XII

Ketki: A taj tvoj, kakav je?

Dastali: Divan je, divan! Podnevno mu Sunce ravno nije. . .

(iz drame "O Dastali i njenim snahama")

Noćas sam opet sanjala Gospodara dugmadi. Kad mi se to prvi put desilo, bila sam bolesna celog sledećeg dana. Sanjala sam da stojim upravo u svojoj sobi, ovde u zajedničkoj kući, u snu sam dobro videla svaki deo nameštaja, postelju, umivaonik, vrata, prozore. I ja sam stajala pored kreveta, u ružičastoj košulji i crnim čakširama, jasno sam mogla da sagledam svaki končić na odeći. On, prema meni, licem u lice. Njegova košulja, u snu, bila je zaslepljujuće bela. Držao me je čvrsto. Bio je osmehnut, kao da se ruga. Odjednom, ali ne brzo, nego sa svim vremenom ovog sveta na raspolaganju, odbacio je svoj opasač i krenuo rukama prema mom. Kao da ima sva prava, ili, kao da se to samo po sebi razume. Osetila sam, vrlo životno, njegovu šaku na koži. Ne grubo, ali neopozivo, uklonila sam mu ruku i uredila svoju odeću. Nije se naljutio, nije ništa rekao, samo su mu oči postale još tvrđe. Dostojanstveno se okrenuo i otišao. Čula sam vrata kako se tiho ali zlokobno zatvaraju. Odjednom je u sobi bilo strašno hladno, a ja sam, kažem, bila tako jadna i bleda tokom dana, da su me žene zabrinuto pitale, imam li mesečnih tegoba? Drugi put, u snu sam bila na gozbi i videla sam sve svoje poznanike Kaminunce, ali obučene u odeću kakva se nosi u Ciboli, u tanku svilu i muslin. Sto se savijao od srebrnog posuđa, odaja se kupala u svetlosti bezbrojnih sveća, a ja sam bila u haljini od teškog atlasa boje najtamnijeg vina, jako otvorenoj na grudima. Čudnovato, jer nikada na javi nisam imala takvu odeću niti sam volela tu boju. Na vratu, bio mi je debeo zlatan lanac, poklon od Trera, i na njemu talisman od abonosa. Gospodar dugmadi sedeo je pored mene, i on u skupocenoj odeći, samo što je njegova u stvarnosti proseda smeđa kosa u mom snu bila potpuno bela. Gledao me je umiljato, iako sam znala da mi se, u stvari, podsmeva, i u šali je zapitao: da li je taj talisman moćan? Ako jeste, da li on, kao čovek koji duboko poštuje simbole, sme da ga poljubi? Rekla sam: da – i podigla ruke, da otkopčam lančić, ali on mi nije dozvolio, nego se nagnuo i poljubio medaljon tamo gde je bio, malo niže od mog grla. Naježila sam se kad su mi njegove usne dotakle kožu, i stresla sam se, a on je upitao da li mi je hladno. Tu sam se probudila.

Ali noćašnji san. . . ne ide mi iz glave nikako. U njemu, Gospodar dugmadi me je pohodio – ležao sa mnom u istoj postelji, pod krznima kojima se pokrivam. Bio je tako. . .topao. Svi delovi mog tela koje nije dodirivao kao da su se smrzli – iako sam, u stvari, bila u toploj sobi, pod mekim ćilimovima i krznima – pa sam se uvlačila u njegov zagrljaj ništa manje nego kao da mi od toga zavisi život. Mogla sam da osetim miris gorkih trava koje koristi za kupanje, i, čak, ukus borove rakije, jedine u Kaminunu koju smatra dovoljno dobrom za sebe, kad su mu se usne upile u moje. Privijao se uz mene polako, umiljavajući se, to nisam očekivala od tako snažnog i nezgodnog čoveka. Gladio me je preko odeće za spavanje ne pokušavajući da me svuče, njegovi dlanovi čvrsto su mi trljali butine, nestajala sam pod tim divnim telom. Držala sam oči zatvorene i samo provlačila prste kroz njegovu jaku kosu, sličnu krznu. Bilo je to jednostavno – neverovatno. Mutno sam postala svesna da zapravo grlim jastuk, pre nego što sam se probudila, umotana u zastrašujuće zgužvanu posteljinu.

