XI

Ne nosi belo ni u koje dane,

ne skreći s puta, ne javljaj se prva,

ne jedi jabuku sa neznanog stabla,

ne veruj muškarcu svedenih obrva,

jer taj će ti uzeti dušu!

(kaminunska devojačka pesma)

Gindžani, vrloj prijateljici i sestri mojoj po mastilu i hartiji,

nerođenoj, ali ne manje dragoj, nastavak izveštaja

od Kaminuni Aćana

Pišem Ti, veleštovana Gindži, onako kako si zahtevala, više o Gospodaru dugmadi, koga si upoznala i vrlo zavolela, kao i mi, svi, još onda kad je došao među nas.

Napisah, u prošlom izveštaju, kako je čovek dospeo u naše krajeve; opisah, kako smo ga, ispočetka, s podozrenjem procenjivali, dok nas nije osvojio velikim svojim znanjem i nebrojenim sposobnostima; navedoh, i da ga prozvasmo Gospodarem dugmadi, ali ne i zašto. A za sve je kriva njegova odeća, ona u kojoj smo ga ugledali onog prvog dana, kao i ona koju je oblačio kasnije. Naša, kaminunska košulja, na primer, kopča se samo oko vratnog izreza, sa dva dugmeta, obično, a rukavi su ukrojeni tako da se sužavaju prema kraju, te kopčanje i ne treba – a na njegovoj, dva reda dugmadi, celom dužinom, pa na krajevima rukava, oko okovratnika, i ko zna gde ne još. Mi gledamo, gde god možemo, da nam se odeća vezuje, da se lakše svlači i oblači, a na njegovoj – dugmad, gde god oko da pogleda. Dugmad na ogrtaču, dugmad na opasaču, čak je i na čizmama bilo dugmadi. I to ne bilo kakve, nego od sedefa i zlata, skupe, svakako, kao i tkanina na kojoj su bila prišivena. A nosio je najskuplju svilu, somot i čohu. Naša odeća je od lana i vune, udobna, i nama lepa, ali ni izdaleka tako ugledna kao njegova. I zbog toga, a i zbog njegovog držanja prognanog princa, zbog navike da odlučuje i zapoveda, koja mu se videla iz svakog pogleda i gesta – nismo ga mirisali od prve. Ne, nismo ga voleli tada – tog zatvorenog, uobraženog čoveka. Zbijali smo šale, kako li sav taj sedef i zlato žuljaju žensko čeljade u izvesnim trenucima, i, kad neko reče da se naš gost ponaša kao rođeni gospodar, jedva dočekasmo da povičemo: Gospodar dugmadi! – i tog nadimka se nije otresao do danas.

Zaista ga nismo voleli u to vreme, i uz sve poštovanje koje kod nas pripada strancu, nismo mogli da odolimo a da ga bar malo ne zavrnemo. Najpre smo zbijali šale s njim, ali umeo je tako lepo i duhovito da odgovori, da smo ubrzo pucali od smeha slušajući njegove priče. A pričao je otmeno, bez psovki, kao što je radio i sve drugo. Onda smo ga izazivali u muškim, borilačkim veštinama. Pobeđivao nas je kao decu, i kao da se to podrazumeva – ta spomenuo sam u prošlom izveštaju kakav je nišandžija bio. Probali smo i da ga napijemo, nego šta. Obično smo završavali pod stolom – pijani, dok je on ostajao trezan i savršeno pribran, iako bi popio više nego iko od nas. Još je ostajalo da mu podmetnemo neku od naših kalaštura, da mu uzme meru i ostale podatke, skrati rogove i očupa sjajno perje. A naskakivale su, nije da nisu. Onako stasit, pa još sav utegnut i doteran, ni nalik na nas, zanimao ih je, još kako. Međutim, glupak se ponašao kao riba koja ne vidi mamac i nije ništa preduzimao. Kad već nisam mogao da se uzdržim, upitao sam ga: kako može tako?

"Ja sam ozbiljan, oženjen čovek" – rekao je važno, i lakim pokretom otresao nepostojeću prašinu sa rukava svoje besprekorno čiste košulje. "A osim toga, vaše žene se čudno ponašaju. . . i čudno mirišu."

