VI

"Ne bojte mi se, sinovi i prijatelji dragi,

jer je u strahu koren svih nesreća naših.

I dobro u nama, šta je nego odsustvo bojazni,

i zlo u nama, šta je, nego dobro kad se uplaši?

U strahu najveća zla počinismo,

od straha pravu sreću ne dočekasmo,

i onaj, koga najviše mrziš,

pre je za žaljenje, kad ga bolje upoznaš!"

(Kaminunska pesma)

"Dve vrste postoje, što se ničeg ne boje:

oni koji su ludi,

i oni koji su već mrtvi!"

(poslovica naroda Lami)

Sad učim Aćana da čita i piše. Tako će moći da beleži svoje stihove i zapažanja. I ja ću da budem malo vrednija u tome. Dolaze i mlađi ljudi, mole da ih naučim da pišu, Umejina mi šalje svog najstarijeg sina, Denra – svoju kćer Latnaju. Okupi se čitavo društvo, objašnjavam im koliko mogu. Kaminunci kažu da jako brzo uče kad ih nešto stvarno zanima, i ne preteruju u samohvali, zaista je tako. Dok im pokazujem, gledaju živim bistrim očima, slušaju pažljivo i pamte. Ne ljute se kad ih ispravim, nego zahvaljuju, i pričaju da sam im donela novu korisnu zabavu za hladne dane, sad im zima izgleda još privlačnije. Mladež, čujem, razmenjuje ljubavne poruke ispisane kitnjastim slovima, i sve češće se događa da onaj ko kupuje najpre zabeleži na komadiću hartije šta sve treba da nabavi. Poglavarka Dezira pozvala me je da ne velikom pergamentu ispišem zaduženja svih članova zajednice – navodeći da su njihovi preci pisali i zakone – i da se taj pismeni dokument istakne u hodniku zajedničke kuće, da bi svi mogli da ga pročitaju.

–A šta je sa onima koji ne znaju, Dezira? – pitam je.

–Naučiće. Naučiće, nego šta. Ko ne zna, ima da nauči – glasio je odlučan odgovor.

U međuvremenu, odlazim ponekad do Brane, da bih tamo pročitala po red ili dva onih slova. Usput prevodim, koliko mogu, neke reči su mi potpuno nepoznate, pa onda pitam Kaminunce, a oni ne zatežu, nego odmah kažu. Jednog dana desilo mi se da je prevod odmicao malo brže, možda sam bila dobre volje, i uopšte nisam čula vrata koja su se otvorila pa zatvorila. Kad sam se okrenula, neko je stajao u mračnijem delu prostorije. Pomislila sam da je neko od mladih stražara, oni su me najljubaznije puštali unutra, i uvek me nudili hranom koju donose od kuća. Ali kad čovek mačkasto zakoraknu prema meni, videh da je to Faranri, Cibolanin koga zovu "Gospodar dugmadi". Smešio se.

–Kako vidim, ide posao? – pitao je ljubazno.

–Eto. . .

–Prija ti da radiš sve ovo?

–Vrlo. Prvi put, osećam da sam potrebna.

–Što, naravno, nije slučaj kad su deca u pitanju?

–Ti ne znaš šta govoriš! Tebi je dozvoljeno da povedeš svoje dete!

Kad sam viknula, prostorija je jako odjeknula – građena je tako da se zvuk odlično rasprostire. On se u dva skoka našao pored mene.

–Ne viči. Sve se čuje. I oprosti – nemam prava da sudim, naročito ne ovde. Ali ako pođeš sa mnom, pokazaću ti mnogo lepši i vredniji zapis.

Oklevala sam, a on mi se smeškao:

–Hajde, hajde, vidim da voliš kad te vode za ruku . . .

Odjednom me je uhvatio za prste na ruci. Stisak mu je bio kao gvožđe. I dalje se zastrašujuće osmehivao.

–Kuda da idem?

–Samo da ti pokažem. . .

Pošla sam. Vodio me je dugim hodnikom, dok nismo dospeli u zasvođenu pećinu, dovoljno veliku da se u nju smesti grad. Mislila sam da je glavna soba velika – nije bila ni prineti ovom prostoru, još građenom ljudskom, ili ko zna čijom rukom. Svetiljke su bile daleko, visoko nad nama, kao zvezde na nebu, a mi smo išli uskom stazom, ograđenom s obe strane niskom mrežastom ogradom. Oko ograde nije bilo ničega – samo praznina. Dole, pod mostom – jer to je bio most – duboko, daleko, besnela je i urlikala voda u velikim vrtlozima, kao da ključa u loncu.

–Šta si hteo da mi pokažeš? – vikala sam pokušavajući da nadvičem vodu. – Gde je taj zapis o kome si govorio?

–Ovde je – rekao je vrlo tiho, unevši mi se u lice. – Pogledaj dole.

Zavrtelo mi se u glavi, bojim se visine. Pogledala sam, i odmah osetila slabost u telu. Prihvatio me je obema rukama oko struka.