Dugo sam ležala, zbunjena kao posle groznice, preznojena kao da sam zaista imala posla sa muškarcem, nejasno razočarana i postiđena. O ovakvim stvarima sam samo čitala; znala sam priče o velikim ljubavima, o ženama koje su prezrele ugled, porodicu, pa čak i samu čast – samo da bi bile blizu muškaraca koje su želele. Neke od tih priča bile su zaista dobre, one iz zbirke Kraljeva južne zemlje, a ni legenda o Sili O nije bila loša, ali su mi uvek zvučale nedovoljno ubedljivo. Te žene, verovala sam, svakako su bile lude – ili, u najmanju ruku, nepromišljene; kako drugačije opravdati takve postupke? Šta muškarac može da pruži, osim gađenja? Decu – sva sreća u njih. Što se svega ostalog tiče, uvek bih bila vrlo zadovoljna da izbegnem Gejlena. Njegove posete sam učtivo podnosila, čista i namirisana, ali kad bi otišao, najpre bih se dugo i pažljivo prala, pa tek onda odahnula. Kad je prestao da dolazi, nije mi bilo krivo, a kad bi ležao pored mene, osećala sam se prljavo, i to je bilo sve, i nije se promenilo za sve godine koliko sam bila udata. Ili, da budem jasna, barem pred sobom, i ovom hartijom, po kojoj šaram, prenoseći svoje luckaste snove: Gejlena sam mrzela. Gadila mi se ta mala gnjida, spremna na sve samo da se dogrebe boljeg položaja. Bolji položaj! Ha! Bolji položaj je za prave ljude – ovakve kao što su Kaminunci, nepotkupljivi, orni da pomognu drugima, a ne za čoveka sposobnog da pošalje u smrt besprekornu suprugu, koja mu je rodila decu, i nikad ga ničim nije osramotila!

Samo, ja više nisam besprekorna supruga, i dobro bi bilo da to ne smetnem s uma; ja sam oterana prezrena žena, što ni svoju decu nema kod sebe, društveni otpadak, koga su ovi ljudi primili jer su takvi, jer su milostivi. Nemam pravo da se busam u prsa kako sam poštena, ali u ovo što me je snašlo još ne mogu da poverujem. Šta mi bi da mi u san dođe tuđi žovek? I to čovek koji ni nikada nije davao povoda za bilo kakve maštarije, ozbiljan, sređen, poštovan?

Opet sam se celog dana sakrivala od svih. Jedva sam i ustala, i to tek kad je Cejšina Ćaro zakucala na vrata, zovući me svojim slatkim dečjim glasom da dođem kod njene majke, napravila je kolače sa suvim grožđem, pa da se to proba. . .Odazvala sam se i otišla, ali kolači, iako odlični, samo su mi zastajali u grlu.

–Tebi nije dobro – rekla je Cejša, to nije bilo pitanje, nego zapažanje. Nije vredelo da se pretvaram, pred Kaminuncima je to neukusno (njihova iskrenost sasvim je različita od onih paukovih mreža od pritvornosti u haremu moga muža) pa sam potvrdila.

–Loši snovi? – pitala je Cejša brižno.

–Veoma – odgovorila sam, pokuvajući da se zagnjurim u šolju sa čajem.

–O, nemoj toliko brinuti. Faranri je rekao da će sve biti u redu. On zna put, i Cibolu je prošao uzduž i popreko, danju i noću. Zna i državu i grad. Ako ti on ne spase potomke, niko neće.

