V

„Ti si hodala među nama,

a nismo te poznali!“

(iz drame O DASTALI I NJENIM SNAHAMA)

Našu poštovanu gošću sve ređe viđam uplakanu. Poslednji put, bilo je to kad sam je pratio kući posle večere kod Cejše. Veselo smo razgovarali, tamo, jelo se i zabavljalo; ali kad iziđosmo na sneg, odjednom se pokunjila i skupila, sva se zavukla u svoju veliku krznenu kabanicu, i nije progovorila ni reč celim putem do zajedničke kuće. Kad uđosmo u hodnik, ponudih joj da je otpratim do njene sobe, ali ona to odbi.

–Ne bi trebalo da izbegavaš društvo – rekoh joj ljubazno i polako je pomilovah po obrazu. Jedna mala suza pade i skotrlja mi se na prste.

–Ne znam. . . vi ste svi tako dobri prema meni. . .

–Ali ti baš nemaš mnogo poverenja u to, zar ne?

Ćuti. Vidim da joj je nelagodno. Biće da je jaz koji deli naše načine života predubok.

–Niko od nas ti ne želi ništa zlo – ponavljam trudeći se da budem ubedljiv, i, da pojačam utisak svojih reči, prstom pomilujem razrez koji se otvorio na njenoj košulji kad je smaknula krzneni ogrtač. Kao da sam je udario – to jest, ni tada se ne bi više užasnula – odskočila je unazad, oči su joj se raširile, oslobodila se mog dodira kao da će joj doneti zaraznu bolest. A kad se već našla na korak od mene, i kad su joj se oči, u slaboj svetlosti s prozora okolnih kuća, skupile – u njima se, pored užasa, caklilo i takvo iskreno i neskriveno gađenje, da sam i ja ustuknuo za korak.

–Molim te, oprosti – zadahtao sam, iako zapravo nisam shvatio čime sam je tako uvredio. Ali da sam je uvredio, to sam video, itekako. –

–Ništa . . . – i njen glas je bio kao zadavljen – samo nisam ja takva kao što ti misliš!

–Nisam mislio ništa, života mi, uopšte nisam mislio! To je kod nas obično, da dodirneš nekoga s kim razgovaraš! Ali ti, ti si se tako prepala, osećam ti strah, kao neki crni oblak koji je legao između nas. . . Šta je to? Da li ti je neki muškarac naneo veliko zlo, kad se tako gadiš?

–Ne. . . ne znam. . . Ne, niko mi nije naneo zlo. . . Barem ne nešto posebno.

–Da li te je muž možda tukao? Čuo sam da stranci i to rade svojim ženama.

–Nije. . .

–Da li si mrzela i kad te on dira?

–Šta te se tiče! – zafrktala je, ali se odmah ispravila: – Ne, nemam pravo da tako govorim. Ti si mi spasao život, vi svi ste me prihvatili. . . Obećavate da ćete mi pomoći da nađem decu. Ne smem da budem previše osetljiva.

–Hoćeš da kažeš, obavezna si da nam zahvališ?

–Ničim ja vama ne mogu dostojno zahvaliti. Nemam ni blaga, ni moći, ničeg, baš ničeg. Samo ovo telo koje stoji pred tobom. Oprosti što sam onako uzmakla. To je bilo. . . glupo. Ja nisam nevina devojka, nego žena koja je rađala. Štaviše, žena osuđena za preljubu.

Lice joj je bilo podignuto prema meni i veoma ozbiljno.

–Mi ne cenimo telo tako nisko kao ti – pobunio sam se. – Ni mi nemamo ništa osim tela, baš ništa. I ne diramo ženino telo ako ona to ne traži. I, nije glupo što si odgurnula moju ruku ako je ne želiš na svojim grudima. Ili želiš, možda?

Ćutanje –– i, koliko sam uspevao da shvatim, borba. Osećanje dužnosti – i, ako ne odvratnost, a ono svakako zaziranje i nelagoda.

–Eto, vidiš, ne želiš. Pa šta je onda strašno? Neću ja da umrem zbog toga. A nemoj ni ti. Ne voli svaka žena. . . tuđu ruku na tom mestu.

Šta je meni, stojim u poluotvorenim vratima i vodim pametne razgovore u ponoć, kao kad sam se prvi put udvarao? Aćane, Aćane, šta je to sa tobom, da nisi bolestan?

–Ne bih. . . ne bih da te uvredim.

–I nisi. O, da čudne osobe! Moramo se bolje upoznati. Dođi sutra kod mene, da čitamo knjige.

–Knjige? Ti imaš knjige. . . ovde?

–A zašto da ne, nismo ni mi tikve bez korenja. Imamo nešto starih rukopisa, sačuvanih od seoba. Ti voliš knjige, mislim. Prijatan ti san.

–I tebi, i tebi. . . Aćane – požurila je da me pozdravi. Brzo je zatvorila vrata i čuo sam korake kako hitaju uz stepenište. Malo sam se nasmejao – sam sebi. Mislio sam da će me posle ovog događaja izbegavati. To bi baš ličilo na nju. Ali nisam pogodio: došla je sutra, sa Cejšom i Denrom, vrlo raspoložena da se udubi u svet knjiga.

