"Ne boj se. Ne krivi lice: mi smo Kaminunci.
Samo nežnošću ćemo te raniti
i samo na tvoje srce
sezonu lova ćemo otvoriti."
(Devetnaesto obraćanje strancima)
Gindžani, koju zavolesmo kao svoju
izveštaj Kaminuni Aćana
Pero i mastilo, veleštovana Gindži, i hartija da se po njoj piše – pa ima li šta bolje za nas, koji smo skloni toj vrsti izražavanja? Dobro sam, koje i tebi želim. Ovi pesnički susreti, osobito kad vino dođe na red, uvek su bili prava stvar za mene. Ali ne o meni, ni o susretima: hoću da ti pišem o osobi koja te, kako vidim, zanima najviše od nas.
Gospodar dugmadi, kako ga obično zovemo, stigao je među nas slučajno, to jest, nismo znali ko će doći i staniti se kod nas. Ali smo znali da neko dolazi, bubnjevi i gongovi sa naših granica danima su javljali da su stranci prispeli u Lakču, i prešli naše granice, i da nastavljaju prema našem naselju. Sledile su ih naše izvidnice, pazeći nevidljive da im se šta ne desi. Granice odavno ne čuvamo, ni vojskom, ni na koji drugi način – one se čuvaju same, i vrlo su ćudljive. Negde su to strme kose, uz koje se usuđuje ni pešak, a kamoli konjanik, negde podmukli usponi, s kojih se lako pada u provaliju, nekad su tu oluje koje se javljaju niotkuda ili snegovi što ne kopne do kasnog proleća. A svi izvori na ulazu u Lakču – otrovni su. Ko zna zašto je to dobro. Ali je sigurno da nijedan karavan ne bi ni ušao, a kamoli izašao sa područja koje smo odabrali da u njemu živimo, da ne pazimo. Straže su uvek budne i na oprezu. Zimi, kad su snegovi veliki, naš mladi svet se seli na visoka planinska staništa, snabdevena hranom, lekovima i gongovima za uzbunu – i tamo dočekuje putnike što su se usudili da krenu po takvom vremenu. Ali ovih dana koje ću sada da opišem, zime se još nije ni slutila, o snegovima nije bilo ni razgovora, jesen je bila, lepa, blaga, još smo nosili letnju odeću – a ti znaš šta to znači, mila prijateljice. Grupa, koju smo odabrali za doček, pošla je u susret došljacima. Nas desetak napustilo je Lakču i krenula obroncima Aranće planine, putem koji su nam gongovi ukazivali. Čekali smo ih na jednoj čuki, odakle smo mogli da ih vidimo, a da oni nas ne vide. Kretali su se tačno prema nama. . . jer je tuda i jedini prohodan put, uostalom. Za neko vreme uleteće nam – pravo u zagrljaj. Čekali smo i unapred se smejuljili, jer odavno nismo imali gostiju, i baš smo se radovali, da vidimo i neko novo lice.
Sad smo već mogli sasvim dobro da ih razgledamo: čovek je vodio konja na kome je sedela osoba umotana u mnogo crnog platna, žena, verovatno, a na drugoj životinji je jahala neka mala osoba, pomislili smo da je dečak, posle se pokazalo da nije. Konji su bili rasni, videlo se da su dobro negovani, ali i propisno natovareni, a oprema na njima nadaleko je odbleskivala raskošno sunce prvih jesenjih dana. Stranci nas nisu primećivali, a i zvuk gongova i bubnjeva, koji ih je tiho pratio sve vreme, izgleda im nije ništa značio. Obično stranci tako i idu, kao bez glave, ne vide i ne znaju gde je opasnost a gde spas, ne bi se nikada snašli da mi ne motrimo. Jer, mi znamo, međutim, ono što je potrebno. Koja je staza klimava, koja sigurna, koje trave dobre za jelo, a koje opasne, i koji će vetar da doduva oluju, a koji lepo vreme – ništa to od nas nije skriveno. Dobri duhovi ove zemlje, planine i ravnice, tla i trave – na našoj su strani. Kad zamolimo, lepo, hoće da pripaze i na strance, ali ne treba ni na to računati zdravo za gotovo. Ovi ljudi što nam stižu, barem nisu pili vode sa naših izvora, jer da jesu, ne bi jahali, nego se vukli i kukali – a to je pokazivalo da ipak nisu baš sasvim bez pameti. Neretko imamo više posla da izlečimo goste od dejstva otrovne vode, nego oko celog ostalog gostoprimstva.