–Samo se nagni. Lako je. Voda bi te zdrobila pre nego što se dosetiš. A ja bih mogao da kažem da si lunjala po Brani, ko zna zašto i kuda, i da si pala u vodu – sopstvenom krivicom. Ovamo, inače, samo ja ulazim, od mlađih niko ne može da uđe bez moje dozvole. Gledaj, gledaj u vodu!

Mračilo mi se u očima – huka vode i svetlost od svetiljki pomešale su se u jednu masu, najpre iskričavu, zatim tamnu.

–Gledam. . . pa šta? – čula sam sopstveni glas kao iz neke velike udaljenosti. –Ne možeš ti meni ništa . . .ja sam mrtva. Sve najgore već mi se desilo. Bila sam u tamnici, čekala da budem obešena, otrovala se da mi deca ne budu oterana, osvestila se u onom karavanu, pobegla da nađem smrt u snegu. Šta je ova voda za mene? Bacaj!

I kliznula sam telom nadole, slaba kao posle bolesti, i još mnogo slabija. Neka se ovo jednom okonča – sve oko mene bilo je crno. Jedna od svetiljki odjednom se nagnula do mene. Nekim zaostalim delićem svesti shvatila sam da je to Gospodar dugmadi.

–I ja sam bio mrtav, i sve najgore već mi se dogodilo – šaputao je brzo. – Ali nisam bio u pravu, ostalo je još mnogo toga da se dogodi. Nisam želeo da preživim sramotu, radije bih sebi oduzeo život. Ali, nisam. Evo, još sam tu. A i ti si.

Noge me nisu držale, pa me je odigao s poda, lako kao da sam dete, i poneo.

–Hajde. Vraćamo se. Izgleda da starim – nisu ovakve igre više za mene.

Nejasno sam znala da me nosi dosta dugo, da bi me iznenada ubacio u duboku naslonjaču, ne osobito nežno. Jedva sam se sabrala toliko da dodirnem pod nogama.

–Šta je? Jesu li ti i čarape mokre? – iscerio se stojeći nada mnom. –Ne boj se, ne bih ja. . . Stvarno si se uplašila! Nećeš moći da nastaviš čitanje?

–To si hteo, zar ne? – pitala sam, i dalje ne prepoznajući svoj glas.

Polako mi je istrljao lice, vrat i slepoočnice krpicom natopljenom čajem.

–Da. Odgovor je: da. Popij.

Približio mi je čašu sa borovom rakijom. Stresla sam se već od mirisa. To piće, koje Kaminunci čuvaju za posebne goste i naročite prilike, vrlo je jako.

–Popij, popij. Nemoj da te nateram. Hajde, to je odlična rakija.

Popila sam. Zagrcnula se. Najpre mi je izgorelo grlo – nisam mogla da govorim neko vreme – zatim se vatra spustila u želudac. Bolelo je, ali ne dugo. Postepeno me je obuzelo neko čudno lelujanje.

–Nisi u stanju ni da piješ. . . Dobro. Vrti ti se od jedne čaše. Sad bih mogao da kažem da si došla u Branu pripita, pa da vidimo šta će naši dragi Kaminunci reći na to.

–Ne bi ti uradio tako nešto.

–Oh, ne bih, je li? A zašto ne bih? – pitao je vrlo blago.

–Nisi ti takav. . . Da opanjkavaš jednu ženu.

Ala je ovo glupo zvučalo! Bilo mi je muka od same sebe.

–U pravu si. Ne bih ja opanjkavao jednu ženu. Dovoljno mi je bilo kad su mene opanjkali.

Nemarno podvijenih nogu, seo je pored stolice u kojoj sam se skupila, ne gledajući me:

–A da sam, barem, nešto zlo učinio ili hteo. . .Kad su mi uhvatili prepisku, odmah mi je i presuđeno. . .

Žmirnuo je, odmahnuo glavom, osmehnuo se sam sebi:

–Sad je kasno da se o tome misli. Još jednu čašu?

Na vrh jezika mi je bilo da povičem: ne, nikako! Ni kapi! – ali glas koji je izišao iz mojih usta rekao je:

–Da, molim. Baš bi mi prijala.

Otmenim pokretima sipao je rakiju u čašu i dodao mi je obazrivo. On je potegao iz pljoske koju je držao u desnoj ruci, kao spremnu da mi ponovo sipa. Gledala sam ga, i nisam verovala. Od tolikog pića bila bih otrovana. A on je bio trezan kao kamen, čak mu se ni oči nisu zažarile. Gejlen je bio užasan kad popije koju više. Tada je bio najpakosniji i najviše me je ismejavao zbog porekla i zato što nisam donela imetak, kao da sam ja bila kriva za to. Njegova porodica preuzela je sve što je ostalo od mojih roditelja računajući i mene; a udali su me za njega upravo zato, da ne bi morali da mi daju miraz.

