IX

"A to je brana – do neba visoka,

do neba visoka.

Oštrim vrhovima oblake para.

Sagradiše, u vremenima koja niko ne pamti,

nju oni koji su znali više od nas."

(Hronika velikog vezira od Karizme)

"Dabrovi su, dabrovi su, branu sagradili,

veliku su, veliku su, reku zajazili.

Stade reka, stade reka, dolinu poplavi,

dve smo žetve, dve smo žetve, sa nje dožinjali!"

(kaminunska žetelačka pesma)

Gindžani, veleštovanoj i dragoj,

koja ume da uživa u čitanju,

kraj izveštaja od Kaminuni Aćana

Ti si, poštovana Gindži, viđala našu Branu, čak smo te i vodili na nju, kad smo te malo bolje upoznali. E, tako kao tebe, tako sam jednom odveo tamo i Gospodara dugmadi. Još je trajala ona prva jesen od njegovog dolaska u Lakču; pošli smo u dugo pešačenje, po danu lepom kao ukradenom od leta. Bilo je vreme velikih radova na njivama. U te dane, od posla su pošteđeni samo oni koji su teško boelsni, a takvih nismo imali, sva sreća, i trudne žene koje se ne osećaju najbolje, a ni takvih nismo imali, sve su zujale kao pčele i sa mnogo dobre volje spremale ručak. Dezira, naša poglavarka, upregla se sa ostalima, i tako ispade da sam se izvukao samo ja, izgovarajući se da moram da pazim na gosta i zabavljam ga. I evo nas, penjemo se uz severni kraj Doline, daleko pod sobom vidimo ljude kako se savijaju nad zemljom (a oni nam, ako nas vide, svakako psuju sve čega mogu da se sete), i reku Setor, široku i mutnu, a kud god da pogledamo, pred očima nam je Brana. Ogromna je – nikada nismo merili koliko hiljada hvati je visoka ili dugačka, a čvrsta kao da je izrasla iz kamenog lica planine. Mi je toliko gledamo, da već ni ne obraćamo pažnju na nju, samo joj se stranci iščuđavaju i dive. Iz podnožja joj izvire Setor, silna jedra voda, pošto pređe svoj tajanstveni put kroz planinu, u koju je ušla mala i brza. Brana je sagrađena od kamena kakav ne poznajemo ni mi, niti ga ikoji od obližnjih naroda koristi, bilo za gradnju, bilo u druge svrhe. Tvrd je toliko, da najjačim oruđima ne može da mu se nanese ni ogrebotina – priče kazuju da su naši preci danima udarali mačevima po Brani kad su se doselili, pa joj ništa nije bilo. U stvari, nekako izgleda kao da je Brana sva od jednog komada kamena – nigde se ne vide spojevi između ploča, ako su to ploče. Na gornjem zabatu Brane izrađeno je sedam vrhova u vidu sedam figura dabrova. Oni su od kamena druge vrste, svetlosivog i iskričavog kao mramor. Dabrovi su ogromni: onaj u sredini reda visok je kao četiri visine čoveka, sa obe njegove strane su još veći, pa još veći, dok su dva krajnja – koje zovemo "roditelji" – nekih šest puta veći od onog u sredini. Svi su podignuti na stražnje noge, sede na ogromnim repovima, prednje šapice su im učtivo skrštene na grudima, glave zabačene, prednji zubi istaknuti, kao u pravih dabrova, koji nam naseljavaju rečne obale. I da ne zaboravima, onaj u sredini je crn.

Penjemo se mi tako, prema boku levog "roditelja" (to je mama, pošto je leva strana – ženska), a Gospodar dugmadi se divi:

–Kako je velika! Kako čudesno sagrađena! Od čega ste gradili ovu divotu, za kakvu ne zna savremeni svet?

–Da te odmah razočaram: nemam pojma. Ne znam ni kako je građena, ni od čega, ni po čijem uputstvu. Jednostavno – ne znam, a ne zna ni bilo ko od mog naroda – kažem mu.

–Ali, kako? Zar niste vi ovo gradili?

–Ni slučajno. To su naši preci zatekli, kad su se, pre mnogo godina, doselili u ove krajeve.

–A starosedeoci ovih krajeva, šta oni kažu?