Sad, da se ne hvalim: mi Kaminunci zaista veoma poštujemo to što preci napisaše i uvezaše u jareću kožu sa intarzijama od srebra. Ali ta slova, zakučasta i ispisana glatkim linijama, mi već ne znamo da čitamo. Od starih, koji znađahu, malo ih preostade, a mladi naraštaji nisu revnosni u učenju. Ima nas nekoliko što smo delove teksta naučili napamet, od starijih. Ja sam među takvima. Da pripovedam, ili da govorim stihove, pa i da ih sam smislim – umem, ne bojim se ni pesnika iz drugih naroda. Ali da čitam. . . znam da prepoznam tri slova, pa i to, samo ako se pisac nije suviše igrao zavojitim linijama na početku i ako nije preterano ukrasio osnovni oblik slova. Jer, tada, ništa od čitanja. Zabavljao sam se time dok sam bio dečak, i baka se radovala što volim knjigu, ali dalje nisam odmakao, nego sam još i nazadovao. Uglavnom postupam kao i drugi „čitači“, kako mi kažemo: uzmem knjigu, svečano je rasklopim i držim, pa naizust govorim one delove koje znam (ako nešto i zabašurim ili promenim, nije važno, svakako niko ne može da me proveri), ili, čak, samo držim dlanove u položaju kao da mi je na njima knjiga, a priču govorim kako se setim. Tako je bilo i ove večeri. Izabrao sam poglavlje o Sjan – Numu, i kako je odlučio da se žrtvuje za svoj narod, i kako su ga bogovi za tu hrabrost pretvorili u blistavi štit koji se vidi na nebu. Govorio sam lepo, nadahnuto, umem ja to. Ali, kad sam završio, i deca zapljeskala ručicama, radujući se omiljenoj priči, i kad sam seo, a Ajanija ustala da bi govorila stihove (ona je odabrala našu čuvenu pesmu o pramajci Nuni, koja se zaljubila u čoveka iako je bila od vrste dabrova), Gindžana se nagnu prema meni da bi me zapitala:

–Rekao si da ćeš čitati. Pa, gde ti je knjiga?

–Ah, ti hoćeš da vidiš knjigu? Može, odmah ću je doneti.

Posle Ajanije, opet sam ustao ja. Otresao sam prašinu sa te prastare gomile debelih žutih listova, ozbiljnim pokretima, svestan svoje važnosti, otvorio je i počeo. Ovog puta, o poštovanju vode (to zna svako dete u Lakči Kaminuni, ali ne mari, svi vole da čuju):

–„A kako možeš da kažeš da si tužan

kad blizu tvoje kuće široka reka teče?

Sedi na obalu, levi dlan u vodu stavi,

i kaži:

Reko, ti znaš za moje jade, ti i niko drugi.

Nosi ih, nosi daleko.

Nosi ih u duboko more, koje je grob svih žalosti,

i koje od tuge ljudske biser i koral stvara. . .“

Ima toga još, sva sila, i mi to znamo, svi, ali potrajalo je dok sam završio. Svi su mi odobravali, ponavljajući da sam najbolji čitač.

Međutim, kad sam seo i prepustio reč Denri, Gindžana me opet munu:

–A kako možeš da čitaš u tako slaboj svetlosti? Zar ti ne smeta očima?

–Zašto bi smetalo očima?

–Mislim, kako vidiš, kako razaznaješ slova?

–Šta tu ima da se razaznaje? Sve mi je u glavi.

–Pa. . . mogu li ja da pogledam?

–Možeš – iznenadio sam se. – Evo samo da Denra završi.

Denrino čitanje nije dugo potrajalo, i uzeo sam knjigu od nje:

–Kaminunci, srodnici i prijatelji! Evo, poštovana gošća želi da pogleda u knjigu. Ja joj dozvoljavam od sveg srca. Da li ste saglasni?

–Saglasni, saglasni, nego kako! –– uzvratiše mi glasovi puni odobravanja. Neka samo pogleda: možda nešto i prepozna.

Gindžana je primila knjigu od mene sa velikom zahvalnošću, koja joj se videla u izrazu i gestu, ali ona nije spustila knjigu na kolena (kako je sedela na podu) nego ju je približila očima. Malo se namrštila, skupila obrve, pogledala oko sebe, premestila se bliže bakljama na zidu, neko vreme gledala u slova i odjednom počela:

–„Kada gore nebo. . .“

Zaprepastio sam se, jer to je bilo poglavlje o postanku našeg sveta, i naša deca to uče kad navrše šest godina, ali kako je ona mogla da zna tu priču? Slušao sam napeto. Oklevajući, nastavila je:

–„Kada gore nebo. . . još ne beše odeljeno od zemlje, tama je vladala nad svetom. U sebi se ok. . . okretala, u srcu se zgusnula. Od toga što se zgusnulo, crna zemlja. . . crna zemlja postade, od toga što se nije zgusnulo, crni oblaci, teški i kišni. . . ne, ne „kišni“, već „kišonosni“. Izvinite, istovremeno čitam i prevodim, pa ne zvučim baš najlepše –– obratila nam se.

–Samo nastavi! Svi duhovi iz tebe progovorili! –– uzviknuo sam.

–„Pade kiša, i padaše kroz beskrajna vremena. Onda se, jednom, oblaci istrošiše, bez kiše se rasparaše, i razdvojiše. Pojavi se Sunce među njima. Prve godine. . . prvog dana od postanka sveta, diglo se iznad beskrajnih voda. . .“

–Tako je, tako! Sasvim je tako! Diglo se iznad beskrajnih voda, to su te reči! – vikala je Denra usred opšteg žagora.

–Kako znaš? Kako znaš? –– saleteli smo Gindžanu, a ona se potpuno zbunila.

–Pa. . . piše ovde, u knjizi – pokazivala je ispisane redove na stranici pred njom. –Trer me je učio ovim slovima. Ona su stara, u mojoj zemlji se smatra da su potpuno zaboravljena, ali ujak je imao nekoliko knjiga napisanih baš ovakvim pismom. . .

–Ljudi, Kaminunci, ona zna naša slova! Prepoznaje te kuke i šare u ovoj staroj knjizi! Čitaj, čitaj još nešto, Gindžana! Ako umeš, samo napred!

–E, svašta sam video ovde kod vas, ali da žensko čita, to ne bih verovao! –– dobacio je Gospodar dugmadi. On je opušteno zavaljen sedeo na krznu na podu, pored stolice na kojoj je sedela njegova žena, i ispijao vino.