Nikud bez Faranrija. Baš je i ona našla da mi nagazi na muku. Nikad nije volela Faranrija, a sada ushićeno počinje priču o nekim njegovim podvizima, potpuno je oduševljena tim čovekom otkako je onako tresnuo s obe šake o sto i izjavio da će ići po moju decu. Slušam je i odobravam preko volje, sve njegove dobre osobine sve mi teže padaju. Barem da je to neki ništavan čovek, mogla bih da nađem razloga da ga izbegavam, a ovako. . . Isprva sam mislila, prema onom što sam čula i načula, da je čovek bludnik i razvratnik, tako–neki što samo ganja ženske okolo; smatrala sam da je uobražen, pun sebe, da gazi ljude i ismeva ih , zahvaljujući svom velikom znanju. Tek posle mi je došlo iz pete u glavu da je u pitanju jedna otmena osoba, koju Kaminunci uvažavaju, pa i to tek kada sam se suočila sa svim njenim vrlinama. Grizem se u sebi što sam tako pogrešno procenila Faranrija, ali kasno; a njemu je svejedno, svakako. I tako me ne gleda ništa više nego što bi gledao neki kamen na ivičnjaku puta. Pokušavala sam da ga sretnem ljubaznije, da se smešim kao Kaminunke, osobito njegove najbolje drugarice, mlada Ajanija i Denra. A on?Uzvrati osmeh, u prolazu samo dobaci: "Žurim, žurim! Stra – aašno sam zauzet!" – i ode u trku, zaista, zašto bi on zastao da pogleda neku ženu, mene, na primer? Ima on važnijih poslova, koji mu donose ugled i obezbeđuju poštovanje, i sve ih obavlja sa istom predanošću i sjajem u očima, tako da se mlađi dive i silno zalažu, da budu uz njega, kad već ne mogu da budu kao on.

Pitam se ponekad, hoće li od tolikog rada i takve marljivosti, uopšte naći vremena da krene po moju decu u Cibolu? Ili će biti važnijih poslova?

Ma to iz mene govori pakost, htela bih malo da ga skinem sa visine, zato što je bolji od mene i zato što me ne zapaža. Kad bih mogla da mu se prikažem u cibolanskoj nošnji, u svom onom zlatu i svili koju sam onda nosila, kao mlada, sveža žena, iz vremena pre porođaja. . . šta bi bilo? Ne bi me ni pogledao, kao što me ni ovako ne vidi, imao je on takvih na svaki prst, i mlađih i lepših, a i sada ima Nuri, koja je lepa kao gospa Sili O iz bajki Severnog kraljevstva, i sve žene Kaminuna rado ga gledaju. Nema mi druge, nego da se lepo pokupim i sakrijem u mišju rupu, kao što sam radila kad je Gejlen nabavljao nove žene za svoje domaćinstvo. Samo što me to nije bolelo – i sad mi je tako nevažno gde je Gejlen i šta radi, važno je da ja dobijem svoje mališane – a ovo me boli.

Zašto je to meni tako teško?

–Cejša, svi narodi o kojima sam čitala govorili su i zapisali da je ljubav prokletstvo – počinjem, čim je ona napravila mali odmor u svojoj priči o Gospodaru dugmadi. – Šta vi kažete?

Ona me gleda dugo, dugo. Da li zna šta mi je u duši?

–Mi ne kažemo tako – govori, a glas joj je kao svila. – Ljubav je dobra. Ona nam daje želje i snagu da ih ostvarimo. Ona je – sam Bog. Volimo svoju decu. Volimo svoju zemlju. Volimo druge ljude.

–Da, to ste vi. Vi ste takvi – ponavljam njene, jednom davno izgovorene reči. – A ja sam – puna zavisti i straha. To je pravo prokletstvo.

Cejša vragolasto zažmiri:

–Šta su zavist i strah prema ljubavi? Ona čini i veća čuda, nego da otera takve neprijatne misli iz tvoje duše. Voliš li ti nas, Gindži?