Odjednom su nahrupili među nas, tačno u polukrug u kome smo se okupili. Mi smo samo sedeli i gledali ih. Ukočili su se u mestu, kao izvajana grupa. Onda je čovek istupio za korak – da brani, bez sumnje, svoju porodicu, i taj gest odmah mu je obezbedio odobravanje u našim očima. I ja istupih – a ustajao sam nemarno, kao da svakog dana primam goste, šta je to za mene – i priđoh mu. Podbočio sam se i malo nakrivio glavu u stranu, kao da posmatram nešto veoma zanimljivo. Naš gost je bio čovek mojih godina, ili sa kojom više, možda, stasit, širokih ramena, dobro uhranjen i još bolje obučen. I spreman da gine, izgleda: stajao je štiteći telom ženu i dete, još uvek držeći uzde u ruci – a nas je bilo desetorica, i imali smo koplja i sekire, lukove i strele. Iako ih nismo držali na gotovs, već nemarno odložene pored sebe, mogli smo da ih uzmemo za čas. Ali, i on je bio naoružan, nekim čudnim predmetom, sličnim samostrelu kakav koriste Đargamci, samo, koliko sam mogao da vidim, bez ijednog dela od drveta. Skalamerija u njegovim rukama bila je sva od glatkog metala, i preteći podignuta prema nama. Nema sumje da je to neko opasno oružje, inače ga ne bi tako samouvereno držao, a razmaknute bistre oči ukazivale su na odličnog nišandžiju. Ali nisam gledao u oružje, nekako sam bio siguran da došljak neće napasti prvi. Njegovo lice me je privuklo – glatko izbrijano, preplanulo od Sunca i rumeno od vetra, lice jasnih širokih crta i velikih grubih usta, za ovu priliku preteći stisnutih. Odjednom sam shvatio šta me je začaralo: čovek je imao oči nemoguć boje, kao odsjaj vedrog neba na uglačanom čeliku – sa malim, strahovito prodornim zenicama i dugim jakim trepavicama. Krišom pogledah ženu i dete: i njihove oči su bile takve samo više sivkaste, manje raskošne boje. Kakva je ovo vrsta, za ime sveta? Svi koji su nam stizali,imali su oči crne, smeđe, ili, u najgorem slučaju, šarene, kao naša deca. A ovi ovde. . . zaslužuju da budu bolje proučeni. Naročito on; kakva plemenita mužanstvena lepota! Kakve strogo nabrane obrve – kao u risa! Ne, ne – kao na licima lavova od kamena, koje sam viđao u ruševinama našeg svetog grada, Ksirande, jednom, davno . . .I još nešto: čovekova kosa bila je podrezana, kratka, začešljana unazad, grivasta, što nam je samo po sebi bilo čudno, jer kod nas se nosi dugačka.
Vrlo zadovoljan onim što vidim, podigoh ruke savijene u laktovima, otvorenih dlanova, da se vidi da nisam naoružan, i progovorih. S obzirom da sam se obraćao muškarcu, odlučio sam se za Dvadeset četvrto obraćanje strancima:
"Ne boj se, ne steži zube: mi smo Kaminunci.
Mi smo oni o kojima su ti pričali.
Odbaci svaku bojazan, jer prevare nema za tebe
ni u našim rukama,
ni u mislima"
Eto ti nevolje: čovek ne razume. Ili ga je, možda, moja govorancija nešto naljutila? Samo se jače ukopao u mestu i stegao ono čudo u rukama. Približih mu se još malo, gledajući ga pravo u oči sve vreme. Hoće li se otkraviti? Oružje mi je dotaklo grudi – osećao sam metal kroz košulju – ali ne ustuknuh. Malo u neprilici, pokušao sam da se obratim ženi – valjda su i kod tih stranaca, majku im, žene i deca manji gnjavatori i formalisti pri upoznavanju? Naklonio sam se, sastavljajući palčeve i kažiprste, oblikujući tako Kapiju života – tradicionalni znak mira. Ej, razumela me je – oči su joj sinule. . . ali nije progovorila ni reč, još je oborila pogled u sve one namotaje platna u kojima se nalazila. Čovek se namrštio, učinio pokret kao da će da me odgurne. Šta je sad? Ne voli da se neko obraća njegovoj ženi? Stranci imaju mnogo čudnih običaja, na sve mora da se obrati pažnja. Ponovo sam probao da se dogovorim sa njim. Kako sam mu stajao blizu, dotaknuh trepavicama njegov obraz – to je formalan gest među muškarcima koji ne vole mnogo da se ljube. Ali, ovaj besno uzviknu i odgurnu me. Moji drugovi dohvatiše oružje, zamalo da bude svašta. Dadoh im znak da se ne mešaju.
Kaminunac sam, i umem da osetim, da namirišem, kako to mi kažemo, kad se neko boji. Žena se doslovno ukočila od straha. Da nije sedela na konju, verovatno ne bi mogla ni da stoji, a kamoli da beži. Dete se uplašilo, ali je bilo i radoznalo: šta će biti sada. A on, on me je najviše začudio. Bojao se, nego šta – gaće su mu se tresle od straha, i mogao sam da osetim kako mu se čelo, nos, obrazi hlade, u onom neponovljivom trenutku kad čovek očekuje da umre, ali nije se bojao za sebe, čak ni za ženu. Bojao se za devojčicu – tek tada mi je bilo jasno da je dete, u stvari, devojčica, iako obučena u crnu kožu, kao vitez. Bojao se da ćemo da je zlostavimo – kroz glavu su mu prolazili takvi prizori nasilja i telesnog mučenja, da sam se u trenutku potpuno preznojio. Vremena za oklevanje nije bilo: ili me ne razume, ili neće da me razume, e pa lepo, obratiću mu se pra – jezikom, koji svaka duša razume. Poslao sam u njihove glave slike vatre na ognjištu, toplog jela koje se puši u velikom kazanu, dece okupljene u sobi, koja pevaju. Zatim sam im prikazao rascvetale voćke, bogate plodove, velike žute jabuke koje rađa moja domovina. . . Devojčica je prva razumela. Mlado milo lice najpre se sa čuđenjem otvorilo, a onda razvuklo u osmeh. I čovek se nehotice osmehnuo i videli smo velike bele zube i da mu je osmeh vrlo lep.
