XIII

"Odbij se od nas, glasniče smrti!

Odlazi! Odlazi!

Idi u zemlju iz koje te šalju,

jer (ime onoga koji se priziva) nije za tebe!

O (ime), ne idi za ovim glasnikom!

Njegova su krila šarena,

njegovo lice je lepo,

ali te vodi na neznane puteve

s kojih se nećeš vratiti!"

(Kaminunsko izazivanje glasnika smrti,

kad se baje nad nekim ko je teško bolestan)

- Ne zaboravi da rasporediš šipke vanile! – opomenuo je Gospodar dugmadi svoju ženu, gospa – Nuri, pre nego što se srušio. U padu, povukao je i razbacao sve sa stola: šolje za čaj, čaše sa rakijom, kolače, stolnjak, sve. Poskakali smo, gospa Nuri je vrisnula, a on se zakotrljao po ćilimima na podu, držeći se rukom za grudi. Pritrčali smo da pomognemo, u tom trenutku napravili smo čitavu zbrku, kako to već biva kad neko iznenada zanemogne. Nije bilo ni tako svejedno da ga podignemo, bio je potežak. Tek što je hteo da sedne i odmori se, jer se upravo bio vratio sa jedne uspešne trgovačke ekspedicije – kad je pao kao pokošen. Dok smo ga pipali i okretali, iščuđavajući se glasno, šta mu se to dogodilo, neko povika:

–Gledajte! Ima strelicu u grudima! – Dedžanor je već istrgnuo mali oštri vrh iz zlatovezne košulje naćeg Gospodara dugmadi. Srce mi se smrzlo: bila je to đargamska strela, samo oni prave tako mali vrh.

–Prokleti da su, ti divljaci! Ne smeju na čoveka licem u lice, nego streljaju iz grmlja! Ti – Đargamci, što tuku žene i decu i napadaju nedužne putnike! – počeo sam da psujem. Bio sam ogorčen, primirje, zbog pesničkih susreta, trajalo je još, a tada, zna se, nema napadanja.

–Kad si ustreljen, Faranri? – pitala je Cejša, pokušavajući da me nadviče.

–Kad sam se vraćao – promuklo je odgovorio. Već mu je bilo teško da drži oči otvorene, i one su se sklapale, kao kod malog deteta, kada se bori da ne zaspi, i videle su se samo plavkaste beonjače. Jao, bilo je onako kao što sam se plašio: strelica je bila premazana otrovom.

–Pa zašto nisi odmah iščupao strelu?

–Nisam znao da je to strela. . . mislio sam da me je neka buba ubola – rekao je, a glava mu je klonula.

Otvorio sam njegovu košulju, i potražio trag uboda: bio je sasvim mali, u sredini crven, okolo beličast, iznad desne bradavice. Ne valja – blizu je srcu. Odmah sam prislonio usta na belegu koju je strelica ostavila, isisavajući krv, a s njom i otrov. Đargamci koriste sok od nekih trava i pečuraka u lovu i borbi: premažu strele i ostala oružja i žrtvi nema spasa. Pokušavao sam, u grčevitoj brzini, da se setim ljudi za koje sam znao da su naleteli na đargamske strele, i nijedan od njih nije više bio među živima!

To nikako nije valjalo; rekao sam:

–Nosimo ga u bolesničku sobu u zajedničkoj kući!

Odmah su ga podigli i poneli. Gospa Nuri se prestravila:

–Kuda ćete s njim? Zašto ga ne ostavite ovde?

–Tamo će imati najbolju negu, doći će naši lekari. Ti samo radi svoje poslove . . .

Potrčala je za nama – zaklepetale su male nanule ukrašene srmom i dragim kamenjem – pa je stala i ispratila nas bespomoćnim pogledom. Odneli smo ga u zajedničku kuću, u jednu od soba na spratu, i tu ga smestili u postelju. Dezalaja, Dezirina mlađa sestra, naša vidarica, već je trčala uz stepenice, jer joj je neko javio šta se zbilo. Oslobodili smo čoveka odeće, i ona ga je pregledala, osluškujući srce i pritiskajući kožu na grudima.