–Molim te –– tiho ga je opomenula gospa Nuri. –– Molim te.

–Ah, svejedno, šta sam strašno rekao? Žena zaista čita, i to jedna Cibolanka –– neshvatljivo.

–A zašto pa ne bi čitala? –– okosila se Denra na njega. –– Misliš li da si samo ti načitan? Tebe nismo videli da nešto čitaš iz naših knjiga!

–Knjige koje sam ja imao bile su pisane mojim jezikom i slovima koja sam znao! Te vaše kuke i kvake ne razumem, i nisam se hvalio da znam da ih čitam! Osim toga, vama ženama svaka čast, ali za čitanje je ipak potrebno i nešto pameti!

–Ne slušaj ga, Gindžana! Možeš li da nam pročitaš još nešto? Odavde, na primer. . .

Htela je, i to nam je saopštila stidljivim klimanjem glavom. Pokazao sam joj početak jednog poglavlja. Tu se radilo, ako se dobro sećam, o prvom susretu muškarca i žene, u neznanim vremenima, kad se još nije znalo za brojanje godina. Gindžana je čitala malo zastajkujući, ali, kako je glas tekao, tako je zvučao sve punije i bogatije, i sve smo ga radije slušali. U jednom trenutku se zaustavila, pocrvenela, ali je čitala dalje. Bila je stigla do onog prizora kad su muškarac i žena, upoznavši se, odlučili da odu na plivanje, pošto je dan bio vruć.

–„Opazi. . . žena. . . da je muškarac od nje drukčiji. . .“ – čitala je Gindžana. – I začudiv se veoma u srcu i duši, zapita: čudni stvore, šta je to što na tvom telu vidim, a što sama nemam?“

–Aha! Šta ćeš sad? – zlobno upita Faranri.

–„A muškarac, čudeći se takođe, odgovori: čudni stvore, nož je to što na mom telu vidiš, i sva živa stvorenja znaju šta ja to nosim, i boje se od mene. . .“ Pa, naravno, to je ženu začudilo, što je muškarac naoružan! – nasmejala se s olakšanjem.

–Sasvim je tako – neočekivano ju je podržao Faranri. –Jer telesne razlike je mogla da vidi i kod životinja. A oružje samo muškarac pravi i nosi sa sobom. Jednostavno.

–Što baš i ne mora biti znak neke velike pameti – nije mogla da se uzdrži Denra.

–Pa, ja volim oružje – sad je zvučao gotovo ljubazno. – Ali više zato što se divim savršenoj izradi, preciznom mehanizmu, nego kao oruđu za ubijanje ili nekom simbolu prave muškosti. Još su stari mudraci govorili: tri su stvari koje muškarac voli da ima – dobrog konja, vernu ženu, skupoceno oružje.

–To je rekao premudri Šamaj Dani – izletela se Gindžana.

–Baš si ti neki mali književni crv – odgovorio joj je, ali mu se u glasu, osim njegove uobičajene britkosti, slutilo i nešto blaže.

Moraću da mu kažem da bude malo manje duhovit sa osobom koja još ne zna naše finese u razgovoru. Nije sve za šalu i ismevanje, niti su svi spremni da šalu i podnesu. Stranci, pogotovo. Eto, i on, na primer. Pitaću ga da li se seća jedne od prvih šala koje je podneo – i to veoma loše, mogu da jemčim. I sad mi se brk nasmeši kad se setim tog prizora. Bili smo se okupili na svečanoj večeri kod Denre. Nije se jelo sa stočića postavljenog u uglu prostorije (hrana se lepo servira, pa se služi ko kad i koliko voli), nego je celom dužinom najveće sobe bio postavljen veliki sto od hrastovine, prekriven belim lanenim stolnjacima. Sedeli smo na dugačkim klupama sa obe strane trpeze, zastrtim ovčjim kožama i vunenim prekrivačima. Pred nama, sve što duša poželi, od vešto izrađenih tanjira, što domaćih, od omorike, što iz uvoza, od keramike pa čak i stakla – do najlepših jela koja umemo da spravimo. Počelo se od guste čorbe u kojoj se meso, pirinač i začini potpuno raskuvaju tako da postane kašasta. Zatim smo jeli pecivo punjeno mlevenom ribom i divljim lukom. Onda, kako je red, razne slane grickalice sa susamom i sirom. Pa jaja, kokošja, i pačija, u gorkom umaku od mirođije i semena slačice. Hm. . . kad se samo setim. Naše omiljeno jelo – kupus sa soljenim mesom zeca, patke i divlje svinje, i kimom, naravno – tek se kuvao u velikom kotlu, koji smo mogli da vidimo kroz odškrinuta vrata i da se unapred radujemo. Za decu smo odvojili manji sto u drugoj prostoriji, i pustili ih da mrljave do mile volje, da jedu šta hoće i koliko hoće. Bila je među decom, prvi put, kćerčica Gospodara dugmadi, mala Altan. Za nju smo spremili kolače sa ribizlama iz kompota (altana znači ribizla – primedbe prevodioca), i deca su se utrkivala da joj iskažu pravo kaminunsko gostoprimstvo. Svejedno, gospa Nuri je stalno zavirivala u sobu s decom, kao da će joj naši mali divljaci pojesti potomstvo. Ona je malo jela i više okretala praznu kašiku po tanjiru, dok je njen muž, naprotiv, odlično jeo, a zalivao još bolje. U jednom trenutku – pilo se crno vino uz pečenu pastrmku iz pepela – Denra se nešto zapričala s gospom Nuri, objašnjavajući joj kako skida mrlje od vina. Gospa Nuri je klimala i odobravala, čak je i sama počela da priča kako nije mogla da opere jednu muževljevu košulju, jer, šta god da joj je radila – mrlja je ostajala.

