IV

"Ne veruj, ali znaj:čudan gost će doći

na tvoja vrata. I neće kucati,

pa ipak će ući. I neće pitati,

a ipak će ostati. I, dok dlan o dlan,

preokrenuće ti život kao san!"

(Kaminunska ljubavna pesma)

Ovi ljudi, Kaminunci, čine sve da mi ugode. Ne prođu ni tri dana a da ne budem pozvana na neko veselje, kako oni kažu. Slušam stihove i pesme, gledam ih kako igraju. Večeras idem na sedeljku na kojoj će se čitati knjige. A sinoć sam bila na jednoj njihovoj igranci. Od instrumenata koriste lutnju, kao i u Ciboli, i bubnjeve, i male gongove, sve poznate mi predmete, ali zvuk koji izvlače iz njih, nov mi je. Svirka im je brza, pesma ista takva, i samo u pripevu ima dugih zvukova, koje samo dobro grlo i jaka pluća mogu da izvuku. Inače, i njihov jezik je takav – brz i kratkih glasova. Samo u reči "kami nuni" – oštri zubi, a to znači: dabar – su dugi akcenti. Toliko sam mogla da primetim, s obzirom na moja osećanja za građu i lepotu jednog jezika. Mnogo govore ovi moji domaćini, ali to je prijatno uhu, jer su vrlo ljubazni. Mnogo se smeše, i govor im je pun učtivih fraza, ima ih i takvih koje su neprevodive na moj maternji jezik. Kad se pozdravljaju, odmah istresaju i pregršt dobrih želja za zdravlje i dobro raspoloženje. Kako si spavala? Šta si sanjala? Da li ti se sviđa: hrana, tvoja soba, zima u Lakči, odgovara li ti naša voda? Uz ime dodaju po nekoliko izraza poštovanja, osobito kad govore o nekom ko je odsutan. Moju – ako smem da kažem – prijateljicu Cejšu nazivaju crnim labudom i crvenom jabukom, mene su, čujem, prozvali "Gindžana" – a to je mali dar, ili tako nešto, na njihovom jeziku. Nikad ne kažu samo "žena" (eum), nego uvek: "žene osoba" (eumanone). Svi su – koliko uspevam da razumem – rođaci i prijatelji. Njihova zajednica broji možda četiri hiljade duša, i oni najozbiljnije pričaju, da su potomci malog broja porodica, koje su se doselile ovamo u davna vremena, još u ono doba kad je Ksiranda izgorela, kako spominju, ali nerado, kao da su rekli suviše, jer je taj događaj u tolikoj meri postao opšte mesto u delima svih hroničara koji su iole držali do sebe, da im se prosto zgadio.

Igraju vrlo lepo. Gledala sam sinoć Aćana i Cejšu, izvodili su nešto što oni zovu "ždralova igra". Muškarac i žena stoje licem u lice, ruku raširenih, ali ne sasvim, oponašajući krila ptice u blagim pokretima. Istovremeno skakuću u mestu, i to uvek nasuprot, to jest kad žena odskoči nadesno, muškarac odskoči ulevo, malim koracima, ukrug i brzo. Ostali ih prate pljeskanjem dlanom o dlan, a muzici se pridružuje i zveckanje nakita i ukrašenih ostruga na čizmama žene. Ako već ne igram, mogu da gledam i zabeležim. Aćan, ovaj moj poznanik, pričao mi je da se igrači ponekad tako zagreju, da muškarac podigne ženu u naručje, i s njom pobegne iz sale za igranke, da se malo osveže, kako oni kažu. Ali, kad se vrate – niko ih ništa ne pita. Čudan običaj. A ako je žena udata, njen muž se ne ljuti. Gospodar dugmadi ne igra. Kaže, kaminunske igre su neozbiljne za njega.