–Već miriše na njihov otrov! – izgovorila je kad je podigla glavu. – Dajte travu od vatre, pokušaću da izazovem jako znojenje, da bi otrov izašao kroz kožu!

Kao za sebe, rekla je:

–Ovako nešto da se desi. . . Teško njemu!

Žene su već pripremale traženu travu, Gindžana je donela prokuvanu vodu i čiste krpe. Gospodar dugmadi je počeo čudnovato da diše – kao da savlađuje težak uspon, lice i grudi bili su mu osuti sitnim crvenim plikovima, koji su se postepeno slivali u veće.

–Šta ćeš preduzeti, Dezalaja? – pitao sam nepotrebno.

–Vidiš, Aćane, da je čovek pojeo nešto što je otrovno, dala bih mu mleko sa travom od tri koraka, i ispovraćao bi sve i tako izbacio najveći deo otrova, a onda bismo mogli da mu dajemo dosta vode i nadamo se da će sve biti dobro. Ali sa otrovom koji se razliva u krvi i teče kroz vene – ne znam šta se može učiniti. Izazvaćemo znojenje, daćemo trave koje čine da krv brže struji, sve protivotrove koje znam sada ću da spremim. . .ali ništa ne mogu da jemčim. Đargamci su poznati kao opaki trovači.

-Da li znaš da je neko preživeo? - uzbunio sam se.

Žalosno me je gledala:

-Ne znam, Aćane. Ne znam, zaista. Čula sam od svojih najstarijih učitelja da je bilo i takvih, ali otkada ja lečim, o takvim slučajevima sam samo slušala.

-Ti plikovi po njegovoj koži. . . - bojažljivo se oglasila Gindžana.

-Plikovi su najmanja nevolja. Oni su samo znak da se telo bori protiv otrova. Plikove bih znala da mu skinem sa nekoliko umivanja čajem od suvog cveća. . . da nije i otrov u njemu.

-I šta će biti s njim? - opet sam čuo Gindžanin glas. Bio je pun brige, sasvim iskrene, nisam ja ni posumnjao u Gindžanine dobre namere, ali, osim brige, bilo je tu nešto dublje, strašnije.

Dezalaja je ćutala neko vreme.

-Koliko se sećam, trpeće velike bolove. . . Grčiće se, teško disati, možda i buncati, kao u groznici. . . Onda će spavati, spavati sve duže i duže. Na kraju, ili će ustati pa pobeći kao zver koja je pobesnela. . .ili će se ugasiti sasvim tiho, ne ustajući iz tih prostirača u kojim leži.

-Znači. . .