– . . . Toliko sam se naljutila, da gotovo nisam znala šta da uradim! – govorila je Nuri svojim slabim zvonkim glasom. Samo što nisam prasnuo u smeh iz sve snage: zar to stvorenje, tiše nego neki miš, uopšte može da se naljuti?

–Ja znam šta bih uradio da sam na tvom mestu: odmah bih skinuo sve sa sebe! – dobacio sam, sračunato pakosno, da malo podignem raspoloženje za stolom. Nisam ni završio rečenicu kako valja, a Gospodar dugmadi (tada ga još nismo tako prozvali) mi je razvalio šamar, a zatim skočio preko stola na mene, da me zadavi! Odmah sam uzvratio, a muškarci su počeli da sklanjaju klupe, pozdravljajući nas oduševljeno. Računali su da će sada da bude dvoboja. I ja sam se obradovao: najzad, jedan pravi muškarac, što probleme rešava pesnicama! Ali, umešale su se žene i pokvarile nam veče (uvek te gadure imaju nešto protiv!). Muškarci su morali da pokupe polupano posuđe i promene stolnjake, Gospodar dugmadi je odmah dobio po ušima od gospa – Nuri (čudo jedno, kako je ta mala mutava jadnica brzo shvatila naše običaje!), mene su Denra i Umejina uzele pred sebe, kako to mi kažemo, u kuhinji.

–Šta ti bi, nesrećniče?– pitala je Denra.

–Kako se to ponašaš, bedniče? – nadovezala se Umejina.

–Zar se tako postupa sa gostima, neučtivi stvore? – nastavila je Denra.

–Zar ne osećaš da im tvoja šala ne prija, bilmezu? – pridružila se Umejina.

–Milost, milost, drage gospe! – zajaukao sam. – Odakle sam mogao da znam. . . nisam pojma imao. . . ne bih verovao da će se onako naljutiti. . . – ali to mi nije pomagalo ni za dlaku, one su nastavile da me zasipaju prekorima, tako da već na kraju nisam mogao ni da ih slušam, nego sam samo ponavljao: žao mi je, žao mi je, što ih nije nimalo umilostivilo. Sreća moja da nisam oženjen, a prestar sam da mi majka ovako drži slovo. . . ne znam kako bih podnosio sve obaveze lepog ponašanja. Naše žene su u tom pogledu neumoljive, a ja sam učinio ozbiljan prekršaj: takav skandal za stolom odavno nije zabeležen. Hrana je svetinja – dok se jede, nema svađe i rasprave, ni u krugu porodice, a kamoli kad je tu veće društvo. Vratio sam se u kuhinju, praćen njima dvema, kao dvojicom dželata, i morao da se izvinim Gospodaru dugmadi. Okupljeno društvo me je streljalo pogledima. Duboko sam se poklonio pred poštovanim gostom (tada nam je bio gost, ne još domaći) i izgovorio reči kojima se traži oproštaj. On je ubrzano disao i gledao me ubistveno – jednim okom, pošto sam mu drugo zatvorio udarcem. Ni ja nisam izgledao bolje: osećao sam da mi je onom medveđom ručerdom pomerio nos na pogrešnu stranu. Žene nisu odustajale. Naredile su nam da se rukujemo. On se osmehnuo (video sam tada i da mu je usna rasečena) i tako mi stegao šaku da su mi pošle suze. Ja sam mu zauzvrat, sa sve osmehom, tako zgazio na nogu, da je prebledeo pa pocrveneo. Oba gesta su prošla neprimećeno – sva sreća. Nepažljivom gledaocu svakako smo izgledali kao dva oličenja sušte ljubaznosti, što se drugarski rukuju.

–Je li dosta? – pitala je Denra strogo.

–Nije, nego još i da se poljube! – zahtevala je Dezira.

Oh, ne još i to! Sećao sam se kako je poludeo od besa kad sam pokušao da ga poljubim pri našem prvom susretu! Malo je trebalo da mi oči iskopa, kao, s oproštenjem, nevina devojka, kad joj neko nasrne na čast! Molećivo sam se zagledao u Deziru, ipak je ona naša poglavarka.

–Jao, nemoj, Dezira, nemojte, žene, molim vas! Možda poštovani gosti ne razmenjuju takve izraze ljubaznosti, nisam rad da Džan – nata uvredim još više!

–Šta ti kažeš, poštovani goste? Da li si zadovoljan izvinjenjem ili tražiš drugačije zadovoljenje?

–Sasvim. . . sasvim sam zadovoljan, i opraštam od sveg srca –– odgovorio je brzo, a u pola glasa mi šapnuo: „Sutra ujutro, van naselja!“

–Važi! – prošaputao sam i ja.

–Ako ste se lepo pomirili, hajde za sto da se jede dalje! Ova divna jela ne podnose mržnju – pozvala nas je Dezira.

–Da! – odlučno je dodala i gospa Nuri. Vidi, vidi, ala smo se obezobrazili!

Ranom zorom zaista smo se našli na poljančetu, a okupilo se i muško društvo željno krvi. Bio sam radoznao da vidim kako se poštovani gost bori, i imao sam čast da se uverim u njegove muške vrline. Do svanuća smo razbili jedan drugog, i posmatrači su odlučili da je rezultat – nerešeno, pošto smo obojica pokazali šta vredimo u borilačkim veštinama bez oružja. Tek tada smo se stvarno pomirili i stegli ruke jedan drugom.

–Hvala vam, gospodo. Ovo je bio prijatan okršaj – rekao je stranac učtivo.

–I meni je bilo zadovoljstvo – uzvratio sam još učtivije.

Njemu su sinule oči:

–Ima li ovde neko mesto gde se čovek može napiti?