–Nije bilo nikakvih starosedelaca. Dolina je bila pusta. Ali Brana je stajala kao što je sada vidiš, tako se priča u našim pričama uz vatru. Sad ćemo ući, pa ćeš da vidiš.

Razgrćem travu i žbunje na ulazu. Vrata su teška, metalna. Mi za vrata koristimo daske. A bravu su jedva odvalili naši praoci, u dalekim vremenima. Zacvileše metalne dveri kad sam ih odgurnuo u stranu. Gospodar dugmadi ulazi za mnom na prstima. Unutra je tamno, ali odmah uždih jednu od već pripremljenih buktinja, bačenih iza vrata, i mrak pobeže. Visoko podigoh baklju iznad glave; gost ima priliku da uživa u prizoru od koga zastaje dah: u jednom trenutku, tavanica i zidovi pobegnu daleko od posmatrača – i on se nađe u ogromnoj prostoriji, velikoj kao neka pećina. Pod, zidovi, tavanica, sve je to od glatkog mramora – ili barem od nečega tako dobro uglačanog i sjajnog, premda ne i tako hladnog. Svetlost je mlečna, meka, i ne gasi se ni sa dolaskom noći, niti se ikad ugasila za sva vremena od kada su naši preci došli ovamo; nikakva paučina ne zastire zidove, nema traga od prljavštine ili bilo čega živog. U Brani ima mnogo čudnih stvari: nekih ploča sa neravninama, velikih kutija što zuje, preslica namotanih koncem tankim kao srma za skupoceni vez, ali, kad smo pokušali da ga otkinemo, samo smo isekli prste; vise odozgo neka klatna, zavese, ne znamo šta su, liče na tkaninu, a tek dodirom ustanovljavali smo da je u pitanuju metal. Nekad smo se zabavljali mereći koracima tu prostoriju: hiljadu koraka u širinu, dve u dužinu. Kao da je zauzela unutrašnjost planine. A kad krenemo dalje, iza sledećih vrata, otkrivamo nova i nova čuda, dvorane kraljeva iz bajki, sa zidovima od dragocenih zapisa i dragog kamenja. Ti čitaš zapise, mi ih tek sričemo, zahvaljujući Tebi, poštovana Gindži; ali, šta je drago kamenje, šta rubin, a kakav smaragd ili hrizopas – to smo znali, itekako. Nismo pokušavali da ih otkinemo sa zidova: znali smo da je neka tajna na delu, i da ne valja dirati ono što su tako ostavili oni koji su znali više. Najzad, naša zemlja daje nam drago kamenje, možda ne tako dobro obrađeno kao ovo, ali sasvim pogodno za trgovinu. Taman posla da smo nekada nekome rekli za Branu: to znamo mi i naši prijatelji, oni koje primamo u Plame. Ostali mogu da zagledaju: iako je Brana ogromna, pre bi slomili vrat nego našli pravi put do ulaza u nju, ako ih mi ne povedemo.

Gospodar dugmadi se osvrtao po prostoriji, otvorenih usta, potpuno zatravljen prizorom. Prilazio je onim stvarima u polukrugu zida, dodirivao ih, izvikivao neke reči na svom jeziku, uopšte, ponašao se kao dete kad upadne u kuću punu slatkiša.

–Ovo je veliko blago! – uzviknuo je. – Da li si svestan toga? – pitao me je.

–Da, mi znamo da je Brana nešto posebno; ali, kako ne znamo čemu služi, ne diramo je mnogo – pokušavao sam da objasnim.

–Koga si još dovodio ovamo? – oštro me je pogledao.

Bio sam u iskušenju da mu kažem da sam dovodio žene, kad sam bio momčić; a onda sam mogao da mu kažem i zašto.

–Uglavnom niko ne zalazi ovamo – priznao sam. – Gledamo je samo spolja, kao nešto što je oduvek tu. Ponekad se zavučem ovamo, kada želim da budem sam. . .

–To je dobro! To je odlično! Tako treba i da ostane! – uzvratio je žustro. – Kažeš, ljudi u Plemenu cene Branu, ali ne znaju čemu služi, je li tako? A strancima ne govorite o njoj?

