VIII

Jedna je zemlja koja će nas imati,

jedna je voda koja će nas umiti,

jedna je ljubav koja će nas ubiti,

ljubav prema sutrašnjem danu!

(kaminunska narodna pesma)

Kaminunci pripovedaju, a hronika velikog vezira od Karizme beleži ovu njihovu legendu, ali ne zalazi u objašnjenje uzroka, da je nekadašnja njihova država, Carstvo dana i noći, propalo, ne zbog najezde neprijatelja sa strane, pa čak ni zbog unutrašnjeg raskola i opadanja, već glupom greškom, ili bolje – nepažnjom, koja je imala tragične posledice. Neki lopov je – tako priča kaže – pljačkao bogatu kuću, pa usput ubio i gazdaricu, da ga ne bi odala vikom, ili kasnije prepoznala. Na nesreću, žena je bila trudna, a da stvar bude gora – dete je bilo žensko. Po drugoj verziji, trudnicu je, u stvari, ubio rođeni muž, jer su mu sveštenici prorekli, da će se roditi devojčica, umesto očekivanog sina. Iako dramatičnija, sa elementima tragične krivice i iskonske borbe pojedinca protiv sudbine, ova druga varijanta još manje je verovatna nego prva. Teško je, gotovo nemoguće, prihvatiti da je ikoji od sveštenika Sunca i vatre pristao da prorekne pol nerođenog deteta – za to su letele glave. Nema ni govora da bi oženjen čovek, koji bi digao ruku na potomstvo, makar i neželjeno, prošao nekažnjeno, a, prema legendi, ne samo da nije kažnjen, nego se nikada nije saznalo ni ko je. Prihvatljivo objašnjenje bilo bi, možda, da je čovek bio neuobičajeno bogat, samo tako bi mogao da plati proricanje osetljivog podatka, i izbegne kaznu. Ali, koju god bajku hroničari da uzmu zdravo za gotovo za svoja kasnija proučavanja, svi se slažu u jednom, da je osveta deteta sprečenog da se rodi bila strašna: sledećih trideset godina na celoj teritoriji Carstva nije se rodila nijedna kćerka. Jednom za svagda, to je zadovoljilo očeve koji više vole da im žene rađaju sinove, i to zadovoljstvo im se obilo o glavu, vrlo brzo, za sve koji su hteli da vide, a videlo se gotovo odmah.

Uporedo sa čudnim zbitijem u ljudskom rodu, dešavale su se neobične stvari i u prirodi širom Carstva. U stoku i sve domaće životinje ulazilo je besnilo. "Samo medvedi i risovi u šumama zdravi ostajahu, ali ne manje krvoločni zbog toga!" – piše, ne krijući užas, bezimeni sastavljač vezirove hronike. Sva voća, povrća i žita koja se zovu ženskim imenom podbacivahu iz leta u leto. Dobro je rodila samo ladačanska raž, na koju se prokletstvo nije odnosilo, jer je njeno ime u lakči jeziku muškog roda, i da nije bilo nje, stanovništvo bi verovatno izumrlo od gladi. Izumiranje je, uostalom, pretilo svakako, jer u celoj zemlji nije mogla da se nađe nijedna devojka. Upaničeni momci počeli su da upadaju u tuđe zemlje i iz pograničnih mesta kradu, kupuju ili otimaju devojke. Hroničar to vreme lišeno svake pameti opisuje ovako:

"Nikad, ni pre ni docnije, ne zbi se u tom kraju sveta, da se rodi toliko muške dece. I nijedno ne umre ni na rođenju ni od bolesti, i uzrastahu stasita, milog lika i velike snage. Najružnija devojčica da se tada pojavi, znala bi odabrati od stotine najboljeg, ali najružnije ne beše da se rodi, a kamoli da uzraste do nežnih godina kojima udaja priliči. Koje se rodiše u godini pre prokletstva, udaše se i sve sinove izrodiše, a nijedna kćer. I momci urlikahu kao vuci, i pođoše s oružjem u tuđa mesta, povredivši granice uspostavljene mirovnim ugovorima i lepim načinom, i to ne pomože ni za dlaku, jer i dovedene devojčice dočeka ona kojoj ne dozvoliše da dođe na svet, i sve rađahu dečake, i samo dečake. I oružje poneto u tuđe krajeve vrati se i sruči na Carstvo, jer susedi uzvraćahu nemile posete, i mnoga sela ostadoše spaljena. Neka nebeska milost sačuva moju zemlju i njene ljude od slične sudbine!"

Tako je počela propast nekada bogate i sređene države, o čije se prijateljstvo otimahu svi narodi regiona. Završila se velikim požarom, kad je glavni grad, Ksiranda, spaljen do temelja, pošto su iz njega pobegli svi stanovnici. Nekad jedinstven narod, podelio se, priklanjajući se svojim izbornim knezovima, na dvanaest plemena, tako nepomirljivo zavađenih, da su uskoro počeli iste stvari da zovu različitim imenima. Raštrkani po negostoljubivom gorju, u bekstvu od neprijatelja iste krvi i iz rođene kuće, ostaci naroda su stagnirali, opadali i divljali, postajući opasnost za putnike i karavane, i gubeći, čak i u pričama, svaku vezu sa civilizacijom od koje su potekli.

Preci Kaminunaca, tada nevelika i neimenovana grupa, kretali su se istrajno sve dalje od matice zemlje. Vodio ih je potomak jedne od Porodica, koja su sledili u vatru i vodu, jer se ponašao kako dolikuje, što znači da su na njegovom rasnom arapskom konju uglavnom jahali slabiji od njega. Nema sumnje da se grupa putem umanjila, zbog velikih snegova, gladi i napora, ali ono što je ostalo – napredovalo je dalje. Tako su stigli do spoljašnjih obronaka planina Loćan i Aranće. Glatki, kao odrezani bokovi Loćana verovatno nisu privukli naše putnike: bio bi to prevelik napor za iscrpljene ljude, među kojima je bilo i dosta dece. Odlučili su da krene njihov vođ, blažim kosama Aranćea, i izvidi čega ima iza njih. Računali su, ako jedan i zaglavi, nije strašno, a ako otkrije što lepo – mlad je i jak, brzo će se vratiti.

Momak se izgrlio sa svojim sapatnicima, ostavio im sve dragocenosti, i krenuo. Zagazio je u maglu, bez koje Aranće nije ni leti ni zimi, kroz kržljavu i retku zimzelenu šumu, koja je, kako je odmicao, postajala sve gušća. Išao je, tako gatke kažu, pola dana i celu noć (svi Kaminunci su odlični pešaci). Pred zoru je prestao da se penje: pod nogama se pojavio put nadole. Svanjivalo je, i Sunce se ukazalo nad morem rascvetalih jabuka i bresaka. Okolo je bila zima, i sneg je ležao na bokovima planina iza kojih je ostavio svoj narod, ali ovde je bila zemlja pogodna da postane dom. . .

odlomak iz poglavlja "Kako su Kaminunci dobili ime"

iz zbirke "Za karavanom"