–Kako da ne! – uslužno se ubacio Kaminuni Aj. – Znam ja tajni ulaz u podrume. Idemo da vidimo kako vino zri! A sakrio sam tamo i rakiju od borovih iglica, nešto zaista dobro, još moj otac ju je pravio!

–Vrlo sam raspoložen da posetim vaše znamenitosti. Vodite me.

–Ja neću sa vama – rekao sam svojim drugovima. – Ova tuča stvorila mi je drugu vrstu žeđi.

–Možeš onda da posetiš moju Zunci i poželiš joj dobro jutro – namignuo mi je Ajarnor. – Baš jutros peče pogaču sa sirom – dodao je uzgred. – Ti zauzvrat budi čovek, pa nemoj da me tužiš njoj, da sam bio ovde s vama.

–Strašan si. Hvala ti.

–Ej, šta se ovde dešava? – zgranuo se gost. – Šalješ ovog dripca kod svoje gospođe, ovako rano?

–Zašto da ne? Čovek je neoženjen, stalno u nekim polubračnim vezama, neka malo uživa u toplini domaćeg ognjišta.

–Ja to ne bih smeo – iskreno je rekao Faranri.

–E, mi smo hrabri. Polazi, Aćane, i da mi nisi pojeo svu pogaču.

I evo mene, kucam na vrata Zuncaline kuće:

–Otvori, lepotice, otvori, druže stari, drug ti se smrzao. . .

Zuncala se pojavila na vratima, rumena i nasmejana:

–Zdravo da si, Aćane. Ulazi, sad ćeš bar jesti vruću pogaču. Šta je vama svima odjutros, i moj Ajarnor je otišao nekim važnim poslom, a vidim i ti se smucaš. Hajde, ulazi, hladno je. . .

Topla kuhinja posle one hladne ledine – jesen je tada uveliko pristigla – kakvo je to blaženstvo bilo. Mali zmajevi su još spavali, a domaćica se užurbala da me posluži.

–Uzmi vruću rakiju. Jednu pogaču sam stavila da se peče, drugu mesim, ako ti ne smeta.

–Kako bi smetalo? Još ću i da ti pomognem.

–Kako ćeš da mi pomogneš, kad ne znaš da mesiš testo?

–Pridržavaću tvoje golubice, da ne upadaju u brašno – kažem, i, stojeći iza nje, hvatam je za prednje obline. Ona se smeje. Koristim to što je dobre volje, da malo razgrnem svoju i njenu odeću i uživam u ritmičkim pokretima koji joj tresu celo telo dok mesi testo. Ima li išta lepše, nego zaskočiti ženu kad sprema kolače, onako zažarenu od blizine vatre, i brašnavu, kao da je i sama veliki kolač? A pričaju, međutim, da se Kaminuni Cejša upravo zato razišla sa svojim prvim čovekom. Mi to nikako nismo mogli da shvatimo, ali savet starica, koji odlučuje o razvodu, jednoglasno je dao Cejši za pravo. Sad je Cejša sa drugim, taj svakako ume da čeka dok kolači ne budu gotovi, a i onaj bivši je, valjda, našao neku kojoj ne smeta kad jelo zagori. Dok smo Zunci i ja mesili drugu pogaču, zajedničkim naporima, ona prva je pečena. Izvijajući mi se iz zagrljaja, Zunci je izvadila pogaču iz ognjišta i pokrila je čistim ubrusom, da gornja krckava korica malo omekša.

–Daj, molim te.

–Ali, vrela je.

–Nisam mislio na pogaču! – zavapio sam. – Što me mučiš, vidiš da jedva čekam da navalim na tebe, a pogača neka se hladi, ne zameram! – ceo ovaj razgovor se vodio dok sam bio prilepljen za Zuncine bajne oblike na donjem kraju leđa. Ona se opet nasmejala i golicavo izvila, puštajući me da se zabavljam do mile volje.

–Pravo si dete, da znaš. . .

–A, ne, ja ću sad da ti dokažem da sam čovek, pa ću da ti kažem gde ti je muž, iako me je zamolio da ti ne kažem.

–Pa gde je?

–U podrumu sa pićem, i sa celom bratijom, koja je tamo otišla sa poljančeta.

–Bezobraznik, zabranila sam mu da pije pre doručka! A šta su radili na poljančetu?

–Gledali tuču.

–Šta, bilo je tuče? Strašno! A ko se potukao?

–Stranac i ja.

–Kako te nije sramota? Šta će čovek da misli o našem gostoprimstvu?

–Misliće sve najbolje, pošto sad pije sa ostalima.

–Prijaviću vas Deziri.

–Samo probaj, svima ću da pričam kako zavodiš nedužne muškarce i koristiš ih da ti pomognu u kućnim poslovima – tobož pretim, a već gubim dah od lepote. Kad je bilo gotovo, i kad sam je čvrsto stegao, nastojeći da se priberem, ona me odjednom zapita:

–Stranac. . . kakav je? Kako se bori?

–Divno, divno – grcam ja. – Kao pravi junak iz pesama.

Osećam kako su joj se mišići stisli: to mi silno prija, iako već pogađam šta je posredi. Našim ženama se taj čovek vrlo sviđao.

Dok razmišljam o tome, i nehotice počinjem da se smejem. On me posmatra iznenađeno.

–Što se cepaš? – pita me.

–Setio sam se naše prve tuče – kažem.

Smeje se i on:

–E, da. Stara dobra vremena.

–Dobra ili ne, molim te da ne budeš neprijatan prema džan – Gindži. Ja mislim, svi mislimo, da je ona sasvim u redu.

On se zadovoljno smeši, a oči mu se sužavaju:

–Ne nameravam ja ništa zlo da učinim njoj. . . u svakom slučaju, ništa što bi moglo da je zaboli. . . he, he!

–Samo bez niskih udaraca – kažem mu.