Kad nešto pitam Kaminunce, otimaju se da mi odgovore. Neka i to ostane zapisano. Ali pričaju i kad ih ništa ne pitam. Oni vole da sve bude jasno, i ne drže sagovornika u neizvesnosti. Mnoge stvari ne bih se ni usudila da pitam. Cejša mi je rekla da su na njihovom veću starijih žena raspravljali o mom slučaju. Ona im je ispričala – iako joj ništa nisam govorila – da sam nepravedno lišena dece, i da veoma patim. Žene su saglasne da mi se pomogne da dobavim svoje potomstvo, i da potom mogu da idem kuda želim. Ili da ostanem u Lakči. Da li da kažem – njoj, ili ovim ostalim ljudima – da ja i nemam kuda? Ako se pojavim živa u Ciboli, ne samo što ću da budem spaljena, to i nije strašno, nego će i deca da mi budu lišena nasledstva i prava da ostanu u kući svoga oca. Viđala sam nekada takvu decu – pregladnelu i preplašenu, kako lutaju po ulicama. Nije mi bilo dozvoljeno da ih pozovem u kuću i nahranim, ali Trer, ujak, nekako je nalazio načina da takvim prosjacima dostavi po nešto hrane. To se, izgleda, saznalo, pa ga je i koštalo glave, mislim.

A i ovako. . . iako se misli da sam mrtva, možda su mi deca izbačena iz Gejlenove kuća? To bi bilo strašno. Ne, to je suviše užasno; i misao o tome boli. Porođajni bolovi ništa su prema ovome.

Neću o tome da mislim: Kaminunci kažu da treba misliti da je sve dobro, i onda će i da bude dobro. Želim da ih poslušam.

Oni sami najčešće govore o lepim stvarima. Nije da su neozbiljni ili da teraju šegu, nego umeju lepo i milo da se našale, sve je to bez zlobe. Osetila bih, sigurno bih osetila da mi se podsmevaju. Gospodar dugmadi, on mi se podsmeva, u to nema sumnje.

Hrana Kaminunaca je takva, da svakako podstiče sve ove dobre osobine koje sam zapazila. Jedu razna testa, kuvana i pečena, od brašna njihove raži, ječma i pšenice. Koriste crveni i crni pasulj, sa aromatičnim travama i medom, ali i sa kiselim začinom, kao prilog uz meso. Zimi jedu mnogo suvog voća – deca ga jedu gotovo stalno – a leti potroše i dosta svežeg. Poznaju mnoge vrste hranljivog korenja i gomoljika i trava koje poboljšavaju ukus hrani. So pribavljaju trgovinom, a na isti način dolaze i do bibera i cimeta. Kurkumu i slačicu gaje sami. Praznična hrana je meso, pečeno ili kuvano u gustom umaku, i to od divljači, a takođe i od njihovih ovaca i koza. Osobita ponuda je meso mladih divljih svinja, koje odležava u mešavini ulja, sirćeta, belog luka, slačice i slatke rakije od jabuka po ceo dan i noć, da bi se tek sledećeg jutra peklo. Bude toliko meko, da se reže rubom drvenog tanjira, ne treba nož. Njihova reka Setor donosi im ribu mnogih vrsta, osobito jednu vitkog tela, sa raznobojnim pegama po trbuhu, i veoma ukusnu. Peče se u vrelom pepelu, pa preliva stučenim lukom i kiselim mlekom, za čiju su pripremu Kaminunci pravi majstori, muškarci ne lošiji od žena. Uopšte uzev, i muškarci kuvaju, to nije nikakva sramota, i još svi hvale onog ko je skuvao nešto dobro. A i on sam se uznosi i nimalo ne zazire od pohvala. Takvi su i inače. Kad im čovek zahvaljuje ili im se divi, ne samo da se ne zbunjuju, nego uvek kažu: to smo mi, mi smo takvi. Ne pate od skromnosti, ili, kako kaže Faranri: nije ih ujela neka skromna pčela. Da, drže i pčele, i med se visoko ceni. Proizvode ga porodice koje se time bave od davnina, od dalekih predaka, i to je velika čast i obaveza, jer med je hrana i lek, a zauzvrat imaju posebna prava u deobi plena i žetve. I povlastice, ako ih neko stekne, veoma se poštuju i niko ih ne osporava, nego se svi raduju. Nisu zavidni ili surevnjivi i nikakva borba za vlast ne može da se primeti. Neobičan svet, zaista.