Samo što nisam poskočio uvis kad sam čuo te reči! Naše žene se čudno ponašaju! Čudno mirišu! Da li je on uopšte bio svestan, da bi ga te iste žene razvukle k'o alvu, da nije bio stranac, koji ne zna naše običaje, pa su ipak malo zazirale? I kao da mi ostali nismo i oženjeni, i očevi, i kao da bi naše drage Kaminunke nešto naškodile njemu, ili njegovoj porodici, koju bi, uzgred zapisano, mogao da lepo pozdravi, da ga mi nismo primili i zaštitili od progonitelja?

Ne i ne: to mi nikako nije bilo jasno.

Nisam ni zucnuo o ovom njegovom odgovoru, kud bih smeo; ali, žene su nekako prokljuvile da ih došljak prezire, i uzmuvale se kao ose. To nije smelo da ostane tako. Bilo bi gadne gužve, da moj najbolji drug, Umejina, nije rešila stvar. Tih dana je trebalo da se porodi, i već je bilo sve dogovoreno, da joj ja opet budem klanjač, pošto smo drugovi od detinjstva – kad ona izjavi, ni pet, ni šest, nego da hoće da joj klanjač bude – Gospodar dugmadi!

Krenusmo da je ubeđujemo, da to nikako nije u redu, da stranac ne zna naše običaje, da, najzad, još nije ni primljen među nas, ali ona ostade pri svome. A porodilji se, zna se, ništa ne odbija, te svi položismo oružje, i uskoro je celo pleme znalo šta čeka našeg uštogljenka. Svi, osim njega, naravno.

Nego, ja sam se zaleteo, a ne objasnih, šta je to klanjač.

Kad primamo novog člana u zajednicu, u obredu koji svi mnogo volimo, mi mu se klanjamo, u znak da smo njegovi, da može da računa na nas. On uzvraća naklon i svi se radujemo. To, kad je novoprimljeni odrasla osoba. Novorođenče, kad dođe među nas, ne može da uzvrati naklon (jasno, jer ne može ni da stoji) i zato taj gest umesto njega izvodi klanjač, koji ga prima na ruke prilikom izlaska na svet. Da utanačim: klanjač nije babica. One pomažu da dete dođe na svet, greju vodu u kotlu u zajedničkoj sobi gde se naše žene porađaju, trljaju i hrabre porodilju, daju joj trave koje ublažavaju bolove, režu pupak detetu, peru ga, uređuju, i još mnogo toga. Ali klanjač ima druga zaduženja: on klekne između raširenih kolena porodilje, svavi šake na njen stomak, i najlepšim rečima kojih može da se seti – moli dete da iziđe. Kad je to gotovo, i kad babice pregledaju novog člana plemena, klanjač ga iznosi među nas koji čekamo u velikoj sobi naše zajedničke kuće. Svečanim rečima objavljuje da se dete rodilo, i poziva prisutne, da mu biraju ime. . .to je lep običaj, i svaki muškarac će se rado odazvati pozivu da bude klanjač. Jer, kako se tada žena obraća muškarcu, tako će mu se obratiti i za neke manje teške, iako ne i manje lepe usluge. Ih, koliko sam dece tako primio na ruke! Znam o porođajima barem koliko i babica, mislim da bih zatvorenih očiju mogao da pomognem ženi koja rađa. I sad, onom gnjavatoru neko da dopusti da bude klanjač! Ko zna, da li je uopšte video kako dete izlazi na svet? Ko zna, kakvi su običaji u njegovoj zemlji? Ko zna – poštovana prijateljica će mi oprostiti – da li je u stanju da gleda ženu u tom času? Ja sam se smeo zakleti, da svojoj prilazi samo kad je uredno oprana i odevena u svilu, kao i on.

Čekalo me je, dakle, da takvog uvedem u novu dužnost.

Postupih lukavo: ni rečju mu ne spomenuh šta se sprema. Sasvim nemarno, pozvah ga da pođe sa mnom na sprat naše zajedničke kuće, da mu, kao, nešto pokažem. U holu su se skupili Kaminunci, čekajući ishod, a u sobi gore Umejina se već porađala. Pristao je, bez pogovora, i pošao sa mnom s punim poverenjem – tada smo već bili braća po rakiji. Uđosmo u sobu. Umejina je ležala kraj velikog kotla, u kome se isparavala voda. Kad vide njene raširene noge, i ču disanje koje je najavljivalo rođenje novog bića, čovek htede da pobegne. Ja sam, naravno, obezbedio vrata. Rekoh mu da mora da ostane – inače će biti zlo. Šaputaom sam mu šta da radi, izvršavao je sva moja uputstva, i izgledao sve više smožden kako je porođaj odmicao. U onoj vrućini, mirisu znoja, krkljanju porodilje – mislim da mu se srušio svet na koji je bio navikao. A Umejina, sa svoje strane, držala se tako, da mi je dolazilo da se nasmejem. Sve je teklo kako valja, bio joj je to četvrti porođaj, dobila je i travu bikovo seme da lakše rodi – a ona se tako uvijala, dahtala, ječala i prevrtala očima, da njen klanjač samo što nije umro od straha. Video sam kako žena zariva nokte u klanjačevu ruku, dok ga je, po običaju, hvatala kako joj naiđu trudovi, i kako velika i jaka, ali negovana i bela, šaka našeg Gospodara dugmadi postaje crvena. Biće to lepa modrica, znao sam, i baš me je zanimalo kako će to da pravda pred zakonitom venčanom.