–Ni govora! Daleko bilo! Ti mene sumnjičiš za nešto! Videćeš kakav sam vitez!

–Drago mi je – nema smisla da okolišim. – Njoj je potreban prijatelj, ne neko ko će da je ubija u pojam.

–I ti ćeš da budeš taj?

–U svakom slučaju, ako ona prihvata.

–Vaše shvatanje prijateljstva meni je malo čudno.

–Tvoje shvatanje prijateljstva nama nije poznato. Ali shvatanja su lična stvar, a delom si pokazao da si onaj od najbolje vrste. Mi te poštujemo, to ti je jasno.

Gleda me, procenjuje da li se šalim:

–Laskaš?

–Nema potrebe.

Ostavljam ga da bih se priključio grupi koja se bez zazora divi Gindžani. Ona je smlavljena tolikim izrazima oduševljenja, i daje vrlo mucave odgovore na pitanja. Ali srećna je – oči joj blistaju od pohvala koje je dobila, zahvaljuje i klanja se sve ljupkije.

–Da li ti je drago? – pitam, kad ugrabim priliku.

–O, Aćane. . . sve one godine provedene uz knjigu. . . Moj muž nije voleo što znam da čitam, razumeš. . . A vi ste svi toliko ljubazni. . .

–Moći ćeš da uzmeš naše knjige kad god poželiš – kažem usrdno. – ali da nam čitaš kad se ovako okupimo, hoćeš li?

–Uvek – uzvratila je odlučno. – Osim, ako ostanem bez vida.

–Pomeri se s tog mesta! Nemoj ni da misliš o takvim stvarima. Astan, naš prvosveštenik, slep je, ali, njemu su se otvorili drugi vidici, on zna stvari koje mi ne znamo.

Klimnula je, gledajući me svojim dubokim ozbiljnim očima. Te noći smo dugo ostali budni. Pred zoru, zalupali smo u gongove i bubnjeve, javljajući svima koji mogu da čuju, da je među nama osoba koja zna da pročita stare knjige i da smo veoma zadovoljni zbog toga. A u toku dana, kad smo se malo oporavili od noći bez sna, uhvatio sam Gindžanu za ruku i poveo je na Branu.

Ona se sva zgrčila od nelagodnosti što je držim za ruku i ne ustručavajući se otpozdravljam svima koje sretnemo.

–Šta će da misle svi ovi ljudi? – izgovara se stidljivo, pokušavajući da istrgne prste iz mog stiska.

–Šta bi mislili? Da idemo prema Brani, i da te ja držim za ruku.

–Ali, to nije pristojno. . . misliće da nečega ima među nama.

–Draga dušo, da imam nešto sa svakom ženom koju uhvatim za ruku ovde u Kaminunu, imao bih viš posla nego vodenica koja melje po ceo dan!

–Kad ti kažeš. Ali kuda idemo?

–Vidiš one dabrove tamo?

–Vidim. Vide se nadaleko.

Zaklanja oči rukom od odbleska sa snega. Brana sija na svetlosti zimskog dana kao neko čudo. Setor voda teče neuznemireno, okovana snegom što joj je napadao po obalama, ali bez trunčice leda u sebi. Gindžana ne trepće dok posmatra Branu. Znam da u Ciboli ima ogromnih građevina, ali Brana ih sve nadmaša visinom i lepotom. Dabrovi na njenom pročelju – ogromni kipovi naših totemskih životinja, šest sivih i jedan crn, u sredini reda – dobili su snežne kape. Stražare nad našom dolinom nebrojene vekove, mnogo ranije nego što su se naši preci doselili. Od njih smo nasledili bajku da u Brani radi sedam hiljada vodenica, što melju dan i noć, i kad nemaju ništa u svojim žrvnjevima, ali se nismo previše obazirali na nju. Sve dok nije došao onaj koji o svemu tome zna više.

–Čudesna je – kaže Gindžana. – Zaista me vodiš tamo?

–Pokazaću ti kako izgleda iznutra. Zadivljena si, zar ne? Svi se dive kad je vide.

–I ja se divim – kaže ona iskreno. – Ali, najviše zato što sam o njoj čitala u Trerovim knjigama.

–Ti si čitala? Znaš za našu Branu? A govorila si da u tvojoj zemlji ne živi sećanje na naš narod.

–O narodu nije ni pisalo, ali, ova građevina se pominje. U knjizi o prapočecima civilizacije našla sam priču o zaboravljenoj dolini, među planinama na kraju sveta, kojom teče reka koja se nikad ne ledi, jer u nju utiču topli izvori, a na reci je brana. Sagrađena je suviše davno da bi igde bilo zabeleženo, a načinjena je tako da može . . . bezbroj stvari, suviše čudnih da bih poverovala u njih i zapamtila. Nisam znala da je legenda istinita.

–Sve što si rekla, tačno je. Čak, više nego što bih ja mogao da ispričam da hoću nekom da objasnim šta je Brana i čemu služi. Jer, mi to nismo znali. Takvu smo je zatekli, povremeno je pospremali da ne zaraste u korov, ponekad je obilazili, razgledali i – ništa više od toga. Na njivama imamo male ustave kojima navodnjavamo zemlju i vekovima se mučimo sa njima. Nismo ni znali da je dosta pokrenuti dve poluge i jedna mala vrata na Brani, pa da budu pune vode za malo vremena – a kad ti stigne dosta vode, onda poluge vratiš na mesto, vrata se zatvore i voda prestane da teče.

–I kako ste saznali?

–Gospodar dugmadi nam je pokazao.

–On! A kako je znao?

–I on je izgleda čitao knjige koje se čuvaju u vašoj zemlji i naišao na legendu koju pominješ. O, strašan je on, naš Faranri.