Ceo dan proveli smo uz njega i činili sve što je Dezalaja nalagala, u mučnom pokušaju da izmenimo izvesno. Trljali smo ga travama, davali vodu, držali ga kad počne da se grči i ječi. Gindžana se nije odmakla od njega i najrevnosnije je izvršavala sva Dezalajina uputstva. Želeo sam da je pohvalim za toliku revnost, ali sam ocenio da to uopšte ne bi bilo umesno. Pred veče, zaista su mu nestali oni plikovi sa kože, i ona je opet bila glatka i svetla. štaviše, kao da se zategla, podmladila, ali Dezalaja je rekla da to samo znači da je Glasnik smrti stigao, i pritajio se negde u blizini. Astan, prvosveštenik, nabacio je mirisave trave na plamen u kadionici i to pronosio kroz zajedničku kuću, zadržavajući se oko bolesnikovog kreveta, udarili smo u mali gong prodornog zvuka, ali Faranrijevo stanje se nije popravljalo. Noževima i oštrim predmetima smo boli u sva vrata, da bi se Glasnik posekao i odustao - uzalud. Tako je prošao dan, i posle mnogih raspitivanja za zdravlje našeg čoveka, jer ljudi su dolazili iskazujući svoju duboku zabrinutost - okupili smo se na obali Setor vode. Oklevanja više nije moglo da bude: pribegli smo starim sujeverjima, ne nalazeći nade i spasa u znanju. Zagazili smo u vodu do kolena (jer voda je put kojim duša putuje svojim precima) i povikali iz punih grla, izazivajući Glasnika, što se umirućem prikazuje kao najzavodljivija osoba, za kojom se ide na puteve kuda živa noga nikada ne bi pošla. Vikali smo: odlazi! Odlazi! Naš Faranri nije za takve, on je naš, i sa nama će ostati. . .Drali smo se, pokušavajući da odbranimo čoveka svojom ljubavlju i poštovanjem, jer nije šala, da samo tako ode, on, koga smo toliko zavoleli. . . I noć smo proveli s nogama u vodi, samo smo decu i mlade žene poslali kućama, da se mole tamo. U zlo doba, neko se setio da nam je, možda, ceo trud uzaludan, jer ne znamo čovekovo pravo ime, a obred izazivanja smrti izričito nalaže da se viče pravo, stvarno ime. Jer, najzad, mi ga zovemo Faranri, Gospodar dugmadi, i Džan - nat, poštovani, prvi, glavni - a to baš i nije ništa, i sada nam ništa ne znači, jer nijedno nije ime koje mu dadoše članovi njegove porodice! To nas je bacilo u veliku brigu: kako da saznamo kako se čovek zaista zove! Da je tu negde bila devojčica, Altan; ali ona je, s prvim prolećnim danima, otišla sa svojim vršnjacima i vaspitačima na postaju, da tamo uživa u lepotama planine. Kao bez duše sam pojurio da nađem gospu Nuri. Nije bila kod kuće. Naleteo sam na nju jureći prema trgu - tamo sam je sreo u grupi žena.

-Brzo, gospa Nuri! - povikao sam kao da sam poludeo. - Njegovo ime, njegovo ime mi saopšti!

Gledala me je trepćući uplašeno. Nisam imao vremena da se obračunavam s tolikom stidljivošću, pa sam je dohvatio i protresao:

-Njegovo ime, razumeš li? Moramo da znamo njegovo ime, da ga odbranimo od Glasnika smrti!

Nije vikala, nije ni uzmaknula, ali je odrečno odmahivala glavom.

-Ne može - rekla je tiho. -To je zabranjeno.

Bilo mi je jasno da taj nežni glasić izražava suštu nepokolebljivost.

-Ali, on će umreti, gospa Nuri - pokušao sam.

Žene su me značajno posmatrale, a ona je samo oborila pogled.

Šta sam mogao da uradim? Okrenuo sam se i potrčao prema zajedničkoj kući. Tamo sam zatekao Gindžanu uz njega. Ostali su bili na reci. Gongom sam im dao znak da se vrate, da ne vredi, pa su se ubrzo natisnuli oko kuće i zauzeli mesta u donjim prostorijama i na stepeništima. Gindžanu sam zamolio da se seti svih muških imena koja su u upotrebi u njenom narodu, i izvikivali smo jedno po jedno, manje ili više puta, ali bez uspeha.

-Pokušaću još jednom - rekao sam slomljeno. - Pokušaću još jednom da ubedim onu glupaču da mi kaže kako joj se zove muž.

-Ali, bez grubosti, Aćane - upozorila me je Denra.

-Bez brige. Imam ja svoje načine.

Ponovo sam poleteo do njihove kuće, ali pred vratima sam stao, da mi se disanje umiri, i vrlo obrazrivo zakucao na vrata. Lice sam složio u izraz najveće skrušenosti pred neumoljivim.

Otvorila je, i zagledala se u mene, a ja sam stajao, oborene glave i opuštenih ruku, tužan - pretužan, kao da donosim glas o smrti. Ušao sam zatvorio vrata za sobom, i duboko se poklonio pred njom. Tako sam dobro glumio, da sam se sam sebi divio. Da nije bilo tužno - bilo bi, u stvari, jako veselo.

-Jao, budi hrabra, gospa - Nuri! - počeo sam svečanim glasom, kao da sam slomljen od bola. - Sve nas to čeka. . . protiv toga se ništa ne može. . .