Kad je bilo gotovo, i dete rođeno, i babice ga uredile, utrapismo mu ga ponovo, da ga iznese pred okupljene Kaminunce. I to je izvršio, a izgledao je kao čovek koji je sreo sopstvenu smrt. Čudio sam se, kako nije potpuno osedeo za tih nekoliko sati u sobi za porođaje.

"Ro – odilo se, Kaminunci, ovog se časa rodilo. . . ", počeo je. Tada je već sasvim dobro govorio naš jezik, premda sa onim raspevanim otegnutim naglaskom kome smo se ispočetka mnogo smejali. Ali, u tom trenutku se nismo smejali, nego smo ga voleli svim srcem, bio je jedan od nas, bio je uz jednu od naših žena, primio je na ruke jedno od naše dece, i ljubav koja je bila u nama svakako je zastrujala i u našim glasovima, kad smo mu uzvratili:

"Klanjamo se, klanjamo. . ."

"Ovog se časa rodilo, i došlo među nas, na radost, na radost. . ." – nastavio je kako sam ga naučio. Stadoh malo bliže za svaki slučaj – ako se baš i onesvesti, da prihvatim curicu, da ne bude još kakve nesreće do kraja.

"Klanjamo se, klanjamo. . . ", odgovarali smo očarani.

"Predlažem da ime detetu bude. . . da bude. . . "

Zapljuštali su predlozi, devojčici smo dali ime Dezonija (ćilibar, prim. prev.), on ju je brže bolje predao babici, i, umesto da sačeka da mu čestitamo prvo klanjanje, izgubio se nekuda.

Našao sam ga na klupici iza naše zajedničke kuće. U međuvrmenu se već smrklo. On je sedeo i plakao. Po svemu sudeći – puk'o je. Ma šta puk'o – raspao se kao zrela šljiva kad je neko nagazi nogom. Ne vaspitavaju se tako, muška deca, moj baćo – da vade dlaku iz supe i da im sve smeta. Gotovo da mi je bilo žao čoveka; svakako neće smeti da priđe ženi barem nekoliko mesečevih mena. A bilo mi je i malo smešno, jer sam se setio kako sam ja izgledao kad sam prvi put bio klanjač. Nisam imao tada ni punih trinaest. Ali, zato sada ne može da me uzdrma ni nešto opasnije od običnog porođaja. Ovaj ovde, kako izgleda, radi na nekom drugom principu. Nije umeo ni da plače kako treba. Mi sednemo, zabacimo glavu, duboko dišemo, i puštamo da suze klize, da bol lakše izađe. On, jok. Pri svakom jecaju se previjao, kao da radi težak posao, i potpuno nesvesno brisao ruke o košulju, kao da su mu još krvave od novorođenčeta – iako ih je, u stvari, obrisao odavno, i lepa bledozelena svilena košulja nije više ličila ni na šta.

Procenih da mu je bilo dosta, priđoh i sedoh do njega.

"Video si, zar ne?" – pitao sam nemarno (a dobar sam u tome, nema tu šta!) "Sve si video, je li? Eto, sada sve znaš. Sad više nijedna žena ne može da ti priča kako je porođaj strašna stvar. "

Nova provala plača. Izgleda, svaka reč mu je zadavala udarac.

"Nemoj samo da ti bude mnogo žao" – nastavih istim tonom. – "To je njihov čas, tu nema pomoći. Posle nekog vremena, kad doteraju struk, užagre očima kao šiparice, kao da nisu rodile i iskusile bol. Hajde, razvedri se."

"Ti, kučkin sine!" – procedio je. "Namerno si mi to uradio, je li? Namerno si me tamo odveo?"