Stavio sam dlan na grudi, upadljivim gestom, i rekao:
"Ja sam Aćan"– to bi, mislim, trebalo da bude jasno.
"Ja sam Altan" – rekla je devojčica i svi smo se nasmejali, jer Altana na našem jeziku znači – ribizla. Uputio sam devojčici prizor velikog grma, zelenog – zelenog, a prekrivenog sitnim i sjajnim crvenim bobicama, pa se opet osmehnula. Tada smo već svi prišli strancima, grlili muškarca, pljeskali ga po ramenima, pa je valjda shvatio da im nećemo ništa. Ženu nismo mnogo zagledali: biće vremena za to kasnije, ali sam zapazio da je bleda i nežna, nešto jačih obrva i neupadljivih oblina, kao devojčica. Svečano smo poveli njihove konje, a sve vreme smo se smešili i pevali, da znaju da nemaju čega da se boje.
"Ko ste, odakle ste?" – pitao sam. "Ovo je, da znate, Lakča Kaminuni – dolina, ili zemlja, dabrova. Vi ste naši gosti."
"Mi. . . iz Cibole", rekao je, i tako smo mu prvi put čuli glas, prijatan, zatamnjen. Klimnuh mu glavom sa razumevanjem, putovao sam svojevremeno u Cibolu.
"Dug put ste prešli", rekoh.
"Dugo. . . dugo", saglasio se. Vrlo se trudio da govori praviln, a naši jezici su slični, ko obrati pažnju, može lako da se sporazume. Silazili smo niz planinu, sad već sa "naše" strane, i naša draga dolina videla se kao na dlanu. Široka siva reka Setor, majka kraljica svih voda, kako mi to lepše kažemo, vijugala je jedra i lenja, blistajući kao srebro, sve njive su bile uredno uzorane i zasejane ozimim usevima, jabučnjaci nabrekli od crvenih i žutih plodova, a noćašnja kiša oprala je krovove kuća, i oni su sijali, premazani borovom smolom. Došljak je gledao, zabavljen onim što vidi, pa ga poštedeh razgovora. Biće vremena za to, kasnije.
"Ovde je lepo, oče" – reče devojčica iza mene.
"Altan!" – opomenu je on.
"Oh, u redu je, neka dete slobodno govori" – umirih ih ja, namigujući devojčici. Znao sam kako su se osećali, pa znaš to i ti, mila Gindži: kad se posle negostoljubivih i groznih planina, i kržljave šume, i maglenih isparenja, odjednom pokaže mesto iz lepših snova, mirno i pitomo, kako li je tek putniku i došljaku, kad je nama domaćima tako milo i drago! Srce mi se nadimalo od ponosa kao da rodnu zemlju nisam video ko zna koliko dugo, a, u stvari, još koliko tog jutra gledao sam je sa istog mesta – dok smo se penjali na planinu. A sad je već bilo poslepodne – Sunce se klonilo zapadu kad stigosmo do ravnog tla i prvih njiva, prečicom niz poznate strmine. Izgleda blizu, ali prođe još osta vremena dok stupismo na Poslednji most. Onako velik, sa kamenim lukovima, nisko izvijen nad vodom, a samo malo izdignut nad linijom puta, dočekao je mnogo generacija, i gostiju i domaćina. Naši preci su ga takvog zatekli, kad su se, pre mnogo vekova, doselili u ovaj kraj. Od tada pa do danas iziskivao je malo opravki, samo da se redovno održava. Koliko je star? Ko zna. Gradila ga je neka davnašnja civilizacija, nama nepoznata. Postoji jedna naša legenda: da se svakom ko prvi put pređe ovaj most – ispuni po jedna želja. Ne ona koju kaže ili pomisli, nego, obično, ona na koju i ne sme da misli. Stražar na mostu mahnuo nam je i duboko se naklonio pred gostima. Stražar je moja rođaka Aćanija. Ima trinaest godina, kovrdžavu kosu i koplje oko dva puta duže od nje same.
S mosta, dalje, putem nastavismo do samog srca našeg naselja, ali moji Kaminunci, to su ljudi kakvih nema! Iz daleka sam video da se cela zajednica okupila da dočeka goste. Muzika – citre i lutnje – deca pevaju, srebro na muškarcima i ćilibar i đinđuve na ženama samo trepere, svi se smeše i klanjaju kako gosti nailaze pored njih. Došljak se ponosito isprsio: biće da je navikao da ga ovako dočekuju. Možda ne zna, jadničak, da mi tako dočekujemo i mnogo lošije obučene od njega.