–Tako je. Neki su pokušavali da uđu, privukle su ih legende o blagu, ali naši preci su ih ubijali, pa su prestali da navaljuju. . .

–Utoliko bolje! Vodi me, vodi dalje. . .

Hteo sam da ga očaram u potpunosti, pa sam ga poveo do sobe bez prozora – tako je zovemo, iako se ni na zidovima drugih prostorija ne vide nikakvi prozori, pa ipak odnekud stalno struji svež vazduh, i uvek je prijatno, bila napolju ciča zima ili vrućina u doba žetve. U sobi o kojoj ovde pišem – onoj gde si počela da prevodiš zapis – našao se pred reljefom od dragog kamenja, na kome su naši Zaštitnici, sedam velikih dabrova, šest sivih, jedan crn, prastari gospodari ove doline i zemlje. Dabrovi su prikazani kako se drže za šapice, kao ljudi za ruke. Dva ivična su najveća – kao i na licu Brane. On je gledao, usta su mu se bezglasno pokretala, dok se nije okrenuo prema meni, očiju užagrenih od radosti.

–To je to! Ah, ovo sam tražio – celog života, ovo sam suvim zlatom platio. . .

Šta govori?

–Ovu sliku, ovu shemu, našao sam u jednoj knjizi – objašnjavao mi je vatreno. – Bila je jako skupa, jako mnogo zlata sam dao! Mislio sam da je to samo legenda, samo lepa priča, kao ona o gradu Iremu. . .a, eto, nije!

Prišao je reljefu, i milovao ga – ili je to meni tako izgledalo. Zaista ga nisam razumeo. Ponašao se kao da se napio – i to jelenove vode, one s belih izvora, od koje se ludi, i udara glavom o drveće.

–Pisalo je: oči i zubi kćeri najmlađe! Je li tako? – okrenuo se prema meni, raširenih očiju. – Šta je najmlađa kćer?

–Pa. . .ovaj veliki dabar sa leve strane je majka, sa desne je otac, jer je leva strana ženska, a desna muška. A mali dabrovi, ovih pet između "roditelja", su sinovi i kćeri, pretpostavljam.

–Ali koje su sinovi, a koje kćeri?

–Verovatno su kćeri sa leve strane, a sinovi sa desne. . .

–Znači, najmlađa kćer je ovaj treći se leve strane – zaključio je i povukao trećeg dabrića za zube. Ništa se nije dogodilo. Naljućen, udario je po reljefu.

–A što ne pokušaš sa ovim malim, crnim dabrom u sredini? – pitao sam sa pristojne udaljenosti, jer mi je izgledao zastrašujuće, onako zadihan.

–Zašto misliš da je to kćer, a ne sin?

–Zato što je . . . najlepša.

–Najlepša? – pogledao me je kao da sam izrekao ko zna kakvu glupost. – Uostalom. . . ko zna.

Dodirnuo je oči – dva sjajna rubina – i zube – dva velika bisera – malog crnog dabra.

Napeto je čekao. Onda su oči zablistale, i jedna poluga u mnoštvu onih na ploči krenula je polako ulevo.

On je kriknuo – tako da sam pomislio da se nabo na nešto – ali on je samo viknuo "Daaaa!" na svom jeziku. Podigao je ruke u potpunom oduševljenju, nije više vladao sobom.

–Ah, to je! Nisam verovao, ne bih nikada pomislio. . .ali to radi, radi! Vodi me na njive, brzo, brzo!

–Idemo odmah. . . .ali šta ti je?

–Shvataš li ti? – uhvatio me je za ramena i tresao. – Ovo me je stajalo mog bivšeg života! Zbog ovoga sam prognan! Idemo na njive, molim te!

Hteo sam da ga povedem – krenuli smo iz Brane – ali on nije mogao ni mirno da ide, nego me je sve vreme preticao. A kad stigosmo na najbliže njive, i kad se zagledao u zemlju, približavajući lice tlu, ponovo je poskočio od radosti:

–Pogledaj! Ovo radi, zaista! Imate hrastove ustave na njivama, rekao si! E pa vidi sada!

Gledao sam: kao da je zemlja postala providna – u njoj su se videle svetle plavičaste žilice, kao one na ruci – i kroz njih je tekla voda! Čulo se tiho šumorenje i šuštanje. Okrenuh se prema gostu, u nedoumici.