Zateturala se, klonula, kao ptica kad je pogođena strelom. Dlanovima se oslonila na ploču stola. Ja sam ćutao, čekajući učinak svojih reči.

-Timureeeeee! - zakukala je, zajaukala, bio je to krik ranjene životinje koja umire. Tako, čuo sam čovekovo ime! Sad je trebalo potrčati nazad, i to najvećom brzinom kojom noge nose - ali tu, preda mnom, bila je jedna žena koja plače, nisam mogao samo tako da je ostavim, pa posle da objašnjavam šta sam hteo. Zapanjen očajanjem u koje sam tonula, kidajući svoju odoru i grebući se po licu da sam je jedva zadržao - u tom času pomislio sam samo, da moram da je umirim, da ne smem da je ostavim u takvom stanju. Počeo sam da je tešim kao dete, prihvativši je čvrsto u naručje, tako da nije mogla da se grebe i povredi, i govoreći brzo, da je sve u redu, da on nije umro, da sam se to ja šalio. . . Nije pomoglo, pa sam počeo da je tešim kao ženu, ljubeći joj oči i ližući suze. Kako su mi se ruke, i ostalo, našle ispod njene odeće - ne znam, obraza mi kaminunskog! Sećam se da je, kad sam dohvatio morsku zvezdu između njenih nogu, malecku i migoljavu, u mojim ušima zašumelo more i svojim zvukom prekrilo sve ostale, zajedno s mojom pameću. Nisam znao ni zapažao ništa: to malo vitko telo, koje se lomilo u struku pod mojim naletima, zauzelo je svu pažnju za koju sam bio sposoban. More je udaralo silnim zvukom u moje slepoočnice, more koje sam video i čuo u Ciboli, veliko i moćno, lepše i moćnije od svega što mi se u životu prikazalo. Ali, ako je pijanstvo bilo čudesno, trežnjenje je bilo strašno. Odjednom sam došao sebi, u očaravajućem neredu njenih crnih sukanja, kakve nijedna žena u Kaminunu ne nosi, i cvetnom mirisu kojim se mazala, a koji me je maločas potpuno izludeo - i zapitao sebe: šta je to sa mnom, jesam li još uvek lud? Prijatelj mi umire, a ja mu sređujem ženu, i to u njegovoj kući! Kakav sam ja to čovek? Nešto od svojih filozofskih razmišljanja izgleda sam izgovorio na glas - jer žena ponovo zaplaka.

-Ne zameri - rekoh, osećajući se kao poslednji bednik. - Neće biti nikakvih....posledica, kako vi to kažete - i nisam lagao, tih dana sam uzeo svoje sledovanje trave od groma, koja se tako zove jer čini da ljubav bude kao grom, to jest bez ploda, kao što drvo u koje grom udari ne lista i ne rađa. Ni te reči nisu pomogle, žena je plakala sve očajnije. Otpuzala je dalje od mene, i skupila se na podu kao neki tamni zavežljaj, a ja sam sedeo onako kako sam ustao s nje, i nisam imao hrabrosti da je ponovo dodirnem ili da bilo šta kažem. Tako nas je zatekla i Denra, koja je naglo ušla i doslovno se srušila na klupu za stolom.

-Ništa više ne može da se učini - rekla je, lica zagnjurenog u dlanove. - On će umreti pre nego što svane.

Odjednom je podigla glavu i pogledala nas:

-A zašto vas dvoje sedite na podu? Da li se tako žali za umrlim u tvojoj zemlji? - ovo je bilo upućeno Nuri, koja nije mogla da odgovori.

-A otkud ti ovde? - uzvratio sam pitanjem - glupim, nema sumnje. Zavrtela je glavom:

-Ne znam. . . ne znam šta treba da uradimo. Odavno se nije dogodilo da neko umre u Zajednici, u krevetu. Obično odlaze nekuda daleko kad im dođe taj čas. I tako ne možemo da se odlučimo, ni najstarije žene se ne sećaju šta treba raditi u takvoj prilici. . . Oprosti, Nuri.