Stajaše, dakle, moje pleme, Narod oštrih zuba, kako se onako među sobom nazivamo, spremno da pokaže svoje gostoprimstvo. Kod kuće su ostale, držim, samo reduše koje spremaju bogat obrok, i sasvim mala deca, koja spavaju više puta u toku dana. A pred okupljenima stajaše Kaminuni Dezira, naša vrla glavatica, ovaj, htedoh da kažem poglavarka, neka vrsta našeg mirovnog vođe, jer pravih vođa mi i nemamo. Uz nju, njeni savetnici, Kaminuni Senor, ratni vođa (iako nismo ratovali, ima tome, jako odavno), i Kaminuni Cejša, zadužena za protokol. Tu su i Kaminuni Denra, i Aj, i svi, svi moji dragi sunarodnici i rođaci, bliži i dalji.
Kad stiže u krug, koji se zatvori oko njega i nas koji smo ga pratili, i kad nas napustiše deca, koja su nam se celim putem vešala o ruke i opasače, cičeći veselo, i vratiše se mamicama – gost poče:
"Mi smo. . . " – ali ga Dezira prekide pokretom ruke:
"Vi ste naši gosti, i umorni ste od duga puta. Najpre ćete se okrepiti i odmoriti, a onda ćemo se pitati za ime i pleme. A do tada, da znate: pod našom ste zaštitom i naša ste briga". – Dezira uvek nalazi prave reči, zato i jeste glavna među nama. Krhka je i nežna, sitna čak i za naše kaminunske pojmove, majka dva sina, oba viša i jača od nje, iako nemaju više od dvanaest zima. Kosu boji u crno, usta u crveno, i jedno i drugo joj dobro pristaje, kao i bore smejalice u uglovima očiju, i raskošni ćilibarski nizovi, znak njene vlasti, koji joj se klate od slepoočnica do grudi. Godine? Mi ne spominjemo ženine godine od dana kad se ona prvi put porodi. Našem gostu se opustila vilica kad je shvatio da mu se žena obratila kao domaćin. Pribrao se brzo, ipak, i prihvatio ruke koje mu je pružila.
"Mi imamo novca da platimo boravak kod vas, naročito ukoliko vam naše prisustvo stvara neprilike", počeo je ponovo. Kao da nas je sve polio hladnom vodom – mnogi osmesi se ugasiše. Šta ovaj govori? Kakav novac? Kakvo plaćanje? Dezira u očajanju zamlatara svojim malim šakama:
"Nikako, nikako takav razgovor pre večere! V ćete se odmoriti i okrepiti, a onda ćete nam reći ko ste vi, i videćete ko smo mi. Cejša, Cejša, odvedi poštovane goste do kuće koju smo im namenili."
Lepotica Cejša, sa kosom do struka i osmehom čarobnice, a u krasnom crvenom kaftanu ceremonijal – majstora, umiljatim gestom pokaza gostima da je prate do jedne od zajedničkih kuća, gde obično smeštamo pridošlice. Pošao sam i ja sa njima, u svojstvu prevodioca, iako nije bilo baš prevelike vajde od mene.
Gledao sam, dalje, kako došljak rastovara i rasedlava konje, ulazi u brvnaru koja će mu biti prebivalište dok je kod nas, ogleda se po prostorijama, procenjuje, klima glavom, pa ponovo izlazi pred kuću i počinje da unosi prtljag. Konje je odveo u štalu jedan od naših dečaka, pošto mu je stranac uputio nekoliko strogih naloga, kako da ih nahrani i neguje. Žena je ušla u kuću i samo jadno i zbunjeno stajala, a kad ju je Cejša najfinije upitala: da li hoće da im se jelo donese, ili će nam se pridružiti na gozbi, sva je pocrvenela i nekako se skupila, kao da bi se najradije zavukla pod prostirke na podu. Morao je čovek da odgovori umesto nje:
"Donesite. . . ovamo". Cejša je klimnula i osmehnula se, ali kad su nam se pogledi sreli, videh kako je prevrnula očima i zavrtela svojom ponositom glavicom. Otišla je, sve osvrćući se preko ramena, očito vrlo začuđena ponašanjem stranih ljudi, premda suviše lepo vaspitana da to i pokaže.
Devojčica je trčkarala tamo – amo, unoseći ponešto od stvari koje su se našle na zemlji, i video sam mnogo skupocenih ćilima i staklarije divne izrade, svakako namenjih boljoj sudbini nego što je to lomatanje preko naših planina.
"Ja bih da ti pomognem", rekoh, ali odmah i uzeh deo tovara.
"Sam bih ja to", odgovorio je, ali mi odmah i utrapio potežak zavežljaj. Primetio sam do tada, uveliko, da su samoglasnici u njegovim rečima duži nego u našim, i da se nekako zaokrugljuju i zatamnjuju kako se bliže kraju. Kad sam jednom čuo taj glas, ne bih ga zaboravio ni za šta na svetu.
"Rekoh da se zovem Aćan", nastavio sam, "ali nisam čuo nijedno od imena poštovanih gostiju".
Ćutao je neko vreme, gotovo da sam pomislio da mi neće ni odgovoriti.
"Žena je Nuri, devojčica Altan. . . čuo si".
"A tvoje cenjeno ime?"
"Nema".
"Kako, nemaš ime? Svako mora da ima neko ime."