"nego šta" – rekoh, i zagrlih ga. Očekivao sam da besno strese moju ruku, kao kad sam prvi put pokušao da ga dodirnem. Nije se branio, ovog puta. Ramena su mu se tresla, i kad sam ga bolje pogledao, opazih, da se smeje. Zasmejah se i ja, i zagrlih ga bratski, i tako to prođe.

Eto, tako smo "ohladili" gospodara dugmadi, a posle nam se pružila i prilika da ga zagrejemo, Primetili smo da je od tada postao manje nedodirljiv, da je ljubaznije razgovarao sa našim ženama i decom, što nam je sve bilo vrlo drago. Njegovo dete, divna devojčica, već se sasvim lepo usaglasila sa našom decom, a i supruga je, onako tiha i stiljiva, počela da se ohrabruje i razgovara sa susetkama.

A zagrejali smo ga ovako:

Opet je Umejina bila ta koja je povukla nogu. Bila je već dospela za javar, i mi smo se zadovoljno pripremali da joj obezbedimo pravi provod. Opet da ne pogrešim, jer ne znam običaje u društvu iz koga nam je došla poštovana Gindži, odmah da objasnim šta je javar.

Kad se žena oporavi od porođaja, mi muškarci priređujemo svečanost u njenu čast. Jedne noći okupimo se da joj čestitamo što je majka i da objavimo da za nju više ne važe posvećenja koja idu uz trudnoću i porođaj. Pije se, peva, igraju se zanimljive igre, i to je, eto, javar – ženska noć. Ženino dete (ili decu) te noći čuva neka od njenih drugarica, a za muža se pobrine, obično, neka od njegovih drugarica. I svi srećni, svi na broju, kako mi to kažemo.

Pozvao sam ga, najozbiljnije, da nam se pridruži za tu noć. bila je zima, uveliko, najlepše doba za proslave te vrste, i sva hrana smeštena u trapove, i vino zrelo da se proba posle dobre večere. Sumnjičavo me je pogledao:

"Opet neki vaš blesavi običaj?", pitao je oprezno.

"Ne, ne. Biće probrano muško društvo, malo ćemo svirati, pevati, i popiti, sve vrlo kulturno" – rekao sam. Prećutao sam samo da će u probranom muškom društvu jedna žena biti počasna gošća. Ma ne mora ni Gospodar dugmadi baš sve da zna.

I tako je bilo. Okupili smo se, sve stari drugari, bilo je dobre hrane i vina, i rakije, i pričali smo šale i legende i udarali u bubnjeve. gospodar dugmadi nam je pričao zanimljive priče, a i i pevao je vrlo lepo, i pratio sam sebe na lutnji, raspoloženje je bilo, što se kaže, na visini. U jednom trenutku, kad smo se svi smejali dvosmislenoj dosetki, ocenih da je vreme. Kako je u prostoriji bilo polumračno, a jedina svetlost od plamena na velikom ognjištu, Umejinu niko nije primetio kad se uvukla među nas.

"Veselimo se, prijatelji, i dajmo još pečenja i pića!" – uzviknuh. –"jer je ovde među nama naša voljena i poštovana sunarodnica, koja objavljuje da je vreme da se vrati među ostale žene. Radujmo se, i pokažimo joj šta znamo!

Momci zagrajaše raspoloženo, a Gospodar dugmadi se zaledi: naslutio je, izgleda, da će tu još biti svašta.

"Ma šta si se prepao, ovde ne moraš ti ništa da radiš" – došapnuo sam mu. "Znamo da ne voliš naše žene. Samo gledaj i ne smetaj."

Da, lako je to bilo reći. Kad Umejina stade među nas, znao sam da ne bih odoleo sve i da hoću, i više nisam bio siguran i da će on to moći. Bila je odevena u dugu belu haljinu, kosa joj je bila raspuštena, a struk je doterala, i očima užagrila, baš kako sam rekao u svoje vreme. Bila je divna, moja Umejina, i nije čudo, da smo od mladih godina bili najbolji drugovi. Bbnjevi su je pozdravljali, pevali smo u njenu čast, pesmu o medu i gvožđu, i o našim ženama, hrabrim i britkim kao čelik, ženama junačkim i plemenitim, jedinim bićima na svetu pred kojima se mi, Kaminunci, klanjamo i kolena savijamo.

Ne, nema žena kao što su naše Kaminunke. Za sve radosti koje nam pružaju, odista, slava im i hvala.