Postalo mi je vruće. Nisu me gledale, ni jedna, a ja sam imao čudno predosećanje da mi na čelu piše šta sam uradio. Mogu misliti šta bi rekle moje drugarice kad bi saznale! Da li bih bio kažnjen? Još gore: bio bih prezren! Prići udatoj ženi bez njenog izričitog zahteva i bez osnovnih priprema, koje nalaže lepo ponašanje - bilo je nezamislivo, čak i za nas Kaminunce, koji nismo neki formalisti. Ako Nuri kaže šta se zbilo, gotov sam! Ode mi dobar glas!

Ova razmišljanja prilično su me uznemirila, čuo sam svoje srce kako udara pod košuljom, zvukom glasnijim od naših bubnjeva, pa sam ustao i pobegao kao prava kukavica. U bolesničkoj sobi, kuda sam utrčao, prešavši put do nje u najvećoj brzini, zatekao sam, sa Gospodarem dugmadi, Umejinu i Gindžanu. Astan, prvosveštenik, sedeo je u jednom uglu, tih i neprimetan.

-Timur . . . Timur mu je ime - izustio sam zadihano.

Umejina me je pogledala. Oči su joj bile otekle, ali glas potpuno pribran:

-Timur, je li? E, pa, Timuru . . . je sad svejedno kako mu je ime.

-Mrtav?!

-Samo što nije. Sve je slabiji.

Seo sam na pod, i bespomoćno gledao u vrhove svojih čizama. Umejina je ustala i izišla. Astan je tiho i otegnuto zapevao ispraćaj, pesmu za one koji odlaze i napuštaju nas zauvek. Gindžana se nagnula nad Faranrijem, držeći svoje šake u svojima.

-Ne odlazi, ne odlazi, molim te - govorila je.

-Ti ga žališ, Gindžana? - pitao sam.

Okrenula je mokro lice prema meni. Mislim da me uopšte nije videla.

-Da, žalim ga.

-Da li zato što je rekao da će otići u Cibolu i dovesti tvoju decu?

-Da. . . i zato.

-Ali, to možemo i bez njega. Nije on baš svuda nezamenljiv.

Pogodak. Prestala je da grca. Zatreptala je i oči su joj se izbistrile.

-Nije, nije nezamenljiv, naravno. . .

-Možemo mi i bez njega u Cibolu, je l' tako?

-Da. . . tako je, možemo i bez njega. . .

-Pa zašto onda plačeš?

-Zato što. . . zato što nije zaslužio. . .

-Smrt? Ili ovakve muke?

-Nijedno od toga! On je najbolji. . . najhrabriji. . .

-Shvatam. Ti ga žališ kao čoveka, zbog njegovih vrlina, je li?

Oči su joj sevnule, ali je oćutala.

-Da. Žalim ga kao čoveka - najzad je rekla otupelim glasom. .

-Žali ga, Gindžana. Jer, on neće preživeti. Isplači sve suze koje imaš, njemu nema pomoći.

Pred vratima je odjekivalo tiho žalosno zapevanje - Kaminunci postrojeni na stepeništima čuli su od Umejine šta se dogodilo, i spremali se da se oproste od Faranrija. Mogao sam da naslutim suze u njihovim glasovima. Teška tišina legla je na nas u sobi.

-Ima još jedan izlaz. . .izlaz u život - oglasio je Astan.

Onako u beloj odori do poda, a sav prekriven sedom kosom, koja nije sečena još od kad je prohodao - ličio je mal'tene na neko veliko krzno u uglu. Po blagom golobradom licu razlivao mu se osmeh, crne slepe oči zasijale su u odblesku buktinja kad se okrenuo prema nama.

-Kako? Gde? - trgla se Gindžana, i brzo mu i odlučno prišla. Ona, koja je obično oklevala da se prva javi ili da pruži ruku, priskočila je našem prvosvešteniku, gledajući ga oštro.

-To je nekad spasavalo. . . našu decu - govorio je Astan pevušeći. - U davna vremena, kad su umirala od cvetka. . .