"Zaboravljeno."
Ugrizoh se za jezik. Čovek je prognan! I to pod takvom optužbom da mu je ime, po zakonima cibole, zaboravljeno! Morao je to biti neki velik zločin, veleizdaja, ili ko zna šta? Mi imamo malo razloga da prognamo čoveka, i ne spominjemo ih rado. Onda se setih – davno sam bio u Ciboli – da tamo može na progonstvo da bude osuđen i onaj ko se osobito istakao, možda bogatstvom ili kakvim nesvakidašnjim podvigom, tako da ga vlastodršci ocene da je postao opasan za njih. Nadao sam se da je to po sredi – želeo sam i molio se da je tako, pošto mi čovek nije ličio na zlikovca.
"Ova devojčica, Altan, je li ona jedino dete vaše?" – pitao sam, da nekako nastavim razgovor, a i zato što je kod nas raspitivanje o deci – uobičajena učtivost.
Gledao me je dugo, izgleda da se borio sa jezičkom barijerom. Onda podiže dlan raširenih prstiju:
"Mnogo dece", pokazao je na Altan, "mnogo. . . velikih?"
"Velikih?", zgranuo sam se. "Misliš, odraslih žena? Imao si harem?
"Da, tako je."
"I šta je sada sa njima?"
"Poklonjene drugim vlasnicima."
"A deca?"
"I deca."
Opet je na mene bio red da ućutim i malo razmislim o svojoj radoznalosti. Ali, ako je došao među nas, red je da saznamo nešto o njemu.
"Ako se tako desilo, ako si prognan i ime ti zaboravljeno" – sad sam već bio bezobrazan –"kako to da je žena ostala sa tobom?"
"Gospa Nuri je. . . prva."
"Prva žena? Misliš, tvoja zakonita venčana?"
"Tako je. "
"A Altan je vaša prva i jedina kćer?"
"Da" – odahnuo je sa olakšanjem. Bilo mi je jasno i zašto. Da je Altan bila dečak, ne bi mu uopšte dozvolili da je povede: dečak mora da ostane i odsluži vojsku. A ženu verovatno porodica nije primila nazad. Kakva priča!
"Svašta si ti preživeo, kako vidim. No, ne brini: nevolje su ostale za tobom. Kod nas si siguran i sve ćemo učiniti da. . . " – raskokodakao sam se, a on me je vrlo blago, i malo podrugljivo, prekinuo:
"Nećemo mi tako dugo ostati kod vas."
"Zima stiže" – navaljivao sam. "Zima je veoma duga i jaka kod nas. Kuda smeš da se kaniš po zimi sa ženom i detetom?"
"Ne želim da budem na teretu."
"Nećeš biti! Sve što znaš da radiš, možeš raditi i ovde" – govorio sam, a u sebi pomislio: "Samo nećeš moći da skrstiš ruke pa da zapovedaš, a to izgleda jedino znaš!" Jer, ruke su mu bile glatke, negovane, bez žuljeva, svakako nije u životu uzeo u ruke ništa grublje od srebrnog pribora za jelo.
"Opasnost sam . . .za sve, gde god da se nađem", rekao je, i sada je za trenutak izgledao rastužen i gorak. Divota, znači, gone ga.
"A žena i dete, šta one kažu?", pitao sam, za svaki slučaj.
"Muškarac odlučuje".
Oh, kako da ne! Samo neka ostane, pa će da vidi!
"Neka bude kako kažeš", prozborio sam medeno (sad ili nikad!), "ali, dok si tu, pridruži nam se u muškim poslovima. Sutra nekoliko nas ide u lov na meso. pođi sa nama, biđe zabavno.
"Dobro, poći ćemo", rekao je važno. "Mi umemo da budemo od koristi."
"Silno! Lezi što pre i dobro se ispavaj, polazimo u zoru."
"Ja veoma malo spavam", rekao mi je na rastanku. Samo što se nisam pakosno nasmejao na ovakvu izjavu. Očekivao sam da mi ujutro, kad smo došli po njega i zalupali na vrata, otvori čupava i podbula prilika, što od pospanosti ne bi znala ni kako se zove, i da joj ime nije zaboravljeno. Ali, on se pojavio pred nama savršeno izbrijan, sav mirisav od aromatičnih trava za kupanje, čisto obučen i odmoran kao da je spavao danima. To me je, priznajem, malo prepalo. Ako se tako brzo oporavlja od napora, ko zna šta sve još ume. Redom sam mu predstavljao lovce, svi su se oblizivali od zadovoljstva što će im se pružiti prilika da se malo našale sa gostom. E, tu smo se prvi put prešli.
"Šta imate od oružja?", hteo je da zna.
"Imamo lukove i strele."
"Bedna t e h n i k a", rekao je podsmešljivo.
"Šta fali luku i streli", narogušio se Kaminuni Aj.
"Baš ništa. . . ako nemaš ništa bolje", uzvratio je nadmeno.
"A to što ti imaš, to je, kao, bolje?"
"Videćete, videćete. . . .Oružje govori, muškarac ćuti."