–Odlična rakija – rekao je Gospodar dugmadi, i čak se nije ni stresao. – Samo ovu volim, jedina je valjana ovde u Kaminunu. Vino im je mnogo bolje. Jesi li ga pila?

–Da. Divno je.

–U Ciboli sam pokušavao da zapatim vinovu lozu, ali to nikako nije išlo, naša zemlja je suviše močvarna. U Karizmi sam imao jedno imanje, tamo je uspevalo odlično grožđe, prava "soltana el agmar" (kraljica meseca, prim. prev.), a video sam da i Kaminunci gaje nešto slično.

–Jesi li odavno u Kaminunu? – smogla sam hrabrosti da ga zapitam.

–Više od godinu dana. . . Došao sam pretprošle jeseni. . .

Odjednom se okrenuo i pogledao me strogo:

–A šta ti, zapravo, smeraš sa ovim ispitivanjem?

–Nisam htela . . .

–Baš si uspela da me razoružaš. Jesi li uvek tako ljubazna?

–Nisam htela da te ispitujem.

–U redu je. Znaš, ponekad zagrebem kandžama uza zid, kao mačka. A inače sam – kao hleb. Tako kažu.

Da li dobro čujem? On mi se poverava? A ja sedim sama u prostoriji sa tuđim čovekom i slušam ga kao najlepšu pesmu? Da nisam popila previša? Čak sam se udobno zavalila, da bolje slušam.

–Mislim da ti je za danas bilo dosta čitanja –rekao je odjednom.

Osovio me je na noge i polako poveo kući. Usput, pričao mi je o mnogo stvari. Malo mi se maglilo u glavi, što od one rakije, što od hladnoće kad izađosmo iz Brane, i samo sam ga slušala, uživajući u tom lepom milujućem glasu, nemajući snage da zapamtim sve što mi je govorio. Kad stigosmo do zajedničke kuće, samo mi je rekao: Zdravo! – i produžio dalje. Ostala sam da gledam za njim. Te noći bila sam dugo budna, i vraćala sve o čemu je pričao, da ponovo o tome razmislim.

Sledećih dana posebno sam se uređivala za svaki izlazak iz kuće, osobito kad bi trebalo da radim na Brani, sve u nadi da ću moći da nastavim priču sa tim čovekom. Ali, viđala sam ga samo na kratko, uvek u žurbi i jako zauzetog. Po reč, dve u prolazu – to je bilo sve. Još i namrgođen. Mučila sam se razmišljajući šta li sam skrivila, šta sam pogrešno rekla. . . ali sam morala da potisnem takva razmišljanja, pošto nisam videla nikakve vajde od njih. Ni Gejlen nije nikada imao vremena da razgovara sa mnom. Dolazio je kad je hteo, odlazio kad je hteo, a ja sam bila spremna i na jedno i na drugo, i, hvala Bogu, sa tim je gotovo. Barem Gejlena ne moram više da viđam; šta će mi još jedan, koji me ni ne gleda? Međutim, događaj koji se uskoro zbio ponovo mi je vratio tu "osobu", kako kažu Kaminunci, u misli.

Bili smo kod Umejine, ali to veče nije ličilo na prethodna. Bilo je vina i drugih pića, ali ne i bogate večere. Deca, primetila sam čim sam ušla, nisu bila prisutna; kasnije sam čula da su kod svojih vaspitača, dedova i baka. Bila je to – noć Odraslih, kako kažu Kaminunci. Tada nisam znala šta to znači, a nisam pitala nikoga da mi objasni. Muzika se nije čula, i svi su bili tihi, bez uobičajene šale i zadirkivanja, kao da žale nekoga. Sedoh blizu Cejše, ona mi se osmehnula kad sam ušla, ali samo malo, a i Gospodar dugmadi je bio tu, i on me nije gledao. Zapitah: kako ste, šta ima? – ali niko nije odgovorio, pa uvukoh glavu u ramena, a zadubih se u posmatranje čaša, divnih predmeta od stakla, plavog i zelenog, ali i od skupljih materijala, kao što su malahit i žad. Ko zna s kojim karavanom su stigle čak ovamo.

U tišini, Kaminuni Senor je polako ustao.

–Izveštavam poštovani skup Odraslih da Kaminuni Aćan ne prisustvuje – objavio je. – Morao je da ode na susrete pesnika, u Đargam. Proleće već nije daleko, a on je, znate, tamo nezamenljiv, jer sada ume ne samo da smisli i govori stihove, nego i da zapiše, i svoje i ono što su drugi spevali, i tako će spomen o tim stihovima ostati. . . Da mi počnemo, ja ću zamenjivati Aćana. Za večeras, ako se poštovani Odrasli saglašavaju, predvideli smo da govorimo o strahu.

Seo je odmerenim porketima i gledao u sto. I svi ostali su učinili isto. Gledala sam jedno po jedno lice, i nisam razumela ništa.