-Cvetak? Kakav cvetak? - Gindžana je u nedoumici digla glas više nego što je bio njen običaj.

-Bolest - požurio sam da objasnim. - Jedna bolest, nekada neizlečiva, naročito su deca umirala od nje. Sa osipom po koži i jakom groznicom.

-To su svakako neke boginje - setila se Gindžana. - Ali, šta je to što je spasavalo obolele?

-Belo. . . u šumi. . . mleko života, mleko smrti. . .

-Šta govoriš? - ne plašeći se nimalo, plašljiva Gindžana je dohvatila Astana za ruku.

Ali, Astan se tiho zakikotao, polako okrećući glavu u stranu. Bio je u transu.

-Gindžana, on više nije u stanju da ti odgovori. Ali, ja mogu da te odvedem na mesto koje je spomenuo.

Ustao sam. U tom trenutku, više nisam bio prepušten i savijen, nego rešen da nešto preduzmem. Kako se samo nisam setio! Sva sreća u ludog Astana - od svih nas pametnih, on je morao da nam skrene pažnju!

-Idemo - poskočila je Gindžana. - Ali, kuda?

-U šumu. Tamo je lek. Mleko života, mleko smrti. Brzo, brzo, dok se ovi rešavaju da li da Faranrija spaljuju ili zakopavaju u zemlju.

Požurili smo na sporedan izlaz. Nisam želeo da sretnem nikoga. Zaleteli smo se niz nagib prema trgu, pa između kuća, do našeg Mosta.

Tu sam stao ispred Gindžane i zadržao je da kroči napred pružajući prema njoj otvoreni dlan u gestu upozorenja.

-Ženo, stani i razmisli. Ovo je Poslednji most, i svakom ko ga pređe prvi put, ova zemlja ispunjava jednu želju. Koja je tvoja? Šta si poželela kad smo te preneli ovuda? Seti se: bila si preslaba da hodaš, na nosilima smo te doneli.

Govorio sam strogo, nepokolebljivo. Usne su joj zadrhtale:

-Želim da ponovo vidim svoju decu.

-Jesi li sigurna?

-Da - opet je zasuzila, bolno grčeći mišiće na licu.

-I nećeš utrošiti svoju želju ni na šta drugo?

-Nikako.

-Neka tako bude. Ti ćeš videti svoju decu. A Faranriju neka su svi duhovi na pomoći. Idemo, idemo preko.

-Da li to nešto znači. . .za moju želju? - pitala je uplašeno, oklevajući da stane na most.

-Ne znači. Samo napred. I dobro pritegni veze na obući.

Kaminunske čizme su udobne i meke, a kad hoćemo osobito da požurimo, onda jako stegnemo i dve kožne trake unakrst oko listova. To daje čvrstinu i lakoću koraku, čini da se čovek uspravi i skače s kamena na kamen kao koza. Gindžana se, vidim, sasvim navikla na njih. Ona, koja bi se ranije zadihala čim potrči - bilo je jasno da je u životu samo polako hodala - sad je lebdela naporedo sa mnom, ne pokazujući umor. Putem, kroz šumu, pa zatim bez puta, stigosmo do proplanka koji sam dobro zapamtio. Na tom mestu sam postao čovek, pravi muškarac. Veliki žbun jasmina već se prekrivao prvim cvetovima snažnog mirisa.

-Tu je. Dobro se sećam - rekao sam.

-Jasmin? Misliš, jasmin će da pomogne?

-Ne jasmin, već ovo ovde - razgrnuo sam žbun. Na tlu, kao u plitkoj kadi ozivičnoj opekom, ljuljuškala se beličasta masa, izgledom najviše nalik na pavlaku, samo gušća, želatinoznija, otpuštajući uvis tanke pramenove izmaglice.

-To je jedan od naših devet stotina svetih izvora - rekao sam, preduhitrivši njeno pitanje. - Mi ih zovemo jelenova voda. Možda si čitala o njima. Oni su veoma moćni, mnogi su ih tražili. To je afrodizijak kakvog nema na svetu.