Ona ćuti, premišlja o mojim rečima. Ulazimo u Branu – malim, neuglednim prolazom. Vrata škripe – nikad da ih popravimo – ali unutra se može lizati s poda, tako je čisto. Pod i zidovi u Brani, sve je od materije glatke kao kamen, i tako beličaste, kao šljunak na obalama Setora – samo ne tako hladne. Kad se zađe u dubinu građevine, odjednom se u hodniku pojavljuje svetlost.

–I ovo se spominje u legendi – brzo mi govori Gindžana, očarana ali ne iznenađena kako sam očekivao. –Kaže, ako se sećam: „I sve je to vatrom osvetljeno, ali ne crvenom i sažizućom, kakvu znamo, nego belom i mlakom, kao mleko. . .“ Viđala sam u Ciboli svetiljke napunjene svicima, one nisu tople, ali, ovo nisu svici, je li tako?

–Naravno da nisu. . . Gospodar dugmadi kaže da to sve voda stvara.

–Voda stvara? Kako?

–Ne znam. To je i za mene čudo. Ali nije opasno. Dodirni svetiljku, slobodno.

Na kraju hodnika prošli smo kroz još jedna vrata – ova ne polurazvaljena kao ulazna, nego savršeno čista, prianjaju uz nevidljive šarke kao rukavica uz ruku, i još jače, ne bi se dlaka mogla provući neopažena. Kad se otvore, odjednom niski strop pobeže u visinu, nađosmo se u ogromnoj prostoriji, većoj od bilo koje kaminunske kuće. Svetlost gleda sa ogromne visine, a u sobi je mnogo ploča i poluga, sve liči na neku nesrazmerno veliku radionicu, sa alatima kakvih u svetu nema. Viđao sam to sve mnogo puta, iako za većinu ne znam čemu služi. Te čudne stvari, kad „rade“ (Faranrijev izraz) tiho zuje, kao neke velike pčele, i nikad se ne umaraju. Svuda unaokolo vise neka klatna, trake, šta li, i Faranri se snalazi među njima. Jer, tu je bio i on, okružen grupom mlađih ljudi koji ga slušaju kao mamu.

–Reda mora da bude – kaže on. – Ko hoće da bude stražar na ovoj Brani, ima da zna red. Od ove građevine, ako neko ne zna, zavisi naša žetva, berba, naša dolina, naš život. Ona nas brani od poplava. Ona dovodi dobru vodu na naše njive, i prave vetrove u pravo vreme, da donesu kišu ili suvlje dane. Ko hoće ovde da bude, mora da nauči sve čemu sam spreman da vas učim, a to nije malo, verujte. Mladi ste, ali nemojte nekoga od vas da vidim da je ovamo ušao pripit. Taj mi se više neće pojaviti blizu Brane.

–„Svetujaš“ ih, je li, Faranri? – pitam opušteno usred njegove govorancije.

On tek tada primeti mene i Gindžanu, ali ne napušta svoj stav autoritativnog učitelja.

–Dedžanore, zašto nisi bio na vratima? – pita opasno mirno.

–Ali, rekao si da dođem, da imaš nešto važno da nam kažeš! – zamuca Dedžanor.

–U redu, u redu, sada idi i stani tamo, da besposleni ne bi ulazili. I vi svi ostali – svako na svoje mesto. Razlaz!

Pokupili su se u velikoj brzini, a on nam uputio strog pogled. Gindžana je za svaki slučaj stala iza mene.

–I čemu mogu da zahvalim za ovu neočekivanu i nenajavljenu posetu? – pita značajno.

–Svratili smo malo, da pokažem Gindžani kako ovde izgleda – uzvraćam nemarno.

–Sad ste videli, pa možete da krenete. Ovde se radi.

–A, je l', Faranri, je l' se ti uvek tako brecaš na mlađariju?

–Pravi muškarac mora ponekad da tresne šakom o sto.

–A, Faranri, imaš li ti nešto opasnije od šake?

–Zabranio sam da ovamo ulazi ženski svet! – mršti se on i pogledom prikiva Gindžanu na mestu.

–A, Faranri, zar te ne zaboli od silnog treskanja? – ne odustajem ja, pokazujući da ga se nimalo ne bojim.

–Ima tu nekih što bi bolje postupili da gledaju svoja posla! – frkne on, ali već manje ljutito. – Kad ste već tu. . . pokazaću vam sve.

Nadmeno se smeškajući, otvara nam vrata koja vode u drugu, još veću sobu. U njoj, osim sveg tog metala i mašinerije, još i buka. Gindžana se pribija uza zid. On je zadovoljno odmerava, vidi se da mu je drago što se ona boji.

–Ne dirajte ništa. . . mogli biste da se ozbiljno povredite. Svakako ne razumete o čemu se radi. Ali, gledajte, samo gledajte.

–Čemu ovo služi? – pita Gindžana bojažljivo.

–To dovodi toplu vodu u kuće u naselju. Sve kuće imaju podrume, i u svaku se, snagom koja se ovde stvara, dovodi topla voda u podrum. Tako svi koristimo toplo kupatilo.

–Ali, ja sam videla ognjišta u kućama. . .

–Ognjišta! – njegovo lice izražava sušti prezir. – Ognjišta, tvoj nos! Ognjišta ne bi ničemu služila da nije ove tople vode, ona su više za ukras! I za kuvanje. Baš bi ognjišta uspela da nam zagreju kuće po ovoj zimi!

–Ja sam mislila. . . nisam znala. . .

–Naravno, ovo ne piše u knjigama za glupe žene.

–Ali, Faranri, pa ti se ljutiš – dobacujem.

–Ne ljutim se, samo, ti si je doveo, pa je sada i vodi.

–Ja sam, u stvari, mislio da joj pokažem slova – produžavam ne obazirući se na njegov glas koji podseća na testeru.

On ustukne:

–Slova?! To ne može! Tamo nikoga ne puštam! Ni sam mnogo ne zalazim!

