X

"Ne zaboravimo se, i naći ćemo se!"

(stih iz kaminunske pesme)

Sneg je počeo da kopni. Aćan je na onim susretima pesnika sa kojih mi se javlja izveštajima. Sa radošću čitam. Aćanija, njegova sestra, koja mi je donela izveštaj, pričala nam je da je kod Đargamaca vrlo lepo, da su se okupili pesnici iz poznatih plemena, zaboravljajući, barem za to vreme, uobičajene raspre. Večeri se provode uz zvuke neke vrste tambure sa mnogo žica i jede se mnogo pečenog mesa. Malo nas je Aćanija i zabrinula spominjući kako jedne večeri umalo nije bilo dvoboja. Jedan Đargamac je smatrao da se Aćan nedovoljno divi njegovim stihovima, ošamario ga je, i zahtevao odgovor, samo Aćan je stari lisac, pa se i tog puta izvukao. Predložio je da se bore ne do smrti, nego dok ne poteče prva krv – a onda je uzeo protivnikov nož, i sam se posekao. Na taj način je zadovoljio propis i običaj, spasao obraz, a ostao čitav. Čak su i ratoborni Đargamci s odobravanjem propratili ovaj njegov postupak, a kako li je tek bilo drago Kaminuncima, koji ne vole slavlja sa ubistvom na kraju. Aćanija mi je saopštila da Aćan uredno beleži najbolje stihove koje čuje, da ostanu za sećanje svim plemenima, i da je zbog toga vrlo uvažen i on i sav narod kaminunski, poznat po tome što svoje znanje bez ustezanja deli s drugima. I ja se trudim da se ne ulenjim, pa pokušavam da više beležim legende Kaminunaca. Počela sam da pišem o postanku njihovog imena, ali žudnja za decom oduzima mi mnogo snage, i pisanje ne ide najbolje.

Po svemu sudeći, praotac Kaminunaca zatekao je u dolini, koju je našao posle mučnog pešačenja, dabrove: kako one prave, žive, pored vode, tako i one kamene, na Brani. Kad je doveo svoj narod u tu plodnu i bogatu zemlju, bez ikakvih stanovnika od ljudske vrste, odlučili su da promene ime: nazvali su se "kami nuni", što znači "oštri zubi", dabrovi. Tu reč izgovaraju pre svog imena i imena srodnika i porodice. Pričaju takođe da je predvodnik njihovih predaka, došavši u Dolinu, zaspao umoran ispod jedne jele: tu su ga nanjušili vukovi. Šunjali su se oko njega, onako premorenog, i zaspalog kao novorođeno dete – ali jedna mala ženka dabra, koja je u blizini glodala brezu, sažalila se na čudno stvorenje, i odlučila da ga spase. Zalupala je svojim pljosnatim repom, i povikala "čiiiii" – to je i danas poziv upomoć u kaminunskom jeziku. Momak se trgao, probudio, i strelama se odbranio od zverova. Misleći od onog krika da je ženski glas, pozvao je neviđenu spasiteljku da mu se pokaže, nudeći joj sve što se može dati. Tu se desilo čudo – ili, kako Kaminunci kažu, ljubav je učinila čudo; mala krznašica se pretvorila u ženu. Samo, kako je u tom trenutku pomislila, da će svoga "para" voleti uvek – dakle, kao dabar, a ne kao žena – ostali su joj u ustima strašni dabrovski zubi, "što drvo i kamen mogu da preglođu", kako kažu moji prijatelji. Bili su to, inače, sasvim obični zubi, naizgled, a samo po oštrini i snazi drugačiji. U mnogim kaminunskim pesmama – čak i u jednoj o Aćanu, koju su mu devojke spevale, sećajući se nekih njegovih podviga – peva se kako su zarobljeni Kaminunci zubima kidali konopce, pa čak i okove, u koje su bili sputani. Dabar je kod mojih poštovanih domaćina sveta životinja – podatke o tome nalazila sam u Hronici velikog vezira od Karizme, ali i u drugim istorijskim spisima, koje sam čitala kod Trera. Dabar je, opet po verovanju, odelio kopno od vode; uredio rečne tokove, u vreme kad ljudi nije bilo; dabrova mast leči od ujeda zmije; dabrovi zubi su amajlija, a krzno imaju pravo da nose samo oni koji su se istakli posebnim zaslugama, itd.

Žena od roda dabrova rodila je svom čoveku devojčicu – i to je bilo prvo žensko dete koje se rodilo u tom nesrećnom narodu za tri decenije, svedoče kaminunske zabeleške, a Kaminunce niko ne bi ubedio da nije tako. Odlučili su da ostanu u Dolini gde im se to desilo, i od tada rađaju im se i sinovi i kćeri, a oni se raduju i jednima i drugima. Od svoje krznaste pramajke nasledili su odlične zube, krupne i zdrave, a veruje se (to jest, veruju druga plemena) da su dobili i moć upravljanja vodama. Jedna pesma naroda Ajlami počinje:

"Kaminunci, što vodu vode i perje nose. . . "

"Perje" se odnosi na poznati običaj Kaminunaca, da rado trguju, i da su u stanju da sa robom iziđu čak i na zaraćena područja. Tamo pobodu u zemlju koplje okićeno perjem, i rasprostru šta su doneli. Mnogi plemenski sukobi prestali su upravo zato što su obe strane došle da vide šta to Kaminunci nude, i tom prilikom odlučili da prekinu krvoproliće. Ali, šta je ovo "vodu vode?" Odgovor bi možda mogla da ponudi opet jedna pesma – ali kaminunska. Devojke su mi pevale kako su jednom mog prijatelja Aćana uhvatili Đargamci, mučili i ostavili vezanog za stub, da tu i umre. Svojim kćerima, koje su čuvale zarobljenika, poglavica je strogo naredio:

"Ali mu ne dajte ni kapi vode,

jer to je pogano seme kaminunsko!