Odeća Kaminunaca je sasvim prilagođena njihovom načinu života. I muškarci i žene nose košulju i čakšire, to je osnovno. Tako se odeva Kaminunac od kad prohoda pa dok ne umre. Odeća je od meke vune ili od lanene tkanine, ređe od skupljih materijala koji stižu u Lakču sa trgovačkim karavanima. Ukrašava se po želji, vezom, raznobojnim gajtanima, svetlucavim ukrasima, a viđala sam i košulje ukrašene zlatom i biserima, i to šaranje odeće je glavni ženski posao u toku zime. Dnevni časovi se koriste u tu svrhu, obično u grupama, po kućama, čas kod jedne čas kod druge domaćice, koja priprema hranu za veselo društvo svojih drugarica, i rad protiče uz mnogo smeha i dobre volje. Baš u takvom društvu bila sam pre neki dan. na red su došle muške košulje, i žene su u rad ubacivale toliko i takvih šala da sam na trenutke želela da se zavučem u neku od dasaka u podu.

–Mnogo ti je lepa ova košulja što je vezeš, Denra – kaže Ajanija.

–Hvala, ali, jesi li videla kakvu nosi Gospodar dugmadi? – uzvraća ova. – To je zlatovez, da onakav umem da izvedem, ja bih sama sebi pred ogledalom rekla "dobar dan"!

–O, stari Faranri je najdoteraniji muškarac u zajednici, u to niko ne sumnja – ubacuje se Umejina.

–Da, Faranri sve samu svilu nosi.

Tu žene već počinju da se podmiguju i kikoću: očigledno je na delu neka stara šala, o kojoj ja nemam pojma. Gledam ih, onako zajapurene, i zavidim im kao pas. U poređenju sa njima, prava sam vezana vreća, ne umem ni da razgovaram kao one. Okupile su se, različitih godina i statusa, od devojaka do baka, i pričaju i cvrkuću do mile volje, opuštene, prirodne. Po svemu se razlikuju međusobno, ali im je isto jedno: tanki, stegnuti strukovi – samo trudnice ne nose široki ukrašeni pojas – u Lakči nisam videla stvarno debelu ženu. I njihove kose, koje puštaju duge, kao ženski svet u mojoj zemlji, ali Kaminunke ne zaglađuju svoje vlasi zaslađenom vodom niti uljem, nego im kosa, uvek oprana, leprša nemirno, i kako god da je stegnu, uvek se izdvoji poneka neposlušna dlaka. Pletu pletenice, ali labavo, ilu kupe kosu u čvor na zatiljku. Sasvim mlade devojke podrežu svoje vlasi spreda, pa im čine kao neki krov nad obrvama, i to zovu "šiški"! Smešno izgleda – dok se ne navikneš.

Iz razmišljanja o ženskoj frizuri trgne me nastavak razgovora:

–A i inače je stari Faranri kao svila: ne cepa se, nego se rasteže – ovo je rekla jedna mlada ženica okruglog lica, kojoj još nisam upamtila ime.

–Jahač bez mane i straha! – kaže Denra podrugljivo.

–Gde uzjaše – trava ne raste! – saglašava se Umejina. Žene se dave od smeha. Osećam da me probada tanko sečivo ljutnje: šta li im je toliko smešno?

–Kako vi kažete, ali meni je on nekako suviše grub. . .mnogo nezgodan, tvrd čovek – dostojanstveno se oglasila Cejša.

–A ti voliš sve nežno i meko?

–Nisam to rekla, ali, Faranri mnogo voli sebe za moj ukus.

–Jesu li svi muškarci u Ciboli kao Faranri? – ovo je upućeno meni. Malo se trgnem, ubodem se iglom, štaviše. Umejina gleda pravo u mene.