Sad neka mi vrlo cenjena Gindžana, koju tako prozvasmo jer je vrlo zavolesmo (Gindžana znači:mali broš, a to je ime koje Kaminunci daju nekome ko je mali rastom, ali važan i dragocen . . .a osim toga i nezgodan, jer nema broša bez igle – prim. prev.) ne zameri, ali ovo što ću dalje opisati, čista je istina.

U krug smo stali, nas sedmorica: bilo je vreme da započne Igra krugova, a to je omiljena igra naših žena. Namigivanjem i pokretom obrva začas se dogovorih s Umejinom; stari smo ti lisci nas dvoje, a i odlično smo uigrani. Bubnjevi su nas pratili ohrabrujućim zvukom. Nagnuh se prema njoj – vrlo učtivo, jer jer prvi krug ne dopušta dodir rukama – i usnama potražih njene. Čupnuh ih ljubazno, ispitujuće. Njene okice su sijale. Mi ne žmurimo kad se ljubimo, znaš. Pravila igre su precizna i stroga. . . ali ne o njima, ne sad.

"Karlj igre, kralj igre!", zažagoriše prisutni. Neko me raspali po leđima.

"Ljudi, Kaminunci, prijatelji i saplemenici moji dragi!", uzviknuh poneseno, kao da ću da držim govor. "Vi ste me izabrali za kralja igre, i ova žena se saglašava. Neka, dakle, bude kako vi kažete. Pazite samo na pravila, jer neću imati milosti prema prekršiocima!"

Opšti smeh ispratio je moje reči. Vratih se Umejini. . . Malo smo se ispitivali usnama, da li su onog istog ukusa koji pamtimo, pa je dodadoh igraču sa moje leve strane, rekavši: "Ponovi!", i on izvrši naređenje. Ljubio ju je meko i nežno, skoro kao ja. Brojao sam u sebi udarce bubnja: dobro je, poljubac je trajao približno isto vreme. Kaminuni Aj je dobar, precizan igrač. Ko ne može da ponovi sve isto kao kralj igre – ispada, razume se. To ti je jasno, računam, draga Gindži, zar ne? I nema grubosti. Na ženinoj koži ne sme da ostane ni najmanji trag crvenila.

Kad mi, obišavši krug, Umejina ponovo stiže u ruke, pristupih joj ozbiljnije. Ljubio sam je umiljatije, duže, šakama se upijajući u njena ramena. Moji saigrači su se smeškali, dopadalo im se kako napredujem. Pesma nas je pratila iz pozadine, od onih koji nisu učestvovali, ovog puta ljubavna pesma, o susretu žene i njenog dragog:

"Vreo dah, pogled u oči voljenog,

ti i on ste živi, sve je moguće. . . "

Potražih pogledom Gospodara dugmadi; koliko sam mogao da vidim u nedovoljno jasnoj svetlosti plamena, sedeo je među sviračima i nalivao se rakijom. Pomno sam motrio kako igrači obavljaju zadatak koji sam im postavio. Greške nije smelo da bude, imali smo stranog posmatrača. Ko zna šta sve može da pomisli. Ma neka misli šta god hoće, briga nekoga. Kao davljenik, ili kao da sam zaljubljen, prihvatih Umejinu u sledećem krugu. Privijao sam se uz nju, grlio je. Dlanovima potražih ljuljuškave obline pod njenom svilenom haljinom. Pripijala se uz moje ruke, tražeći još. Mirisala je na cimet. Bila je divna. I disanje joj je postalo kraće, brže, pa je predadoh drugim dlanovima. Nešto od vatre i vina, nešto od nežnosti, koja ranjava mnogo bolje nego grubost, a naročito od okretanja u krug, žena se opijani i zbuni kao ćurka. Tako mi to radimo, poštovana Gindži, da znaš, za slučaj da ti noću bude dosadno. Ali dosta taštog samohvalisanja; posle sedamnaest uobičajenih krugova, Umejini klecnuše kolena. Ocenih da je vreme za sledeću igru – onu koju zovemo "malo leto", jer je u stanju da zimu, bar na kretko, pretvori u leto. Bubnjevi zalupaše svom snagom. Umejinu sam spustio na ležaj zastrt krznima, a ja prišao Gospodaru dugmadi i stavio mu ruku na rame.

"Na tebe je red", prošaptah. "Ne usteži se – to je počast gostu."