Zatečena sam. U životu nisam imala mnogo prilike da ovako razgovaram. Trer je bio ljubazan, i odgovarao na sva moja dečja i devojačka pitanja, ali ne o ovakvom predmetu. Za to mi je dao knjige, dela klasičnih mudraca, da čitam, i da ne grešim. A gde sam to, kao, mogla da pogrešim, kad sam život provela u kući i bašti, viđala samo poslugu, i prvi put ostala nasamo sa muškarcem kad sam se udala? Ovde su drugi običaji, drugi način života; ovi ljudi, kod kojih sam sada, druženju i prijateljevanju posvećuju veliku pažnju, i žene sasvim otvoreno pokazuju da im je neko drag.

–Da, volim vas – kažem.

–Da li nas voliš dovoljno, Gindži? – ona me zadirkuje. – Još je oklop oko tvoje duše. A pod oklopom si nezaštićena, kao puž bez kućice. Kad tvoja deca dođu ovamo, kad stekneš više hrabrosti, nećeš se bojati ni nas, ni da ne ispadneš smešna, a pogotovo ljubavi. Jer, od nje rastu krila, videćeš.

Kako da ne. Jedna ovakva, kao što su na mojim ramenima. Da mogu da se obesim od muke, a ne. . . krila, svašta!

Naravno, to joj ne govorim; odmah bi počela da me ubeđuje da je sve moguće, ma koliko mi izgledalo da nije tako. U pravu je ona, sve je moguće, ali za mene su nekako najviše bile moguće – nevolje. Nije bilo moguće, niti je razloga bilo, da me muž otera, a dogodilo se; nije bilo moguće da živa izađem iz tamnice, još manje a stignem kod naroda koji ne postoji, osim u pričama, pa gde to ima da se takve stvari događaju? Nekad sam mirno živela, uzbuđenja su postojala samo u knjigama, a ovo sada. . . ne znam kako, ali počinje da mi se sviđa.

Još da nisam našla da se zagledam u podnevno Sunce, lep bi mi život bio. A zna se kako prođu oni koji gledaju u Sunčev krug: najpre žmirkaju, posle zasuze, na kraju im se zacrni pred očima. I ono o leptirima koji prilaze preblizu sveći, znam; i opet same oči traže svetlost koja nanosi bol, i same noge me odnesu tamo gde ću da patim, a da slušam – mogu samo one koji hvale Gospodara dugmadi, i uznose ga u nebesa (a svi to rade, svi!). Ponekad mi dođe da zarežim od zavisti, koliko ga Kaminunci vole, a kad ga pokude, makar i u šali, odmah bih se posvađala. Baš čudno.

Nego je sreća što se ovi Kaminunci učtivo pretvaraju da ne vide šta se sa mnom zbiva? A možda stvarno i ne vide? To bi bilo dobro, iako mi od toga ne biva nimalo lakše.

Valja razmisliti, valja se smiriti, valja izdržati putovanje do Cibole, a zna se ko će za to vreme da bude glavni.

Kako ću podneti da, najmanje, deset mesečevih mena budem u društvu te divne osobe, a da ne smem da je dodirnem niti na drugi način pokažem koliko mi znači? Biće to pravo mučenje. Šta ja to piskaram, zašto sebe lažem? Biće divno – toliko vremena s njim, moći ću da ga gledam, da ga slušam kad god progovori, a ne da se otimam za trenutke u njegovom prisustvu, između dva "žurim, žurim!" Često mislim kako je naumio da iznesemo moju decu iz Gejlenove kuće, ali on kaže da ima plan, i da ima "svoje ljude" koji će da nam se nađu pri ruci. Je li on svestan da Gejlenovu novu kuću žuva odred stražara? Kad sam mu to jednom spomenula, iskidao se od smeha, i rekao: "Ne, ti ćeš da mi kažeš!"