–Ne znam, Nisam poznavala mnogo muškaraca od mog naroda . . . a ni od nekog drugog. – Još da mi ne drhti glas, bila bih sasvim zadovoljna svojim odgovorom.

–Ali, oni koje si znala, kakvi su bili? – ne odustaje Umejina. Znam da nema nikakve zle namere, želi samo da razgovara, pa ipak mi njeno pitanje zvuči nametljivo, kao nepodnošljivo zadiranje u moju privatnost.

–Moj ujak Trer. . .on u stvari nije bio moj ujak, nego ujak moje majke. . . bio je divan čovek. Pazio me je kao svoje dete, razgovarao sa mnom danima. . .Uz njega sam se osećala kao da sam zaštićena od svega, takav je bio. Nije vikao na poslugu, nikada, i nije ih kažnjavao šibanjem. Uvek blag, uvek strpljiv. . .Slabe su reči koje imam u duši, da iskažem sve dobro što mi je dao.

–A tvoj muž, kakav je on bio?

–Gejlen je bio moj muž, malo sam ga viđala, naročito posle rođenja dece. Retko mi je govorio . . . ne znam šta da ti kažem, kakav je bio, ili kakav je sad.

–Ali, šta ti je radio? Kako je pokazivao da te voli?

–Gejlen je bio moj muž, ne moj momak, ni moj ljubavnik! – planula sam neočekivano. Šta ona misli, da sam se ja volela sa svojim mužem? Udata žena ima druge dužnosti!

–Pa nemoj da se ljutiš – iznenadila se Umejina, i bila je odjednom sušta poniznost i kajanje. – Nisam želela da te uvredim. Mnogo si zatvorena, da znaš.

–Nemoj ni ti da se ljutiš na mene – odgovorih, i time je iznenadih još više, a i sebe. – Znam da nisi mislila ništa zlo. Jednostavno, ne umem da govorim o tome kao vi.

Trenutak napetosti prekinut je ulaskom Umejininog muža. On se široko osmehuje i donosi nam veliku zdelu punu jezgara oraha i badema, suvog grožđa i drugog voća.

–Neću da smetam, drage gospe. Samo da vas poslužim ovim divnim stvarima, koje naša Lakča tako ljubazno daje. To je dobro za vas, da još bolje vezete. Blažene ručice, blažena veština koja te obične košulje pretvara u odevne predmete dostojne divljenja!

Da neki moj zemljak tako progovori u ženskom društvu. . . otvori se, crna zemljo. Ali ovde važe drugi zakoni – to sam već zapisala.

–Blaženo Ono, što je unelo tu veštinu u ruke i prste svojih stvorova – odgovorila je Denra ozbiljno. Njena proseda kosa, siva i jaka kao gvožđe, ponosno se zabacila kad je podigla glavu sa veza.

–Sasvim je tako, Denra. Nego, ne krijte svoja dela još dugo od nas, kako bismo mogli da izradimo za proleće nov nakit, u skladu sa vašim rukotvorinama – upozorio je čovek, pre nego što je izišao. Za neko vreme bio je prekinut i vez i razgovor, jer smo navalile na posluženje. Vatra u ognjištu veselo je gorela, kroz mnoga mala okna na zidu ulazila je raskošna svetlost, kao od Sunca, iako je napolju bila zima, i Sunce vrlo daleko – ali Kaminunci umeju da izbruse kristal, tako da, ugrađen u zid, stvara prijatnu varku za naša nesavršena čula. Zastala sam u pola pokreta da prinesem badem ustima – i poželela da ovaj trenutak mira i tihe radosti potraje što duže. Ovde sam našla utočište, onakvo o kom sam čitala u knjigama, davno, dok sam živela kod Trera, pre udaje, i prelaska u kuću u kojoj nije bilo nijedne knjige.

Samo. . . ni ovo, verujem, neće dugo trajati.

–Pričaj nam, Umejina, kako si se prvi put poznala sa Gospodarem dugmadi – opet se javila Ajanija. Mnogo gnjavi ta devojka.

