XIV

"Dođe vreme kad se putevi otvaraju,

i sami prostiru pred naše noge.

Za te dane možda i ne živimo,

ali tada valja krenuti na put."

(kaminunska pesma)

Polazimo!

Ne mogu da verujem, ali polazimo! Krećemo koliko sutra. Sve pripreme su završene, konji su spremni, odeća za put takođe. Poći ćemo u zoru.

Priređena je svečana večera u našu čast i održane zdravice. Naređeno nam je da se dobro čuvamo, čitavi vratimo i dobro zapamtimo sve što nam se usput dogodi, da možemo da pričamo. Od silnih zagrljaja i dobrih želja vrti mi se u glavi, ne mogu da razmišljam, a htela bih da zadržim nešto bistrine, i da ne dozvolim da me luda nada sasvim zaslepi. Da je put opasan, da se neko zlo može desiti, o tome niko ne govori, ali Dezira me je na ispraćaju zapanjila.

Prišla mi je, i sevajući svojim šarenim očima, rekla:

-Biće dobro. Misli da će biti dobro, i videćeš da si u pravu. Nemojte ubijati, ako baš ne morate, ali upamtite da je život članova naše zajednice, a naročito budućih članova - i kod tih reči čvrsto me je zagrlila - svetinja. Njima ne sme ništa loše da se dogodi - ne dok postoji i najmanja mogućnost da se nesreća spreči. Pamet u glavu, muškarci; u pitanju su dvoje dece - i jedna Gindžana! Sudbina neka vas vodi, i nama vrati. Molićemo vetrove da budu uz vas; nijedne noći niko u Zajednici neće leći da na vas ne pomisli.

Još jednom me je zagrlila:

-Spavajte noćas, ako možete, i pođite ujutro rano.

Tako je i bilo.

Pratile su nas Dezira, Cejša i mala Altan. Sve su ćutale, ne želeći da nam otežavaju rastanak. Faranri je izljubio devojčicu, obećavši joj da će se "tata sigurno vratiti'. Nije plakala, klimnula je ozbiljno, suviše ozbiljno, rekla bih. Gospa Nuri se nije pojavila. Posle je Gospodar dugmadi objašnjavao Aćanu, da je takav red u Ciboli. Meni ne mora da objašnjava. Čudo jedno, kako mi to sada ništa ne znači.

Putujem! Putujem!

O putovanjima sam u svom životu samo čitala, izuzev onog slučaja, kad sam ubačena među svežnjeve tkanine u karavanu koji me je doveo do Kaminunaca i mog sadašnjeg života. A, evo, sad treba da odškrinem vrata prošlosti i da odem u svet iz koga sam odstranjena. Nikad se ne bih rešila, nikad usudila, da nisu u pitanju Nisa i Naren. Zaboravila bih, i pobegla, nikuda ne bih mrdnula iz Lakče Kaminuni, ne bi mi palo na pamet da na Cibolu pomislim. Ali, u toj Ciboli su jedine dve osobe koje su mi išta značile: moji blizanci, moji tigrići, koje volim, strasno i očajno, kao neka životinja. Neka je hvala mojim Kaminuncima na svemu što su mi pružili, ali, ako ne dobijem svoju decu - nema meni života ni u Lakči.