–Da – rekao mi je, kao da pogađa moje misli. – Da li ste bili svesni da na njivama imate savršen h i d r o m e l i o r a c i o n i s i s t e m ?

–Ja sam mislio da imamo ječam! – odgovorio sam zbunjen. –Šta je to o čemu govoriš?

–To je navodnjavanje! – objašnjavao je sjajnog pogleda. – Naša zemlja, Cibola, močvarna je: tražio sam način da se voda odvede sa njiva, čitao, pokušavao da nešto napravim na svom imanju. A u susednoj Karizmi ima mnogo suvih područja, pa sam se dopisivao sa njihovim viđenim ljudima, savetujući se kako da se to prebrodi, i napravi navodnjavanje. Ima mnogo sirotinje u obe države, u jednoj zbog vode, u drugoj zato što vode nema! Brzo me vodi tvom vođi!

Rekao je da ga vodim, ali on je tako jurio da sam ga jedva stizao. Deziru smo zatekli kako se odmara od rada na njivi (jer su u vreme našeg bavljena na Brani prošli sati i sati) i pije čaj sa Kaminuni Senorom i Kaminuni Cejšom. On je upao u sobu bez kucanja i bez pozdrava se obratio našoj poglavarki:

–Imam načina da vam omogućim da sa svoje zemlje skidate po dve žetve godišnje! Samo me morate slušati!

Ovakva izjava, pa još sa tim naglaskom i tonom – nimalo se ne čudim što je Dezira zastala u pola pokreta, kako je prinosila šolju ustima. Uputila mi je zgranut pogled, a ja sam stajao iza njega i kamenio se od sramote i nelagodnosti. Takvo ponašanje moglo se opravdati samo činjenicom da je čovek stranac. Da je to uradio neko od naših, verovatno bi bio najstrože upućen na trežnjenje. Kaminuni Cejša naglo ustade.

–Izvinite. . . ja moram da idem. . .nadiglo mi se testo. . . a i malo dete, znate kako je . . .

Izjurila je iz sobe, držeći ruku na ustima, i čuo sam je kako se smeje u hodniku, što nije smela da uradi pred gostom, da ga ne uvredi. I Senoru su se naduvali obrazi – borio se da ne prasne u smeh. Samo je Dezira uspela da ostane ozbiljna.

–Šta znače tvoje reči, Džan – nat? – pitala je učtivo, iako hladno.

–Videćeš, videćeš, samo pođi sa mnom na njivu! Videćeš – čudo nad čudima! – i nije oklevao, niti se ustezao zbog njenog položaja u našoj zajednici, zgrabio ju je za ruku i podigao sa stolice povlačeći je da potrči za njim. I ja sam se čudio: kakav muškarac, kao vihor! A tek ona, nije mogla ni da progovori! Tako smo, već u sumrak, odjurili na njive najbliže Setor vodi. One žilice u zemlji samo su jače svetlucale kako se dan gasio.

–Vidiš li? Čuješ li? To je voda! – govorio je strasno. – Voda na vaše njive, koliko je potrebno! Nema mučenja sa ustavama, nema molitvi za kišu u pravo vreme!

–Divno! – pokušala je Dezira da se odbrani od tog ubedljivog glasa. – Samo, mi smo i do sada navodnjavali našu zemlju kad se podesi sušna godina. Ove ustave i kanalčiće nasledili smo, zatekli u dolini, redovno smo ih čistili od mulja i trave. . .

–To je dobro, pravilno ste postupili! Samo ovo što imate u Brani velika je dragocenost, ne sme da ostane neiskorišćeno. – ponosno se isprsio: – Dajte mi odrešene ruke i dvadesetak sposobnih i treznih momaka da paze na Branu i da uvek bude neko tamo na straži – i ja vam obećavam, ne, ja vam na tanjiru nudim, dve žetve godišnje!

–Neka bude – popustila je Dezira, i sama začuđena kako ju je čovek obrlatio. – Sam ćeš odabrati mladiće koji će raditi sa tobom i paziti na Branu. Jasno je da znaš stvari koje nama nisu dostupne. Doduše, nama je uvek bila dovoljna i jedna žetva. . . Ali, neka bude: protiv napretka ne smemo se boriti.