Kaminuni Aćanija, Aćanova sestra, plašljivo se odigla sa stolice. Ona je vrlo mlada, nema još ni petnaest godina ("zima", kako kažu Kaminunci), ali njene velike sposobnosti i odraslo ponašanje učinili su da bude primljena među Odrasle (što je Aćan jedva postigao sa punih trideset, pošto je, po opštoj oceni, nedovoljno pouzdan), pa čak i da govori na ovakvim skupovima. Stidljivo trljajući ruke, počela je:

–Meni je bilo strašno. . .kad sam saznala da nisam prava Kaminunka.

To je bilo novo za mene. Zapiljila sam se u veliku blagu devojčicu. Bila je još zbunjenija:

–Saznala sam. . . slučajno. Žene su razgovarale o Aćanu, pričale kakve je stvari doživeo u plemenu Lami, kako ga umalo nisu usvojili, i tako. . .Onda je Umejina rekla da se seća kako je Aćan primljen među muškarce, da je, po običaju, otišao u šumu, kao što je red, i tamo zatekao čopor vukova kako napadaju jednu ženu. I onda je pobio vukove, jer je sakrio nož u rukav. A žena je umrla, a u njenoj torbi na leđima bilo je malo dete. . . To sam bila ja.

Prešla je pogledom preko svih za stolom. Lice joj je bilo vlažno, plakala je.

–Nisam imala ništa, čak ni ime. . . Samo odeću u koju sam bila povijena, i jednu nisku od šarenih kamenčića – podigla je ogrlicu oko svoga vrata, da svi vidimo. – I ništa drugo. Nikada nisam saznala ni ko sam, ni čija sam. . .

Obrisala je oči:

–Šeja i Denor su mi bili dobri roditelji, a boljeg starijeg brata od Aćana ne bih mogla ni da poželim. . .Ali, ipak, često mislim: ko sam ja, u stvari, i zašto je tako moralo da se dogodi. . . ?

–Nisi me dobro čula, onda kad si me slušala – javila se Umejina. – Aćanu se sudilo, zato što je poneo nož u šumu, što je zabranjeno u obredima zrelosti. Mlada osoba mora da ode u šumu potpuno nenaoružana i da se tamo sretne sa sudbinom. Ja sam bila u veću, bila sam tada tvojih godina. Aćan je oslobođen upravo zato što je tebe doneo.

–Da li je to istina? – iznenadila se Aćanija.

–Čista istina. Doneo je malo dete, olakšao poslednje časove ženi koju su vukovi teško ranili, utešio je govoreći da će se brinuti o njenom detetu. Žena je bila iz plemena Lami, to je jasno po boji i rasporedu kamenčića u tvojoj ogrlici. Borila se junački protiv brojnih i nadmoćnih životinja. Poslednje reči bile su joj: "beba, moja torba. . . ", jer, torba joj je bila na leđima. . . Aćan ju je sahranio u šumi, a tebe doneo. Morao je da prizna da se borio nožem protiv vukova; da te je ostavio, ne bismo saznali da je nosio nož. A ovako, umalo da bude prognan, pa da živi nekoliko godina u šumi, daleko od ljudskog naselja. Samo to što je doneo novog člana u zajednicu spaslo ga je kazne.

I Umejini su se orosile oči:

–Mnogo smo se radovali kad smo te dobili. Bila si tako mala, a kroz takvu opasnost si prošla. Bila si lepa beba, tako bistrooka i tako mirna. Aćana smo malo izgrdili, a onda mu dozvolili da zadrži kože ubijenih vukova – i tebe. Šeja je bila presrećna.

–Mi te svi volimo, Aćanija – rekao je Senor. (Aćanija znači: najdraža, prim. prev.).

On i Aćanija su se čvrsto zagrlili. Sva lica su bila ganuta. Verovatno ni ja nisam izgledala mnogo bistrije. Dok su svi odobravali Aćaniji što je smogla hrabrosti da kaže šta je muči, otvoriše se vrata, i uđe Aćan, sav zakukuljen:

–Izem ti proleće. . . Kakva je susnežica gore, konji su se ukopali pa ne mrdaju, morali smo da se vratimo. . . Put u Đargam se otkazuje dok ovo loše vreme ne odluči da se upristoji. . .

Razvezujući kapuljaču, zagledao se u nas:

–Vidim da je noć Odraslih počela?

–Mislili smo da nećeš dolaziti – rekao je Senor. – A pošto si sada tu, preuzmi svoju dužnost.

–O čemu je reč? – pitao je poslovno.

–O strahu.

–Aha, o strahu. Vrlo dobro. – popravljajući prstima zamršenu i mokru smeđu kosu, zauzeo je mesto za stolom.

–Dakle. . . strah. . .

Lice mu se uozbiljilo:

–Meni je bilo strašno kad je moj telesni otac ostavio Šeju.