Svake noći u Lakči legla sam misleći na svoju decu; a sad, htela, ne htela, mislim na njega. Kad sam u najgorem raspoloženju, brinući se gde su mi potomci, kako li im je sada – njegovo lice mi iziđe pred oči i rastera stravu. Šta nisam učinila da pobegnem od njega, da bih na kraju priznala sebi da uživam u svakom trenutku kad je on prisutan. Pokušala sam i da se družim sa Nuri; smatrala sam – budala! – da će me to čudno osećanje, ne smem ni da ga nazovem pravim imenom, napustiti, kad se sprijateljim sa zakonitom suprugom. Ona je uvek bila vrlo ljubazna, ali uzdržana, i razgovori sa njom nisu mi nimalo pomogli, a u poslednje vreme sasvim smo zahladnele odnose.

–Eto, reci i sama: zar nije strašan naš Faranri? – cvrkuće Cejša (opet je počela da priča o njemu!). – Jedan izuzetan čovek, tako duhovit! Iskren, neiskvaren, dobar, kao da je. . . kao da je – Kaminunac!

–Je – eeeste – odgovaram, njene reči su mi kao nož u rani. – Stra – aašan je.

–Malo se podsmevaš, ali priznaj: i tebi se sviđa.

–Kako bi mogao da mi se ne sviđa? – kažem odjednom. – Tako pun života. . . tako snažan. . .

–I tako zgodan, ne zaboravi. Mi kažemo: lep kao Severni vetar!

–Ali od Severnog vetra sledi se zemlja, Cejšo!

–Ispod leda vatra gori, iznad vatre tle je mirno – odgovara mi poslovicom. – Ništa ne mari: kad dođe proleće, i ono što je sleđeno, topi se, kao sada što se tope snegovi, i nove vode teku svetom koji znamo.

To me vraća u stvarnost: vreme je za polazak. Aćan treba svakog dana da se vrati; očekujemo i Gospodara dugmadi, odneo je namirnice u Pleme planinskog vuka, kod njih je bilo malo zaliha, pa im treba hrane, a zauzvrat imaju odlična krzna. Čim putnici stignu i odmore se, treba pomišljati na duži put. Ne bih da budem neučtiva, ali ne mogu da budem nestrpljiva, naročito što su se obojica ponašala kao da bi sasvim lepo mogla bez mene. Da nije Dezira onako podviknula – da samo ja mogu da prepoznam decu – mogla sam i da otpadnem, k'o blato s noge. Biću im na teretu, čini mi se: ženama stalno nešto treba, slabo podnose napore, traže toplu vodu. . .U Ciboli je toplo, ima vode u izobilju, kupaju se i bogati i sorimasi, ali da ovde, u planinama, naiđem na narod koji strogo pazi na održavanje čistoće tela, svakako nisam očekivala. Na putu, pranje će biti luksuz, mislim, a na šta ću ličiti u danima svojih mesečnih tegoba, o tome ne smem ni da mislim. Kaminunke su me naučile nekim smicalicama prema kojima se one ravnaju u te dane, a spremile su mi i travu protiv bolova u maloj platnenoj vreći. Putovaće se, kako čujem, danju i noću, a u povratku, kad dobavimo decu, najvećom brzinom. Najvažnije je izići iz utvrđenog grada Cibole, pa onda, zaobilaznim putevima, napustiti zaleđe i područje države Cibole. Prekorevam sebe što nikada nisam tražila od Trera karte na kojima je prikazana moja zemlja, a svakako ih je imao. Kasno.

Kako ćemo proći neprimećeni, kako izvesti decu iz kuće, a naročito sakriti ih do prelaska u krajeve kuda se ne prostire vlast vladara Cibole – ne znam. Kaminunci kažu, da se za to moramo pobrinuti kad taj trenutak dođe, i ne može biti nikakvog biranja unapred.

Noću se molim za uspeh našeg puta, a dođu mi sve neki glupi snovi.