–Zato što ne umeš da pročitaš – kažem pobedonosno. – Zato i nećeš nju da pustiš.

–Nije istina! Ovo je proradilo samo zato što sam ja znao šta treba učiniti!

–Tebi svaka čast, ali ti si to znao jer si ranije čitao prevedeni tekst, a ovo što piše u glavnoj sobi, nisi ni čitao!

On crveni i bledi: tu sam ga uhvatio, bio sam prisutan kad se jednom za svagda rešila sudbina Brane. Ne voli da ga podsećam, i ne bih, da nije tu ova mala prestrašena žena, koja ume tako lepo da se nasmeje kad se oslobodi straha. I da čita, naravno.

–Hoćeš li nas pustiti? – pitam polako.

On ustaje sa svoje stolice, slične prestolu. Koleba se, a onda odlučuje:

–Neka bude. Verovatno neće znati.

Otvorio nam je najvažnija vrata u Brani – ona koje vode u sobu bez prozora. Ona je osvetljena još jače od drugih, i ima jedan zid u obliku polukruga. Na njemu je reljef, divno umetničko delo tvoraca Brane: sedam dabrova kakvi se vide i na licu Brane, svi uspravljeni na stražnje noge, drže se za šapice, kao vesela porodica koja je krenula u šetnju. Njihove oči i zubi su od dragog kamenja, a oko stopala kovitla im se voda. Mozaik je urađen tako vešto, da svetlucanje kamenčića oponaša pravu vodu, i Gindžana nesvesno kreće prema čudnom prizoru. Oči su joj raširene, dlan leve ruke pritisnula je na grudi. U prvi mah, gotovo ne obraća pažnju na slova kojima su ispisani zidovi svuda oko reljefa, na svim mestima gde nisu one poluge i skale.

–Nisi videla ovako nešto u Ciboli? – pitam.

–Ja sam u Ciboli malo izlazila iz kuće – kaže ona tiho. – Ali ove dabrove sam videla u knjizi kod Trera.

–Knjige, pa knjige! – prasne Faranri. – Nije moguće da si i ovo videla! Bila je samo jedna sa slikom dabrova, i ta je bila moja!

–Trer je ponekad uzimao knjige i od drugih ljudi – ne zbunjuje se Gindžana. –Nije mi pominjao od koga ju je dobio. Kako je tvoje pravo ime?

On odjednom zaćuti. Izgleda, stigli smo na opasan teren. Ime mu je zaboravljeno, ne može da se izgovori ili napiše, takav je zakon Cibole. Gindžana to zna, bez dvoumljenja. Opet ga je naterala da uvuče kandže. Sve više mi se sviđa ta osoba. Bila je sva zbunjena i ozbiljna, a sada – počinje i da „laje“, kako mi to kažemo.

–Nije bitno. Nego, umeš li ti išta od ovoga da pročitaš?

Prišla je slovima i dugo ih gledala.

–Ovo nisu ista slova kao ona u vašoj knjizi – rekla je najzad.

–Aha! Šta sam rekao! Ne zna, ne zna! – proderao se Faranri sav srećan.

–To nisam rekla! – sad se i ona naljutila. – Mislim, starija su, kitnjastije ispisana, manje jasna. . . ali ako ih budem duže gledala, snaći ću se. Još kad bih mogla da stalno imam uza se jednu od vaših knjiga, da uporedim. . . Ako su ovo ispisali vaši preci, kad su ovamo stigli. . .A možda i tvorci Brane, kad su je gradili, naravno pod uslovom da su koristili slično pismo.

–Možeš li išta da prepoznaš? – zahtevao je Faranri.

Opet se zadubila u ispisane redove:

–„Obratite pažnju. . . na zube i oči najmlađe kćeri. . .“

–To je iz knjige „O graditeljskoj veštini“ koju su pisali mudraci iz Karizme! Čitala si je, tamo je ta rečenica prevedena! Ne znaš ništa, osim nje, a i nju samo zato što si je našla u prevodu!

Ćutala je neko vreme, mislio sam da se ljuti, a ona se iznenada oglasila:

–„I na mrku mrlju na grudima majke. . . U vodi oko njenih nogu, tri bela kamenčića od kraja . . . odbrojte. . .“

–„Majka“ je ovaj veliki dabar sa leve strane! – uzviknuo sam u čudu. –Tako ga zovemo. . . Je li i to bilo u tvojoj knjizi, Faranri?

Video sam da je stegao pesnice tako da su mu pobeleli zglavci.

–Nije.

–Pa ti znaš, Gindžana, zaista! Ah, sokole! Sa tvojim i Faranrijevim znanjem čuda ćemo napraviti!

–Ja, naravno, ne mogu da garantujem za prevod – požurila je Gindžana da nam objasni. – Odavno nisam čitala ništa, još manje na stranim jezicima. Ali, mogu da se potrudim. . . ako mi date vremena. . .

–Sve vreme je tvoje! Govoriću sa Dezirom, da ti se dozvoli ulaz u Branu u svako doba dana i noći.

–Da li ovde mene neko pita nešto? – zabezeknuo se Faranri.

–Pa nemoj sada da cepidlačiš, čoveče, ovo je velika novost za sve nas!

–Da, da, zaboravio sam. . . vi volite sve što je novo.

–Aćane . . . – oglasila se Gindžana u nedoumici.

Uhvatio sam je za ruke:

–Omogućiću ti pristup u našu najveću svetinju, kad god poželiš – u ovu zgradu gde čuda počinju. Zauzvrat, bi li i mene naučila da čitam?

Nasmešila se milo.

–Kud otišlo june, nek' ide i uže – dobacio je Faranri kao neko ko se pomirio sa sudbinom. A nedugo zatim, ne samo što sam čitao, nego sam i zapisao sve ovo.