Sad je bio red da se Aćanija zapanji:

–Kako, telesni otac? Zar nije Denor tvoj otac?

–Jeste, ali, čovek s kojim je Šeja dobila mene otišao je odavno. . .Vratio se svome plemenu. Sećam se toga dana kao danas, bio sam kao što je sada Cejšina Ćaro. . .i sećam se da sam dugo išao za njim, i ponavljao: "Tatice, zašto ideš. . . tatice, nemoj da ideš". . . Oh, bio sam malo glupo dete, kažem vam. . . Bilo mi je užasno, plakao sam dugo. . . A kad sam se vratio i ridao pred Šejom, ona mi je vrlo dostojanstveno rekla da muškarci. . . neki muškarci. . . imaju svoj put i da tu deca i žene ništa ne mogu. . .

–Ali, Aćane, pa i njoj je bilo teško! – uzviknula je Cejša.

–Znam, sada to znam, i znao sam i kada sam bio mlađi, ali tada, u tom trenutku, mogao sam samo da se pitam kako ona može da bude tako mirna, zar joj nije žao, zašto nešto ne preduzme da mi se otac vrati. . .I kad sam viđao kasnije Denora kako dolazi da jede kod nas, toliko sam ga mrzeo da sam u tim trenucima bežao iz kuće.

–Zar ne bi bilo lakše da si to meni rekao? – upitao je Kaminuni Denor, stariji čovek prijatnog izgleda, i po crtama tako sličan Aćanu, da nipošto ne bih pomislila da mu nije roditelj. – Jer, i ja sam primetio da me ne trpiš.

–Oprosti mi, Denore, takvog oca i takvog prijatelja kao što si ti mogao bih samo da sanjam, ali u ono vreme – nisam imao oči da te vidim!

–Pa da se pomirimo? - pita Denor šaljivo i pruža ruku.

Oni se rukuju uz opšti smeh.

–Sva sreća da je Šeja ostala kod kuće, pa nas ne čuje sada! – primećuje Denor sasvim iskreno. – Rekla bi da smo obojica pravi magarci.

–Ne bi, ne bi! – usprotivila se Denra. – Ja verujem da je i ona to znala, i da je pametno postupila jer vas nije prisiljavala da se zbližite.

–Tako je! Pametna je Šeja! Pijmo u njeno zdravlje!

Čaše su ispijene, ali Cejša, kad je ustala, nije bila nasmejana:

–Meni je bilo strašno. . .ne kad me je ostavio otac moga deteta, nego kad sam videla kako to dete pati. . .

Skup je zaćutao osluškujući.

–Nadala sam se da će joj sa mnom biti sasvim dobro. . .Najzad, on je odlučio da počne život s drugom ženom, a i samo smo se svađali u vreme pre njegovog odlaska – nastavila je Cejša. – Ali dete. . . moja Ćaro. . . samo njega spominje!

Tu joj je odjednom zadrhtao glas:

–Mrzim kad ga spominje! Nije dolazio da je vidi već odavno! A ona samo: tata, pa tata! Naježim se kad je čujem da tako govori!

–Ko bi to rekao! – iznenadio se Senor. – Nisi nam nikad pričala o tome.

–I nisam, ne volim da gnjavim ljude! I za sve ovo vreme, za leto, jesen i zimu, ja nisam smogla hrabrosti da odem kod čoveka i kažem mu: dođi, tvoje dete te želi. . .

Besno je obrisala dve velike suze.

–Ali, ti si tako hrabra, Cejša – oglasila se Aćanija.

–Hrabra? Ne znam. . . možda i jesam. Za ovo mi treba druga vrsta hrabrosti, čini mi se.

–Jesi li uvređena zato što se on ne raspituje za dete? – pita Denra. – Za lepo, pametno, negovano dete?

–Jesam! Uvređena sam. . . i krivo mi je.

–Mrzliš li ga zbog toga? – ovo je pitala Umejina.

–Ne mrzim. . . ne volim da trošim snagu na mržnju. Ali, ljuta sam. Povređena.

–Više povređena nego ljuta? – cepidlači Denra.

–Da, više sam povređena. Volela sam ga, mnogo. Sad više nije tako. Mi smo otišli na razne strane, i nije moglo da bude drugačije. Ali, imamo Ćaro, koja će nam uvek biti veza, znak raspoznavanja, tema za razgovor. To je njegovo dete, krv njegove krvi. Zašto joj on ne posveti više pažnje? Ona to zaslužuje, i to joj je potrebno. Meni – nije potreban taj čovek, njoj jeste. Šta čeka? Šta čeka da porazgovara sa svojim detetom?

–Možda misli da je dete malo. . . da ga neće razumeti. . . – na glas razmišlja Aćan.

–Oh, da ne bi? Kad poraste, neće joj trebati matori tata, nego mladi momci! Zašto ti obilaziš svoju decu, iako svako ima i oca i majku? Zašto ti ne čekaš da porastu?