Shvatio je. O, itekako je shvatio! I, da nije pobegao? Da se nije, možda, zgadio? Samo je prevalio na mene onim neljudskim sivim očima i sručio u sebe svu rakiju iz velikog pehara. Ustao je, krenuo, kao u borbu, ali se, odjednom, nečega prisetio. Jednim pokretom, dohvatio je svoj veliki somotski ogrtač, i, našavši se u dva koraka pored žene, pokrio i nju i sebe, polegavši po njenom telu.

To je bilo nešto neobično. Ali, u redu, nije želeo da ga gledamo. Svakako ima nešto što nikada nismo videli, možeš misliti. No, neka mu bude. Strancu se ništa ne odbija. Mi smo se vratili piću. Krišom sam pratio šta se zbiva pod plaštom. Ako naš dragi gost samo pokuša da učini nešto nažao Umejini, izleteće kroz zatvorena vrata, može da bude siguran. A ako bude trapav, prekinuću ga sa zadovoljstvom. Po pomeranju tamnoplavog somota, znao sam da polako miluje unutrašnju stranu ženinih butina i da leptirovi u njenom stomaku počinju nestrpljivo da mašu krilima. Izgleda, nije bilo razloga za brigu. . . Hej, šta je sad ovo? On joj ljubi grlo! I to ne bilo kako, već sporo, klizavo, izluđujuće. Mogao sam da zamislim te čvrste usne na mekoj koži, koja gori i drhti. Lukav je naš Gospodar dugmadi, nema šta. Pravi znalac. A mi mislili da nema pojma.

Pevali smo, razgovarali o koječemu, trudeći se da im ostavimo punu slobodu. Odjednom se Umejina. . . čula. Nije vrisnula ili zastenjala, nikako, nije ona nikad bila od tih što prave buku. Iz grla joj se otimao neobičan grgoljav zvuk, i svi koji smo ga čuli naježili smo se, podigla nam se svaka dlaka na telu. Zapevali smo glasnije, baš moju omiljenu:

"Nemam običaj

da učim pesme napamet,

a naročito pesme ljubavne.

Pesma iz srca izvire, baš kao i ljubav. . ."

Samo što nam to nije pomagalo ni za dlaku, Umejinino gukanje, iako ne jače, postalo je nekako iskidano. Nešto nije išlo kako smo navikli, izgleda. Videli smo kako se ženino telo najednom izdiglo, pa skliznulo nadole, kao riba. Krišom smo odahnuli (kao da smo mi bili pod plaštom). U tišini koja je nastala, dugme da je palo, čulo bi se kao grom. Kaminuni Senor prevuče prstima po koži bubnja: ra ta ta ta – ra ta tat. Onda između dve glave pod plaštom poteže šaptav dogovor, Umejina se okrete, i njih dvoje, na najveće naše čudo, nastaviše tamo gde su stali!

E, tako nam je i trebalo! Mi smo se smeškali kako će čovek pasti u nesvest kad vidi naše običaje, a pokazalo se da on nas može ponečem da nauči. Još dugo smo slušali izbezumljujući zvuk Umejininog zadovoljstva, dok nam od pića i muzike nije postalo svejedno.

Zimsko jutro kucalo nam je na prozore, a jedna fina pesma baš je bila na redu, kad nam se dvoje ispod plašta vratiše u društvo. On je samo treptao, i provlačio prste kroz svoju grivu, kao i uvek kad je bio zbunjen. Žena je žmirkala i opušteno se i sanjivo smeškala, kao da bi mogla da zaspi istog časa, pa joj dodadoh njen pehar sa vinom.

"Evo i vas, najzad", rekoh, trudeći se da se ne nasmejem. "Šta biste voleli da čujete? Sledeća pesma – po vašem izboru. . . "

Eto, tako smo ga i zagrejali. I zagrejali smo ga tako, da nas je, izgleda, i zavoleo. On i Umejina se druže, njihove porodice se posećuju, idu na večere, znam to pouzdano, jer sam obično i ja pozvan. A ako njih dvoje još igraju igre ispod plašta, ne pitam. Taman posla, da mi se najbolji drugar naljuti, pa da mi uskrati neke naše zabave. Odavno su naši stari rekli, da nema boljeg prijatelja od žene, a ja sam se već toliko puta osvedočio o tome.

(primedba prevodioca : Aćan naziva Umejinu svojim "drugom" i "prijateljem". U pitanju je neprevodiva igra reči, jer je kaminunski izraz "me metel" – prijatelj – srednjeg roda)