Sve nas je pogledao (jer su dojurili i Senor, i Aj, i još neki, videvši videvši kako stranac vuče Deziru) sa visine i vrlo zadovoljan sobom.

–Nećeš zažaliti zbog ovog – rekao je sigurno.

Do mrklog mraka već je odabrao nekolicinu mladih i brzih, vodio ih na Branu, tamo ih rasporedio i održao im kratak govor o značaju Brane i njihovih daljih dužnosti. Još im je obećao da će obesiti nasred trga svakog ko se ne bude u potpunosti povinovao njegovim zapovestima. Mladići su ga slušali, i, koliko sam mogao da procenim, dvoumili se da ga prebiju ili poslušaju. Na kraju, pošto je gost ipak svetinja, makar i ne bio sasvim kako treba, odlučili su da ga ostave u životu. On nije ni primetio šta je moglo da ga snađe: zadovoljno je otišao da spava. Mi smo išli po njivama i gledali onu svetlost što je postajala jača kako je noć odmicala. Ali, negde posle ponoći – kuku i lele, kad se samo setim! Voda je počela da nadolazi u velikim količinama. Pojurili smo do njegove kuće, da ga probudimo.

–Otvori nam, poštovani goste! – zvali smo prigušeno, da mu ne uplašimo ženu i dete.

–Čuje–em – doprlo je iz kuće. Otvorio nam je, uskačući u svoju desnu čizmu:

–Dakle, šta ovo znači, dizati pristojnog oženjenog čoveka sa zakonite supruge, i to u ovo doba noći. . . – očigledno, smisao za šalu ga nije napuštao ni po mraku. Ništa, sad će da mu presedne! Gospa Nuri, koja ga je pratila, samo je pocrvenela, pa se povukla u sobu. Utoliko bolje.

–Hajde sa nama. . .

–Šta se dogodilo?

–Brana. . . požuri. . .

Onako sa zapaljenim bakljama u rukama, verovatno smo izgledali zastrašujuće. Požurio je sa nama, vidno zabrinut; a tek se zabrinuo kad ga je na njivama, u prisustvu svih članova zajednice, koji su dotrčali da spasavaju šta se spasti može, dočekala Dezira. Ona je bila vrlo tiha, nije vikala niti se ljutila, ali sečivo noža ne bi moglo da bude oštrije od njenog glasa kad je progovorila:

–Naše njive su pune vode, poštovani goste! Je li to način da skinemo dve žetve na sledeće leto? Kako sutra da nastavimo oranje? Kako da sejemo? Šta će biti sa ječmom koji je već posejan?

–Dozvoli. . .– počeo je on, ali je odmah i ućutkan:

–Ne dozvoljavam ništa! Ni reč da ne čujem! Nađi načina da odvedeš vodu kao što si je doveo! Jesen je, ne zna se koliko će potrajati lepo vreme, ne znamo hoće li nam se njive osušiti! Ako se ne osuše pre hladnoće i kiša, ne znam šta bi trebalo da ti uradimo!

Predahnula je, pa dodala:

–Odvedi višak vode sa njiva – inače ćeš ga skupljati svojim ustima! – i otišla ljutito. Dohvatila je motiku, i više ga nije gledala. On je ostao kao da su ga polivali čas vrućom čas hladnom vodom. Okupljeni narod je počeo da se razilazi, zauzimajući mesta na najviše poplavljenim oranicama, i kopajući kanalčiće kojima se odvodi voda. Niko nije grdio niti prekorevao stranca, ali čovek je izgledao kao da je kamenovan. Otišao je na Branu, i tamo se zatvorio. Ja sam dohvatio alat i pridužio se ostalima. Radili smo ćuteći.

Prolazili su sati. Zora nije bila daleko. A mi umorni, razočarani i loše volje.

U jednom trenutku – svitalo je, i bilo je vrlo hladno – postadosmo svesni da vetar duva, iako se te noći nije ni čuo. Vruć, suv vetar – počeli smo da svlačimo gornju odeću. Kad smo već zapazili da se znojimo, primetili smo nešto još čudnije. Vazduh se kretao do visine struka odraslog čoveka – oko ušiju, bila nam je tišina. Nešto nije bilo u redu.