–Zato što su i sada divna – uzvraća Aćan kratko.

–O, a moja Ćaro nije? – Cejša se već ozbiljno naljutila.

–Nisam to mislio – prepada se Aćan. – Samo kažem. . . pa, eto, raznih nas ima na svetu. . .

–Istina je – javlja se i Senor. – Raznih nas ima na svetu. . . dok smo živi.

U potpunoj tišini, koja je odjednom nastala, on polako ustaje sa stolice – sporo, kao da mu svaki pokret nanosi bol.

–Meni je bilo strašno. . . kad je moja Senaja otišla. . .

Zagrcnuo se, jedva nastavlja:

–Uvek je bila tako snažna, mnogo jača od mene. Izrodila je šest sinova, nikad se nije žalila ni na šta. . .Ali, posle rođenja našeg najmlađeg sina se razbolela. Krvarila je, to nikako nije htelo da prestane. Molio sam je da leži, sveštenici su joj davali najbolje lekove za koje su znali, ja sam radio sve u kući i oko dece, a ona. . .Jednog dana, samo sam na krevetu našao, uredno složenu, njenu svečanu odeću: obukla je obično odelo za rad, i otišla. Otišla je precima, čak mi nije rekla kuda će.

Glas mu se prekinuo jaukom:

–Tražio sam je, ali nisam je našao. Nije mi rekla . . .šta hoće da učini!

On plače! Rida na sav glas, taj krupni, snažni čovek! Želela sam da ga prezrem, ali, nisam mogla.

–Senore, to je bilo davno! – kaže mu Aćan upozoravajuće. – Bio si mladić, sad si zreo čovek, tvoj najmlađi sin pregurao je deset zima. Zar vreme nije pomoglo da manje tuguješ?

–Nije! Nije! I sad mi je teško, i sad mi je tako teško. . .

–Zato što ti nije rekla da će otići? – pita Cejša blago.

–Da, najviše zato – odgovara on i briše suze, uređuje brkove. – Da mi je rekla. . . da sam samo znao. . .

–Još krivljim bi se osećao – uverava ga Cejša. –ovako je otišla mirno, nesprečena tvojim ili dečjim plačem. Znala je da joj nema spasa. To se retko dešava. Ali, dešava se. Raduj se – što je imala snage da ode pre nego što je toliko islabila da je iznosite iz kuće, trulu i jadnu. Raduj se, Senore, i ne zameri joj što je odluku donela bez tebe.

Senor plače i dalje:

–I tako može da se kaže. . . Ti si u pravu, ali – zašto je moralo baš tako da bude?

–Tu nema biranja i želje ne znače ništa – govori Cejša i briše mu suze. On se polako smiruje, iako još uvek šmrca.

Opet je u sobi vrlo tiho. Samo se još poneko malo zagrcne, u poslednjem odjeku plača. Mnoge oči su vlažne. Posmatram ih i jasno mi je šta se događa i šta treba da uradim.

–Meni je bilo strašno kad sam optužena za preljubu.

Eto, rekla sam. I ja ustajem, vrlo usporenim pokretima, postavljam otvorene dlanove, okrenute nadole, na sto. Mogu da osetim da me svi slušaju s pažnjom.

–Ništa nisam učinila. Nisam pogledala drugog muškarca osim muža. Život sam provela zatvorena u kući, najpre kod Trera, zatim kod muža. Nisam znala . . . nisam mogla da verujem da sam optužena za preljubu! Nije bilo optužnice, suđenja, ničega! Samo tako – smeštena sam u jednu ćeliju. . .

–Ali, šta misliš, zašto se to dogodilo? – pitao je neko. Od suza nisam mogla da razaznam ko je to.

–Ne mislim, nego znam. Gejlen je tih dana došao na mnogo bolji položaj, bliže vladaru, tako su barem pričale sluškinje po kući. Trebala mu je žena iz poznatije porodice, sa više imanja i ugleda. Jer, ko sam ja bila? Bezvezni poslednji izdanak nekad čuvene, ali već osirotele porodice, bez miraza, bez ičega. Kad je Trer umro, Gejlenova mati, koja mi je i neka rođaka s očeve strane, preuzela me je, zajedno sa imanjem koje je još ostalo. Udali su me za Gejlena upravo zato, što bi, da su me dali drugome, morali da daju i deo od toga, iako nije bilo mnogo. . . .

Zastala sam da predahnem.

–Odrezali su mi kosu. . . To je velika sramota u Ciboli. Mislila sam da ću da umrem. Ali, bilo je nešto strašnije: da mi deca budu izbačena iz Gejlenovog domaćinstva.

–Kako bi neko mogao da istera decu? – nije verovala Denra. – Kolika su ti deca?

–Moji potomci, Naren i Nisa, nisu još napunili tri godine – vi kažete, tri zime. Ali to ne bi ništa vredelo: jednostavno bi bili izneseni iz kuće i ostavljeni negde na drumu. Vi ne možete zamisliti kako je to. Vi poštujete decu. Ali, u Ciboli – njima ne bi bilo života.