Umejina se smeje. Jasno, slobodno. "Smeh zadovoljne žene čuje se dalje nego kad lav riče!" – imao je Trer običaj da kaže. Nisam ga razumela, onda, bila sam mlada, zaboga! I ne znam ni danas, kako se to smeje zadovoljna žena, ali, to je svakako – ovako nekako. Podbočila se, onako klečeći na podu, ali grudi i bokovi su joj izvijeni unapred, a osmeh preko celog lica.

–Joj, žene drage, što me uvek to pitate? Zar vam nisam govorila. . .

–Jesi, jesi, ali mi volimo da opet čujemo.

Ona opet vrti glavom, levo, desno, izmahuje kosom oko sebe, sakriva u kikotu usta nadlanicom:

–Ne znam! Zaboravila sam! Sve sam zaboravila.

–Nisi, Umejina, nisi, gade, sećaš se ti dobro, samo nećeš da pričaš pred gošćom, praviš se čestitija nego što jesi. . .

–A zašto? Neka čuje i Gindžana! Ona tvrdi da ne poznaje ni muškarce svog naroda, pa ded' sad!

Umejina užagri očima pravo u mene. Obuhvatila je obraze dlanovima, prevukla kosu oko lica. Zaokrugljenih usta, počinje:

–Bilo je to. . .prošle zime, jedne noći, duge, duge, kao što su sada. . . . Baš takve.

Glas joj se promenio : šapuće nekako iz dubine grla, vrelo, čudno. Prekidam vez. Neki strah me poduzima, kao da prisustvujem vračanju.

–Bilo je veselo društvo, i vina mnogo. I on je bio tu, Faranri. Ovakav kao što si ga videla: baš tako zalizan i obučen kao princ, sa tom svojom kratkom kosom, i očima kao u neke životinje. Možda malo deblji nego što je sada. Da, teži, svakako. A beo i jak, i ponosit kao naš junak Sjan–Num kad je kretao u bitku. I barem dvostruko pun sebe nego on: tada nije gledao nijednu od naših žena. Pričao okolo da smo proste i da mirišemo na stoku. . .

Žene ćute. Sve oči su okrenute prema Umejini. Mogu li nekako da se izvučem iz ovog razgovora? Ne, nego sedi, pa slušaj, kad nisi umela da izmakneš na vreme! Ljuta sam na sebe: i što sedim, i što mi svaka njena reč pada kao na neku čudnu ranu ili opekotinu u dubini svesti. I ne prekidam je, nego sam se i ja sva pretvorila u uho.

–Samo. . . mi se ne damo prevariti i odbiti time što je muškarac ubeđen da je nešto bolji od žene. Što on misli, to je njegovo. I ovaj lešnik može da misli da više vredi od mene.

Slatko melje jezgra lešnika jakim belim zubima i oblizuje se. Kaminunci ne znaju za zubobolju. Stari ljudi umiru sa svim zubima u glavi.

–A kao što vidiš, ja sam pojela lešnik. Evo, nema ga – progutan! – otvara usta da mi pokaže. – Pa tako. . . i Faranrija. Što je on drugačiji od naših muškaraca? Ja sam ga htela, onda, i dobila sam ga.

–Ali, nije ti bilo lako, je li, Umejina? – dobacuje Denra.

–Šta, lako? Nije hteo ni da razgovara, skot! I nije padao na uobičajene izazove, ne. Kad nekom od naših muškaraca žena nagazi levom nogom na njegovo desno stopalo, i uz to se još smeši i unosi mu se u lice, njima je to dovoljno, ne treba im više da bi znali šta treba da rade. Ovaj, ništa! Lepo mu kažeš da ti dođe u kuću, da nešto popravi, kad već svašta ume, barem su tako muškarci pričali, a on “Žalim, zauzet sam!” Budala neviđena. Ili, zamoliš ga da ti pomogne da odvučeš kući vedra sa vodom, a on na to: “Ja tako nešto nisam ni u svojoj zemlji radio!” Neupotrebljiv, da oprostite na izrazu – a tako zgodan, tako stasit muškarac! I, šta sam mogla da uradim? Moralo se postupati lukavo: zamolila sam Aćana za pomoć…. . . Je li, šta vi u tvojoj Ciboli radite kad muškarac neće?