Oni vodu vode kako hoće,

i začas nam može izazvati poplavu!

Od kapi vode, koja mu kapne na čizme,

eto i vode na naše njive!

Samo neka mu dođe do dlanova,

dovešće nam vodu do pragova!

A ako mu stigne do želuca,

dovešće nam vodu i do srca!" – to jest, svi će da se podave! Aćan je – prema pesmi – moljakao za vodu na razne načine, ali Đargamke, plašeći se oca, nisu udovoljile molbama. Najzad ih je zakleo "potomstvom" – a tu se dobro vidi kolika je želja ovih ljudi da imaju decu – voda je odmah doneta, i Aćan je poslužen, ali:

"On je meka srca, kao pravi Kaminunac,

ne traži smrt ni za svoje neprijatelje.

Prvi gutljaj je ispljunuo na čizme,

dve tri kapi na zemlju su pale.

Tada je Aćan zavikao iz sveg glasa:

Jao, vodo! Kako smo se zaklinjali,

da se meni ti nađeš u nevolji?" – i najbliža tekuća voda je odmah počela da se izliva. U uzbuni koja je nastala, Aćan se spasao. Preterivanje ili ne, ali, okolna plemena sasvim ozbiljno veruju, da su kaminunci sposobni da izazovu poplavu, običnim dozivanjem i hodanjem unatraške, i da će se njihovom pozivu odazvati svaka voda, prvenstveno Setor, kojoj vode decu na "pokazivanje". Kad se sneg otopi, i dani otople, pravi se veliko slavlje, i sva deca rođena u toku jeseni i zime, bivaju odneta do obale. Tu majke i rođake, biranim rečima, "upoznaju" reku sa decom. Odrasli govore deci da je to voda koju svi poštuju, kojoj mogu da se obrate kad im je teško, a onda čine pokret kao da će decu baciti u vodu (nekad se i to radilo, pričaju žene; verovatno je u pitanju sećanje na neki stari obred žrtvovanja) i mole reku da ih sačuva "od nevolje svake". Kad otopli još više, u doba žetve, Kaminunci odlaze da se kupaju u reci. Kako završe posao na njivama, ili u toku podnevnog odmora, odmah se bacaju u vodu. Lepa mesta na obalama osobito se pažljivo uređuju i redovno čiste, i tu se preko leta sunča, obeduje i zabavlja, a uveče su tu večere sa mnogo zadirkivanja. Prva zdravica na ovakvim okupljanjima uvek je u zdravlje "reke i svega živog u njoj". Reka, zauzvrat, daje obilje ribe, rečnih rakova i zlatnog peska, i nije zabeleženo da se ikad Kaminunac udavio u njoj. Mala Kaminunčad pre nauče da plivaju (najpre u velikim drvenim kadama, zatim u Setor vodi) nego da idu.

Sve što beležim o običajima Kaminunaca (a ima toga veoma mnogo) posle čitam svojim domaćinima, a oni me zadovoljno slušaju, i uvek kažu, da oni sve to znaju od ranije, ali kad se ovako zapiše pa pročita, onda im je još lepše i draže.

Kad ne zapisujem priče i pesme Kaminunaca, prevodim one zapise sa Brane. Mladi stražari, momci, i dve devojke, rado me sreću, mole da ih naučim znakovima, i razgovaraju sa mnom, nekada i do duboko u noć. Sasvim sam opuštena u njihovom društvu, kao da sam odjednom stekla mnogo mlađe braće. A devojke su divne, sa dugim, niz leđa puštenim kosama (otopljava, pa skidaju šubare) i glasnim smehom. Mislim, ponekad, da će i moja deca izrasti u ovakve mlade ljude, viđajući ih svakog dana i živeći sa njima. Gospodar dugmadi u poslednje vreme slabo navraća na Branu, i svima mnogo nedostaje. On se sada najviše zatvara sa Dezirom i Senorom, gledaju po ceo dan u neke mape, mere razdaljine između Kaminuna i Cibole i svađaju se oko predstojećeg putovanja. Htela sam i ja da pogledam, ali nije dozvolio. Kaže, nije to za žensku pamet, samo bih se još više zbunila. Baš mu hvala.

Majstori koji prerađuju kožu prave neko posebno sedlo za mene, zato što ne znam da jašem, pa da mi bude udobnije. Tek kad je bilo gotovo, rekli su mi da je to po nacrtu našeg Gospodara dugmadi. Zaista ne znam šta da mislim o tom čoveku. On me je uglavnom plašio otkako sam ga upoznala. Bojala sam se njegovog smeha i podrugljivog glasa, njegovih primedbi punih britke ironije – ali sada, kako vreme odmiče, sve više se navikavam na činjenicu da ćemo zajedno putovati u Cibolu. Pokušala sam, u više navrata, da ga pitam, kako on to zapravo misli da izvede moje potomke iz Cibole, ali on uvek samo otmeno odmahne rukom, i kaže da ćemo o tome razgovarati kad put postane izvesnost.

Čekam, čekam, trudim se da obuzdam nestrpljivost, i grizem nokte do lakata, kako Kaminunci kažu.

(neki odlomci Gindžaninog dnevnika u potpunosti su navedeni u poglavlju "O poštovanju vode" iz njene kasnije zbirke "Za karavanom" – prim. prevodioca)