Gledala sam ih, sve, ta dobra lica puna saučešća, i nisam se stidela što plačem.

–Postojao je način, doduše, da ih spasem, barem na neko vreme: da se ubijem sama. Izmolila sam nekako da me poseti moja dadilja iz detinjstva, Amaru. Od nje sam tražila da mi donese otrov.

–Odlučila si da sama odeš precima?

–Da. I uzela sam taj otrov, kunem vam se! Delovao je brzo, sa jakim grčevima u stomaku, pomislila sam: roditelji moji, dolazim vam!

Plačem, kidam se, glas već više ne može da mi se razazna.

–Ali, nije pomoglo, nije pomoglo! Nisam umrla! Probudila sam se u onom karavanu, i bila očajna. Bilo je hladno, stomak me je boleo, i bila sam živa, živa, a to sam htela da izbegnem!

–Ona Amaru te je ubacila u karavan?

–Ona, niko drugi! Sin joj je bio gonič u tom karavanu, i ona je, možda sećajući se svoje odanosti Treru, nekako uspela da me iznese iz tamnice – kao mrtvu, je li tako – i preda me u tovar! Pobegla sam čim nisu pazili. . . i evo me kod vas. Aćan me je spasao iz snega. . .

–Nije Aćan, nego – ja! – dobacio je Gospodar dugmadi.

–Utoliko gore! – rekla sam, ko zna zašto. – Kako bilo, ovde sam, među vama. Život bih dala da mogu da vidim svoje plodove. Sve ostalo – dali ste mi više nego što mogu da podnesem. Nisam verovala da postoje ljudi kao što ste vi.

–Pa onda nema druge – Senor je skočio na noge – nego da ponovo vidiš svoju decu! Ići ćemo u Cibolu i dovesti ih!

–Da! – povikali su prisutni. – U Cibolu! – Kaminunce za čas ponese neka nova zamisao. Samo, koliko ih znam, oni ne ostaju samo zaneseni.

–Molili smo vetrove da nam doduvaju glasove o tvom potomstvu – javila se Cejša. – I evo šta kažu znalci: Naren i Nisija, deca Gindžanina, živa su, zdrava su, i u Ciboli su. To mi je danas rekao prvosveštenik. Prolaz Karkadž će se uskoro odlediti i moći će da se putuje.

–Putovaćemo, tako mi svega! – uzviknuo je Aćan i skočio od stola.

–Ja ću poći – rekao je Senor. – Mnogo bih voleo da vidim Cibolu zlatnih krovova, iz koje nam stigoše izvrsni ljudi.

–Ja ću poći – dometnuo je Aćan. – Bio sam u Ciboli, kao mladić, pre nekih šesnaest zima, i more mi je ostalo u sećanju. Ako bude kako smo naumili – videću ga ponovo.

–I ja ću poći – rekla sam, a srce mi je toliko naraslo, da od njegove lupnjave nisam čula ništa. – A poći ću zato, što ni sa deset volova ne biste mogli da me zadržite. Zar ja da ostanem, a drugi ljudi da idu da mi dovedu decu?

–Živeli putnici! – zaorilo se iz svih grla, Senor i Aćan su me grlili, i ja sam osetila da je iz mene iscurila reka otrova i da ove suze, što mi sada teku iz očiju, više nisu ni tako gorke ni tako slane kao do tada.

–A vi baš rešili? – ovo je izrekao glas koji nije učestvovao u opštem oduševljenju. Gospodar dugmadi se duboko zavalio u udobno sedište, i, raširenih kolena a ruku skrštenih na grudima, gledao nas podsmešljivo.

–Gledam vas i slušam, pa gotovo da ne mogu da se odlučim šta da mislim o vama. . . –počeo je. Mislila sam da će da nam izrekne dobre želje za putovanje, ali ne, to mu nije bilo na pameti.

–Ali, sad sam se, evo, odlučio: vi ste budale neopisane, neopevane.

–A zašto? – pitao je Aćan preteći.

–Kad si, kažeš, bio u Ciboli?

–Pre nekih šesnaest godina. Nisam siguran. . .

–A jesi li siguran da se sećaš bilo čega, osim mora? Znaš li kako se putuje do Cibole? Koji je najkraći put između Karizme i Cibole?

–Ne sećam se. . .

–Divno, sjajno. A ti, Senore? Nisi nikada bio u Ciboli? Pa kako misliš da putuješ do nje?

–Postoje zemljopisne karte. . .

–Postoji i vojska i policija u Ciboli. Ako znate šta je vojska i policija. Kako misliš da stigneš u veliki grad, sa dubokim zaleđem, ako ne znaš put?

–Da, to je nezgodno – saglasio se Senor.

–A ti, Gindžana? Jamačno dobro poznaješ Cibolu, pošto si odrasla u njoj? – ovo je bilo upućeno meni. . .prilično pakosno.