–Meni je bilo strašnije kad muž hoće –– izlanem se ja. Najradije bih pojela svoj jezik kad sam shvatila šta sam rekla –– ja, koja o tim stvarima nisam nikad pričala ni sa kim, koja ovako nešto ne bih poverila ni rođenoj majci, da je imam; ali sad, šta je, tu je, reč je pala, kažu Kaminunci. Žene sad mene gledaju kao neko retko živinče. Umejina vrti glavom.

–Da. . . mi se ne razumemo, iako govoriš naš jezik. Dobro . . .možda ćemo se razumeti kad se bolje upoznamo. . . Da . . .Ali ja nisam kao ti, ja sam htela s ovim čovekom. Malo muzike, malo zagrevanja, a ni piće nije izostalo. . .

–Ja sam čula da je popio dve kupe (oko litar – prim. prev.) trešnjevače, a čaše sa vinom već mu niko nije ni brojao – kaže Ajanija.

–Ti, devojko, ne treba da veruješ sve što čuješ! – ljuti se Umejina. – Otkud bi mogao da popije toliko, i da još može da odradi! Svašta!

–Tako su pričali . . .

–A i ti što pričaju, mogli bi da gledaju svoja posla! Uostalom, kao da je trešnjevača neka jaka rakija! Malo jača od rose! Da! . . .Gde sam ono stala?

–Stala si tamo gde su ga muškarci napili, pa bacili na tebe. . .

–Nije bilo tako! Zaista, nije. . .

Odjednom nije ljuta: blag, mek izraz razliva joj se licem, i čak joj obrazi postaju malčice ružičasti.

–Nije bio napit, već. . . kao izazvan na borbu. Čudnovato. Nisam videla da se neko tako drži. A oči su mu bile kao mesečina, kad me je pokrio onim somotskim plaštom, tamnim kao noć. I polegao po meni: težak, kao neko veliko krzno. I vruć, tako. Uhvatio me je – stisak mu je snažan iako su mu šake bele – i stegnuo, nije bio nežan, ali, to nije bilo neugodno. "Razneću te!" – šapnuo mi je. Ja sam se nasmejala, jer to je zvučalo raz – ne – ću – te, znate, taj njegov naglasak. . . Ali to nije bila prazna pretnja, te noći . . . zaista sam se rasprsla, kao zvezda, u leto, kad su noći tople a na zemlji mnogo onih koji se vole.

Opet vrača: ne mogu ni da dišem, da nečim ne prekinem njenu priču, glas joj je dubok i nekako prigušen. Savila se napred: oči joj blistaju.

Oh, zašto je tako divno kudrava, tako zapanjujuće prirodna, tako odvratno samouverena? Mrzim je, mrzim.

–Bila sam odevena kao za venčanje, u svilenu haljinu; ali, on ju je sljuštio s mene kao s jabuke. . .

–I pojeo te – dobacuje Ajanija, ali se niko ne smeje. Umejina je čak ne čuje.

–Milovao me je, stezao. . .Nekako očajno, kao da želi da utoli glad, čula sam mu disanje, snažno, uzdržano. . .Kao da. . . kao da se upinje da me ne povredi; a, u stvari, bio je vrlo dobar. Milovao me je svuda, po stomaku i butinama najviše . . .

–A kako je to mogao da izvede, kad je ležao na tebi? Taj položaj ne ostavlja muškarcu slobodne ruke –– kaže Denra kao pravi stručnjak.

–Ne znam! Ne znam! Činilo mi se da ima sto ruku, i da su sve na meni . . .

–Ma to si i ti previše popila!

Sad se sve smeju, smeje se i Umejina. Pridružujem se i ja, i mrzim ih.

Umejina pokazuje nešto na svojoj podlaktici, kao ribolovac kad se hvali veličinom ribe koju je ulovio, i opet bura smeha zatrpava sve. Mrzim Umejinu.