Ljutito je odmahnula glavom:

-Da ne bude malo mnogo čuda u ovoj zemlji? To nije afrodizijak, nego halucinogen, droga! Opasna stvar za zbunjivanje! Od toga se ludi i lupa glavom o sve oko sebe. . . a glupavi muškarci misle da im to daje snagu!

-Pazi nju! - pogledao sam je sa još više poštovanja. - I to znaš! Da, tačno je: od toga se ludi. Pa ipak su mnogi stranci dolazili tražeći ove izvore i nudili, i davali, najbolju robu, da samo srknu ili ponesu kućama malo ove tvari. Dve ili tri kapi dajemo svakom novorođenčetu, zato smo svi otporni na većinu poznatih otrova. Nekad smo ovim i lečili, ali taj postupak odavno nije u primeni, jer je vrlo jako. Koristimo jelenovu vodu samo kad hoćemo da padnemo u trans, u vreme naših obreda zrelosti. . . Ali, najčešće - gledamo da i ne prođemo ovuda.

-I ti misliš da ovo daš Faranriju? - prekinula me je.

-Da, bilo je slučajeva da je pomoglo. . . i onima koji nisu Kaminunci po rođenju.

-Ako mu naškodi?

-Svakako je na samrti. . .

-Šta čekaš, onda? Uzimaj, idemo kod njega!

Pružio sam joj svoju malu čuturu:

-Zahvati. Ne treba mnogo, možda dve dečje kašike.

-Zašto ja?

-Ti si žena, tebi ne može da naškodi.

Čučnula je na ivici izvora, zagnjurivši čuturu u lepljivu materiju.

-Barem ti ne može naškoditi na isti način kao meni - dobacio sam, praveći se da mi nije stalo. Odmerila me je, ali nije odgovorila. Uzeli smo zalet i odjurili nazad. Drveće je brzo promicalo pored nas. U bolesničkoj sobi, Faranri je bio sam. Poštujući svetinju poslednjih časova, svi su se udaljili.

Gindžana je odvrnula zapušač na boci i prinela je Faranrijevom licu.

-Ne tako! - povukao sam je za ruku. - Ne može tako, pravo iz čuture!

-Da pokušam kašičicom?

-Ne, jelenova voda se daje iz usta!

Odskočila je, pocrvenela:

-Ne može nikako drugačije?

-Citiram: "nađite ženu koja nije naša. . .da ima decu, a muža da nema. . . sve zube zdrave, kao Kaminunka . . . i srce hrabro, bez straha za sebe". Završen citat. U plemenu, u ovom trenutku, samo ti zadovoljavaš sve uslove.

-Kud baš ja? - slegnula je ramenima, ali sam osetio da se koleba. - Sva sreća da je bez svesti. . .inače bi me zadavio. Svakako me ne podnosi. . .

Pogledala je čuturu, kao da joj se unutra nalazi smrtna presuda, i onda jednim pokretom sasula sadržaj sebi u usta. Udahnula, da ne proguta, pa se nagnula nad njim. Svojim usnama otvorila je njegove, pažljivo, kao da je čovek od tankog stakla, pa bi mogao da se razbije, i prebacila protivotrov. Faranri se stresao, šake su mu se podigle, ali jelenova voda je dospela gde je trebalo. Zakašljao se, ali kasno.

-Je li progutao? Jesi li sigurna da je progutao? - nagnuo sam se nad njima u panici. U tom trenutku, oboje su bili bledi - ona, zdrava, čak više od njega, koji je bio na samrti. Nije mi odgovorila: mogao sam da pretpostavim da ju je ukus njegove kože potpuno ošamutio. Pročistio sam grlo da joj skrenem pažnju.

-Šta sada treba da radimo? - pitala je.

-Možemo da čekamo. . .