Krenuli smo iz našeg naselja, putem, pa stazom, i najzad – bespućem kroz šumu, što se budila sa jutarnjim zvucima, čudno izoštrenim u sivkastoj sumaglici. Naš čovek se kretao među nama tako sigurno, kao da je rođen u našim šumama, i kao da je on kralj, a mi pratnja.
"Pošto nemaš ime, a u lovu ćemo možda morati da ti se obratimo, zvaćemo te Džan – nat", rekoh mu, da ga malo spustim sa visina. "To znači: poštovani. Tako zovemo one koji nam se nisu predstavili. I nemoj mnogo da pričaš, jer naše životinje odlično čuju."
"Neću da pričam", uzvratio je uvređeno. "Bio sam ja i ranije u lovu."
Kad su prve prepelice, fazani i zečevi počeli da padaju od naših strela, smekšao je, i nije se mrštio, nego je s odobravanjem klimao i hvalio bistro oko i sigurne ruke naših lovaca. Do podne smo odstrelili i jednu divlju svinju i nekoliko divokoza. Ali kad prođe divna visoka antilopa, oči su mu sinule, i zgrabio me je za ruku:
"Ova je moja!"
Dao sam mu znak da pristajem. I ostali u grupi su se slagali. Da vidimo kako strelja.
Vrlo tiho, usredsređenim pokretima, kleknuo je na jedno koleno a na drugo naslonio lakat ruke u kojoj je držao ono čudo. Desna ruka dođe odozgo. Mirovao je u tom stavu neko vreme, prateći životinju pogledom. Već se udaljavala – hteo sam da ga pitam šta čeka, kad on odjednom, brzim pokretom, povuče neku polugicu. Zap! Kao da je zolja zazujala, i antilopa pade na kolena. Vrtela je glavom, levo, desno, pa klonu i ukoči se. Nismo videli strelu, nije se pojavila krv, ali – lovina je ležala.
Prišli smo, gledali, ali kad videsmo da je plen zaista ubijen, zagrajasmo kao deca:
"Ali, kako. . ."
"Kakav pogodak! Strašan si!"
"Kakvo oružje! Nikada nismo videli ništa slično!"
"Hvala" – odgovorio je gizdavo se klanjajući. "Ja sam ga sam k o n s t r u i s a o".
"Šta si radio?", upitah, misleći da nešto psuje.
"Mislim, sam sam ga nacrtao i izradio."
"Pa nigde nema rane!"
"Čime je antilopa ustreljena, kad nikakve strele nema?"
"Pod grlom. . . pod grlom pogledaj", uputio nas je. I zaista, kad prevrnusmo truplo, pod samim grlom videla se malena krvava mrlja.
"Vaše je meso, vaša lovina", rekao je ponosito, pokazujući otmenim gestom životinju. "Samo, kad je budete rasporili, naći ćete, blizu srca, malu strelicu od srebra. Nju, molim, da mi vratite, pošto ih nemam baš mnogo."
"Da li i strele praviš sam?"
"Da. . .Barem sam ih pravio. . . ranije."
"Moći ćeš i kod nas", uzviknuh oduševljeno. "Kod nas ima srebra koliko hoćeš! A imamo i odlične livce i kovače."
"Hoćeš li i nas naučiti da gađamo kao ti? Naše strele nisu tako dobre kao tvoje."
"Da. . . Primetio sam. . . Mnogo su vam velike strele, prave velike rupe. . .Samo kvarite kožu i krzno."
Ovo je bila još jedna šamarčina svima nama. Ali, nismo se ljutili, ne. Bili smo presrećni zbog dobrog lova i neobične predstave, kojoj smo prisustvovali. U najvećem veselju vratili smo se u naselje. Deca su nas opet dočekala cičeći i kačeći se o ruke lovaca, i raspitujući se o uspehu. Na sav glas smo hvalili gosta i tapšali ga po ramenima toliko da je sigurno bio sav modar ispod svoje lepe košulje. Dečačići i devojčice zatabanaše da pre nas stignu i svima jave što su čuli.
Zajednica, i muško i žensko, opet se okupila i priređivala svečani doček našem dragom došljaku. A on se ponosio, tako da sam se već čudio kako nije počeo da lebdi dva – tri prsta iznad zemlje, i smeškao se, vrlo zadovoljan i pun sebe. Svi smo hvaljeni ko zna kako za dobar ulov koji smo doneli, ali antilopa sa ubodom ispod grla izazvala je najviše pohvala i krikova oduševljenja. Pogledi divljenja probadali su poštovanog posetioca i mnogi od nas zahvaljivali su, i glasno i u sebi, duhovima onih vetrova što paze na drumove, i što su nam doduvali izvrsnog čoveka. Kaminuni Senor, dobar poznavalac oružja, divio mu se bez ustezanja:
"Da", govorio je Senor, važno uvrćući svoj dugi brk, "to je vrhunski pogodak. Izvanredan, zaista. To je dobra ruka i dragoceno oružje, iako potpuno nepoznato nama. Hoćeš li, kako su te lovci već molili, naučiti i nas? Dozvoliti da pokušamo da gađamo?"
"Vrlo rado", šepurio se kao paun. "Evo" – povukao je ispred sebe svoju devojčicu, koja mu je pritrčala i grlila ga – "pokazaće vam moja Altan, ja sam je obučio da gađa."