Gongovi sa planina oglasili su se u praskozorju. Javljali su: sve je mirno (tri kratka udarca), nema ni daška vetra (jedan dug zvuk)! Jesmo li poludeli od bdenja, brige i mahanja motikama? Kad se sagnemo – vetar duva; kad se uspravimo – nema ga. Dedžanor je prvi izrekao ono što smo svi pomislili:

–Iz Brane. . iz Brane duva!

–Vetar duva iz Brane! – pronosilo se od njive do njive. Vetar duva i suši tle! To je bilo čudo – čudo nad čudima! Spas za našu zemlju i usev na njoj! Odložili smo alat, požurili prema Brani. Nema sumnje, onaj vreli suvi dah dopirao je iz nje. Nekako tada, Sunce se pojavilo, i sad nam je ona noćašnja uzbuna već izgledala manje strašna.

Prvi sam utrčao u Branu. Zatekao sam ga pred mozaikom sa dabrovima. Sedeo je nalakćen na kosu ploču u podnožju njihovih nogu. Oči su mu bile crvene i kapci otekli, videlo se da nije skrenuo pogled sa dragog kamenja koje je krilo tajnu Brane.

–Šta si uradio? – pitao sam bez daha.

Kako mi nije odmah odgovorio, nastavio sam:

–Suv vetar, njive će nam uskoro biti suve, neće im naškoditi snegovi i hladnoća kad dođu. Šta si to učinio?

–Vidiš. . .– uzvratio je umorno. – To je jedna od moći koje imate ovde.

–Ali, kako si pronašao? Jesi li to znao, negde pročitao?

–Nisam znao. Tražio sam, i našao. Dobro ću zapamtiti – pritiskao sam svaki od voih kamenčića u mozaiku dok nisam naleteo na pravi.

Duboko je uzdahnuo:

–Nemam knjigu u kojoj je bila slika i objašnjenja, niti znam slova kojima je pisan tekst oko mozaika, tako da ću izgleda morati sam da se snađem.

Okrenuo se prema meni. Izgledao je jadno:

–Kažeš, biće u redu?

–Svi su izgledi da hoće. Spasao si nas.

–Pošto sam vas najpre zamalo uništio . . .ne vredi da budem suviše samouvren.

–Sad bi mogao da odeš da spavaš – počeo sam pokroviteljski. – I nama će prijati.

–Neću, hvala. Ostaću ovde da pogledam još nešto.

Te zime, danjivao je i noćivao na Brani. Otkrio je čemu šta služi i to znanje prenosio mlađima. A na leto – mi smo imali dve žetve, onako kako nam je obećao. Kupali smo se u bogatom rodu, napunili ambare, samleli mnogo dobrog brašna za kolače i slana peciva. Trgovalli smo i poklanjali, darujući srodna nam plemena, što žive na zemlji manje plodnoj od naše, pa im obično ne pretekne roda. Osim žitarica, te godine smo i povrće gajili na njivama umesto samo u malim baštama, i rotkvica, krastavaca i ljutog korena bilo je u izobilju.

Primili smo gosta u Pleme, obukli ga u našu nošnju, samo za njega sašivenu od skupocene čohe, darovali ga ćilibarskim nizovima, za znak vlasti, i belim krznom, koje će nositi na glavi kao znak visokog položaja i uvažavanja koje mu pripada među nama; otpevali smo mnogo pesama u njegovu čast, i poštovali ga kao da je zaista naš, od naše krvi i roda. To poštovanje nije jenjavalo nego samo raslo, kad smo ga upoznali ne samo po znanju nego i po drugim lepim osobinama, i tako je i danas, a o tim osobinama – mislim da ću ti poslati poseban izveštaj. Susreti pesnika odmiču dobro. Zapisujem stihove poštovanih nadahnutih ljudi iz plemena koje poznajemo, i oni su veoma srećni zbog toga. Moguće je da će ovo moje znanje, stečeno zahvaljujući Tebi, promeniti neke stvari na bolje, i da ćemo se mi, okupljeni ovde iz raznih naroda, bolje slagati, pa, jednom, preneti taj dar i na druge. Mnogo Te pozdravlja tvoj pobratim,

Aćan.