Dugo smo stajali, zanemeli, nad krevetom, i posmatrali kako se njegovo telo bori, uvijanjem i slabim zadahtanim zvucima. Šta je tada osetio? Kakve je snove sanjao u tom stanju? To nikada nisam saznao. Želeo sam da ostane živ, silno mi je značilo da ostane živ i da se na neki način iskupim za ono što sam zabrljao. Posle mnogo vremena, što je tako neučtivo sporo prolazilo, umirio se, ali nije bio mrtav. Disao je mirno, spavao. Sunce na prozorima odražavalo mu se na licu, koje, iako izmučeno, dobilo drugačiju boju.

Zatreptao je neočekivano, obrve su mu se skupile, kapci podigli.

-Spavaj, samo spavaj! - rekla mu je Gindžana. - Manje si nemoguć kad spavaš.

Osmehnuo se, nekako meko i bolno. Nikada nisam video da se neko tako smeška. Ubrzo je ponovo zaspao, zdravim, dubokim snom, udobnije se smestivši među pokrivačima. Gindžana je tiho izišla, čuo sam je kako govori Kaminuncima, i stišava njihove izraze radosti. Bio sam sav kao polomljen, ali jednim delom bilo mi je i lakše. On je mogao da se oporavi, a gde ima života, tu ima i mogućnosti da se učinjene greške isprave. Sedeo sam pored njega još neko vreme, a onda je došla Denra, i izbacila me, naredivši da odem i ispavam se, pošto izgledam kao pravo strašilo.

Otišao sam, vukući noge, slab i jadan, kao da sam ja bolovao, a ne on. Naš put u Cibolu više mi nije izgledao dalek i neverovatan kao u vreme dok je Gospodar dugmadi ležao bespomoćan i polumrtav u onom krevetu. Čim se oporavi, valjalo je krenuti. Prolaz Karkadž bio je već oslobođen od leda, javljale su izvidnice sa naših planina.

Međutim, i tu smo čekali još dobrih petnaest dana. Faranri se oporavljao, ali lekari nisu hteli da čuju da odmah krene. On se bunio, ali je slušao njihove savete, a za to vreme izležavao se kao neka nesrazmerno velika mačka, što od lenjosti već ne zna šta radi. Gospa Nuri je dolazila samo da mu donese preobuku, ali su zato mladi stražari neprestano visili kod njega, zabavljajući ga pričama. Naročito ih je ispitivao: kako izgledaju njive?

-Sve je dobro, Faranri - čujem, ulazeći, Ajaniju kako mu govori. - Kako je dobro što si sve pripremio još zimus!

-Prošle godine smo imali više žitarica i povrća nego ikada, zahvaljujući tebi, Faranri - kaže Dedžanor, gledajući ga s obožavanjem.

-Prošle godine smo imali i više korova nego ikada, takođe zahvaljujući tebi, Faranri - dobacuje Aj. - Mahali smo motikama kako ne pamtim, a i ovog proleća nas to čeka, kako vidim. Sve zbog tvog navodnjavanja, Faranri. Ala se lepo živelo dok ovaj ovde nije doneo napredak u naše selo, je li, ljudi? - okreće se ostalima.

-Baš bi mogao i stari Faranri malo da zamahne motikom! - javljam se i ja.

-Manite se takvog razgovora! Ja sam samo za fini umni rad!

-Mnogo ti je fini umni rad, izležavaš se u krevetu, i samo slažeš salo! Toliko si se opustio, da će trebati poluga da te podigne!

-Umni rad, kako da ne - javlja se i Naja. - Leži i jede slane bademe u velikim količinama! Još se tako ulenjio, da neće sam ni da ih ubacuje u usta, nego ga žene hrane kao da nije u stanju ni ruku da podigne. A on samo mumla: odlično, odlično, baš mi to treba da bih se oporavio!

Naja tako dobro oponaša njegov glas i naglasak, da se svi smeju. Da nas Denra i Umejina ne izbacuju s vremena na vreme, tu kod njega bismo i noćili. Ponekad se desi da ostanem nasamo s njim, mogao bih da porazgovaram o onome što me tišti, ali tada mi se ili jezik zaveže, ili pričam o koječemu, naročito o stvarima koje me uopšte nije pitao.