Altan da nam pokaže? Šta smo mi, majmuni, ne može on da se spusti tako nisko da bi nam objasnio, nego će to dete da učini umesto njega? Muškarci zamumlaše nezadovoljno, Kaminuni Dedžanor, koji je nedavno postao otac svog prvog deteta, i bio jako ponosan što je primljen među odrasle, čak pocrvene do korena kose. Borio sam se protiv pomešanih osećanja: s jedne strane, bilo mi je drago šo se čovek ponosi svojim ženskim detetom. Ima tih stranaca svakakvih, jedan ludak nam je došao, jednom, po groznom vremenu, pravoj olujini, dovlačeći premorenu i iscrpenu ženu. Zahtevao je da učinimo da mu žena rodi sina, pošto su već imali nekih osam ili devet devojčica! Prvosveštenik Astan i njegova bratija, što mute lekove i afrodizijake, sve su se valjali od smeha kad su čuli ovakvu želju, ali su čoveku izašli u susret, nego šta. Godinu dana docnije, žena je napustila našu zajednicu i vratila se mužu, noseći savršeno muško dete. I još se propisno ispavala i odmorila kod nas, kako verovatno za života nije, a negovali smo je kao najrođeniju. Posle, kad smo saletali Astana, da nam objasni u čemu je tajna, on nam je pričao da su naši preci, u davna vremena, znali neku zvrčku, nešto u vezi sa kretanjem gospođe Mesec, i umeli da odrade da bi dete bilo muško ili žensko – ali da se to znanje vremenom izgubilo, pošto nam nije trebalo. Mi volimo i dečake i devojčice. Drago mi je bilo, dakle, što se čovek ponosi kćerkom – ali da nas baš tako ponizi, nije morao.
Video sam kako se Senor zagrcnuo.
"Pa dobro. . . neka nam devojčica pokaže."
Odveli smo ga pred drveni zaklon, obojen u belo, koji nam služi za vežbe u streljaštvu. Obično nacrtamo metu komadom okera, pa gađamo u sredinu, ali čovek odbi oker, i sam stade umesto mete.
"Hejde, Altan, spreman sam."
Valjda neće devojčica u njega da gađa? Viđali smo takve hice kad nekoga uokviruju noževima – ali ovo oružje izgledalo je daleko opasnije. Sva rumena od ponosa što ju je otac pohvalio, devojčica je nameštala ono strašilo. Nije kleknula, kako smo videli da njen otac čini u lovu, nego je stajala, onako malecka, oružje postavila na rame, i nišanila. . . nišanila. . . Mi smo se svi pretvorili u oko. Ali kad strelica polete – zap! – ne stigosmo da je pratimo. Zabola se – nepogrešivo – tačno između došljakovih malo razmaknutih nogu.
Pogledao nas je pobedonosno:
"Ha, šta kažete, kako gađa! To sam je ja naučio!"
Mi nismo kazali ništa – ostali smo bez reči – ali je Umejina zavikala kao da je kolju:
"Ti nisi pri sebi – ti nisi kako bi trebalo u glavi!"
On se zapanjio, tražio pogledom osobu koja mu je to dobacila – ali Umejina mu nije dozvolila da ostane u nedoumici. Besno se progurala iz grupe žena, onako već poodmaklo trudna, stala pred njega i sunula mu u oči:
"Detetu dati takvo oružje, detetu! Šta ti misliš da si? Šta si samo hteo time? Šta bi bilo da te je povredila? Na duši da te nosi, tako blesavog!"
"Nikada nisam povredila oca!", oglasila se devojčica uplašeno. Umejina je pogleda, i kao da malo splasnu:
"Ne govorim tebi, dušo! Ni slučajno se ovo nije odnosilo na tebe. . . ti odlično gađaš, zaista odlično. . . Ali ovaj čovek bi trebalo da zna" – tu je opet podigla glas – "da se detetu ne daje oružje! Ne – odrasli ne nose oružje u zajednici, to je zakon!"
"Nisam znao", rekao je stranac kad je uspeo da dođe do reči. "Ali, ja obučavam Altan od njene treće godine. . . "
"Mnogo si pametan, kad si našao da je obučavaš oružju, a ne nečem blažem! Ali, ako ste tako odlučili, ako već zna da strelja, da znaš, da se nikada, nikada ne udara u lepotu" – dodirnula ga je po obrazu – "i u porodičnu sreću!" – kod ovih reči udarila ga je, ne jako, ispod opasača. Ukočio se od čuda – očigledno nije bio navikao da se tako s njim razgovara, plave su mu oči opsednuto treptale. Umejina ode ljutito, a Senor se, izvinjavajući se, osmehnu našem naduvenku, što se pušio od besa.
"Ne zameri Umejini. . . naše žene su vrlo stroge kad je bezbednost u pitanju, a kad su još i trudne, onda umeju da budu i ovako oštre. Znaš, udarac između nogu je. . . eh . . . izričito zabranjen!"
"U mojoj zemlji, žena ne sme ovako da se obrati muškarcu", frktao je gost.
