da, samo slobodno – nastavio sam ja. – Mi ćemo noćas govoriti mnoge stihove i otpevati mnogo pesama. Pa šta misliš kako bi to izgledalo da se nasmejemo svakom ko poklecne jezikom, i da svaku grešku zapamtimo?

Ona je na to mogla samo da slegne ramenima, ali do kraja večeri svijala se blizu mene i Cejše. Stihove koje smo govorili slušala je žudno i sa velikim zadovoljstvom, i nešto od njenog tereta kao da je spalo sa tih malih pleća. Kad smo se pred zoru opraštali jedni od drugih, zakazujući s mnogo buke sledeće okupljanje, tiho je rekla da joj je bilo vrlo lepo s nama, i da će opet doći.

U međuvremenu, moj posao biće da ubedim par ludaka, ovakvih kao što sam ja, da ozbiljno razmisle o dužem trgovačkom putu. Do Cibole.