–Ne baš. . . nisam živela u samom gradu, nego na Trerovom imanju, koje je malo dalje. . .

–Ali, kad si se udala, prešla si u grad, je li tako?

–Da, tako je. . .

–Sigurno si mnogo lunjala po njemu, osobito noću, kad verovatno nameravš da uzmeš svoju decu?

–Kako samo možeš tako nešto da govoriš! – pobunila sam se. – Znaš da žene ne izlaze noću. . .

–Naravno da znam! I, kaži mi, molim te, kako bi se snašla u Ciboli? Znaš li barem gde ti je kuća?

–Nisam toliko glupa! Nova kuća, u koju smo prešli kad je moj muž napredovao, nalazi se u samoj sredini grada – odmah kod tržnice.

–Robovske ili obične tržnice? – ispitivao je Gospodar dugmadi.

–Obične. . .

–Bliže južnoj ili istočnoj kapiji? – navaljivao je i dalje.

Ćutala sam – nisam znala. On je raširio ruke:

–I još pitate zašto vas nazivam budalama! Jedan, što nikad nije bio u Ciboli, i hoće da je nađe uz pomoć zemljopisnih karata! Jedan, što je bio u Ciboli pre mnogo godina, i spavao putem, i video more, pa sad misli da bi opet stigao do njega! I jedna žena, što su je kroz Cibolu dva ili tri puta proneli, i to u pokrivenoj nosiljci, da je niko ne vidi, niti ona nekoga! I vi biste da idete na takav put? Nije Cibola samo grad na ušću velike reke, odakle beli brodovi plove i plove, nego dobro organizovana država, koja na putevima ima vojsku, a u svakom naselju stražu danju i noću. A vi ćete da putujete kao da ste pošli u jagode, da ušetate u jedan od najvećih gradova, i da zakucate na vrata kuće jednog od najmoćnijih ljudi, možda i da kažete: dobro veče, mi došli po decu! A oni: izvolite! Jeste li tako zamislili svoje putešestvije?

Svaka reči, izgovorena tim jakim glasom, bila je tačna. Ramena su mi se opustila.

–Pa šta ti predlažeš? – pitao je Senor obazrivo.

–Postoji samo jedno rešenje – odgovorio je.

Ustao je svečano, isprsio se, podigao ruke dlanova okrenutih nadole.

–Gildžan Gejleni, iz klana Geho – rekao je veoma ozbiljno – ja ti se zaklinjem bez obzira šta to značilo – da ću ići u Cibolu i dovesti tvoju decu. Da imam ime, ono bi bilo dovoljna zaloga. Ali, kako ga nemam, možda će ovo odgovarati?

Munjevitim pokretom, spustio je dlanove na čaše ispred sebe. Zapraštalo je staklo, otišle čaše u sitne krhotine, žene su zavrištale, a kad je podigao ruke, tako da mogu da ih vidim, dlanovi su mu bili krvavi, rukavi isti takvi. Srce mi je sišlo u pete. Nije bio pijan i nije se šalio.

–Ja ću poći u Cibolu – rekao je sigurno. – Ja poznajem puteve, i glavne i sporedne, mnogo sam jahao po njima. Znam kako se smenjuju straže, znam jezik, i znam grad Cibolu, u kome sam odrastao. Ja ću poći – nema vam druge.

–Sad vas je već četvoro! – rekla je Denra.

–Nikako, to ne može! – poskočila je Dezira. – Nikako četvoro, to donosi nesreću! (četvorka, abez, predstavlja broj smrti kod Kaminunaca; kad se za stolom nađe četvoro, odmah se primiče peta stolica, na koju se stavlja barem čaša sa rakijom – prim. prev.) Neko mora ostati!

–To je bar lako odlučiti, žena će ostati! – nasmešio se Gospodar dugmadi.

–Ma, nemoj, a ko će da prepozna decu?

Tako je! To su bile prave reči! Bila sam zahvalna Deziri.

–Niko od vas ne zna kako izgledaju njena deca. I ako stignete kako ste se dogovorili, i uđete u kuću tog Gejlena, šta ako pokupite neku drugu decu? Da li je iko od vas muškaraca uopšte pomislio na to? Gindžana jednostavno mora poći sa vama!

–Pa. . . .–oklevao je Gospodar dugmadi.

–Onda smo se dogovorili: ostaće Senor! – namrgodila se Dezira. – On ima decu na brizi. Tvoji su zbrinuti, Aćane.

Podigla je čašu:

–Pijmo za srećne puteve.

Pili smo, i opraštali se, i primili mnogo želja da dobro odemo i bolje se vratimo, a već sledećeg dana – već sam bila kao na iglama čekajući polazak. Zima nije pokazivala znake da će uskoro ustupiti mesto proleću, a Aćan je ubrzo ipak otišao na susrete pesnika. Sad je valjalo čekati.