"Nisi u svojoj zemlji", uzvratio mu je Senor, veoma pristojno, premda neopozivo. "Ali odlično gađaš, tu nema govora. I ako hoćeš, pokazaćeš nam."
"Da, da! Pokaži, pokaži!" povikali smo svi kao jedan, i čovek nije mogao da odbije. Redom nam je svima objašnjavao kako se strelja iz onog njegovog oružja, dok se nije odljutio.
Sledećih dana mnogo sam se družio i šetao sa njim, pričajući mu o nama i ispitujući ga pomalo o njemu. Kao sam i slutio, zauzimao je nekada visok položaj u društvu gde je rođen, ali mu ne bi suđeno da tako i ostane. A dobijao je i neki uvređen izraz kad bismo poveli razgovor o tome, pa više nisam navaljivao. Sve više mi se sviđao, a posle onoga što se zbilo na trgovištu, sviđao se svima. Evo kako se to dogodilo:
Trgovište je zaravan, nedaleko od naše zajednice, a ipak izvan naših granica, gde se okupljaju oni koji menjaju robu za robu. Dođe nas tu raznih, i nas Kaminunaca, i Đargamaca, i Ajlamijaca, i Naroda planinskog vuka, pa čak i onih iz daleka, kojima ne znamo ni ime ni običaje. I bilo je, kako je već uobičajeno, svega i svačega, krzna i odeće od krzna, jer se bližila zima, i meda i grožđa, i vezenih stvarčica, a mi Kaminunci izneli smo, kao i obično, nakit od srebra i ćilibara, u čijoj smo izradi, to skromno ističem, neprevaziđeni. I kupci su se našli – iz daleka, iz Cibole, odakle nam retko dolaze, tek ponekad, s nekim karavanima. Kad ču njihov govor, naš Gospodar dugmadi, kako smo ga nekako baš tada prozvali, načulji uši, usjaji okicama, i priđe bliže, da sluša kako se pogađaju. A pogodili su se brzo, jer su Cibolani nudili so, namirnicu dragoceniju od zlata, jer bez nje ne samo da nema finog usoljenog mesa, nego ni zdravlja ni života. Beše, dakle, utanačeno: tovar soli – sav teret jedne od teglećih životinja – za sav ćilibar i srebrni nakit. Naši su bili zadovoljni, ali došljak, najedanput, stade između ugovornih strana, i poče svečano:
"Slaba je to cena, slaba zaista!"
"Šta ti znaš o tome?", tiho je pitao Kaminuni Dalanaj, pokušavši da ga odgurne. Ali Cibolani, čuvši svoj jezik na ovom mestu, tako daleko od njihove države, htedoše da ga saslušaju.
"Gledajte", važnim pokretom uze čovek nešto od naših ćilibarskih nizova, "gledajte, kako je ovo lep i providan ćilibar! Kao med! Lepotom mu zlato nije ravno! Vidite li kako su zrna jednaka, kako im je bogata boja! Zar to ne vredi više soli? Razmisli, trgovče! Podseti se kako žene u Ciboli malo znaju i malo nose ćilibar! Ovim što kupiš od nas, probićeš tržište, bićeš prvi! A gle srebro! Pogledaj ovaj srebrni lanac: celog dana da ga pregledaš, ne bi našao nijednu grešku – tako je to dobar i pravilan rad! Da, da, gospodo moja" – nastavio je kad su se već svi okupili, jer je bio vrlo grlat i glasan, "nema takvih majstora za srebro kao što su Kaminunci! Je li tako, ljudi?"
"Tako je, tako je!" – drali su se čak i pripadnici drugih plemena. Naših što se tiče – sad su bili spremni da biju trgovca, koji se usudio da im tako malo ponudi. A taj je počeo da se znoji.
"Tovar i po", reče najzad.
"Šta? samo tovar i po?", zagalami Gospodar dugmadi. "Moraš bolje da razmisliš" – a tiho je dodao, tako da ga je čuo samo taj debeljko – i ja, koji sam mu stajao blizu. – "
"Tri tovara", izusti čovek stisnutog grla. "Evo ti i dvadeset zlatnika, samo mi se skini s vrata", prošištao je. Pružio je kesu sa zlatom, ali naš gost dostojanstveno odbi.
"Isplatite poštovane zanatlije", reče s visine i okrete se da ode. Ljudi su za njim mrmljali, ali to je bilo puno pohvale. Mogli smo da slavimo: tolika so, imaćemo da kuvamo cele zime šta god nam je volja – i još nikoga nismo morali da ubijemo za to.
"Kako si znao šta treba da mu kažeš?", pitao sam ga kasnije kad smo prepričavali događaj.
"Lako. . . od takvih sam krv propljuvao dok sam živeo u Ciboli. Takve sitne duše su mi život pojele. " – odvratio je nemarno. Ali od tog dana cenili smo ga samo još više.
Ostalo je još da ti opišem kako se zbio događaj zbog kojeg smo ga primili u pleme, ali već sam se previše raspisao, pa nastavak sledi. Šaljem ti izveštaj po mojoj dragoj Aćaniji. Ona gori od želje da razgovara sa tobom. Tvoj, do groba odani
Aćan
No comments:
Post a Comment