Ono sedlo, navodno načinjeno posebno za mene, zato što ne znam da jašem, počelo je da žulja još pre nego što smo odmakli kako valja od naselja, tako da sam osećala svaki korak životinje koja mi je dodeljena. Bio je to miran, velik konj, mogla sam mogla sam da ispadnem iz sedla jedino ako oboje padnemo. Ovlaš sam mu držala uzde, i prepuštala mu da sam bira gde će stati, a on se u potpunosti ravnao prema svoja dva druga, koji su kasali naporedo, noseći bolje jahače. Aćan i Gospodar dugmadi su tiho razgovarali o prvoj deonici našeg puta, u kojoj je trebalo da napustimo područje naroda Kaminunaca. Nismo se osvrtali otkada smo na rastanku mahnuli odboru za ispraćaj. Prvi znaci dolazećeg dana tek su se pokazivali na noćnom nebu, i bilo je hladno. Pri polasku smo dobili velike mrke ogrtače od nekoliko puta prepredene vune kaminunskih ovaca, jer, iako je proleće stiglo, na planinama, kuda putujemo, svakako će biti još hladnih dana. Snabdeveni smo toplim preobukama, oko glava smo vezali meke crne marame, da sačuvamo uši, a nismo zaboravili zimske krznene šubare, zlu ne zatrebalo. Kaminunci, uopšte, vole da budu dobro utopljeni, jer, kako oni kažu, leti ponesi, a zimi kako hoćeš. To je šala, naravno. Kad severac zaurla na granicama Lakče Kaminuni, bez vunene i krznene odeće ne može se izići iz kuće.

Tih prvih časova našeg putovanja ćutala sam, ne nalazaći snage za razgovor, suviše uzbuđena zbog polaska, suviše uznemirena zbog onog što nas čeka. Ravnomerni topot kopita po putu nije me umirivao. Gospodar dugmadi je rekao da nema potrebe za hitnjom, neka konji samo koračaju, žurba i sva njihova snaga trebaće nam pri povratku. . .ako sve bude u redu. Životinje su tokom zime obilno hranjene, i putovanje su dočekale nestrpljivo frkćući, a da smo im pustili na volju, ne bi išle polako, nego bi pojurile. Osobito je lep konj Gospodara dugmadi, rasno grlo vitkih članaka, arapske krvi, nesumnjivo. Konji koje jašemo Aćan i ja nisu tako veličanstveni, manje su graciozni, ne tako sjajnih očiju i nozdrva, ali su izdržljivi, pouzdani za dugi put. Na mom konju su i dva velika sepeta, po jedan sa svake strane sedla, tu je odeća i hrana, ali i ćilibar za trgovinu. Sve troje smo dobili i po kesu zlatnika iz velikog sanduka u Dezrinim odajama, koji se otvara samo kad neko iz Lakče putuje u tuđinu (inače Kaminunci uopšte ne koriste novac), jer ne nosimo mnogo hrane, nego će usput da se nabavlja kako bude potrebno.

Svitalo je, i izgledalo je da će dan biti vedar. Siva traka na istoku bivala je sve jasnija. Aćan je sjahao, i, držeći konja za uzdu, gledao u tom pravcu.

-Slava Tebi, jasni Sjan - Nume! - zapevušio je odjednom. Slobodnu ruku ispružio je pred sebe, sa dlanom okrenutim nagore. Videh kako Gospodar dugmadi hitro silazi sa svog konja, i čini što i Aćan, ponavljajući : "Slava Tebi, jasni Sjan -Nume!" , gizdavo ispruživši jednu ruku, a drugom se podbočivši. Bio je to kaminunski pozdrav Suncu, koje oni zovu "Sjan", ali nikada ne kažu samo tako, nego uvek : "Sjan - Num", a "Num" je lav. Gospodar dugmadi se veoma trudio da u potpunosti oponaša Aćana, i nije ponovo uzjahao dok to Aćan nije učinio.

-Vrlo dobro! - rekao je naš pesnik tada. - Sunce će nam biti saputnik, i šta bismo više poželeli? Dolina je za nama, planina pred nama, svanjiva, a ja, kad ovako rano ustanem, volim da doručkujem. Vadi one pečene prepelice iz prtljaga, Faranri!

-E, svaka čast, naselje se još vidi, a ti bi već hteo da jedeš!

-Šta mogu kad volim. A i neće biti nizašta kad se ohlade. Ej, to je pečeno naročito za nas, pre polaska! Hajde, daj!

-Ne znam samo kuda ti ode sva hrana koju pojedeš. A uvek si bio mršav kao pastrmka.

-To meni ide u pesničko nadahnuće, Faranri. . . u pesničko nadahnuće. Dok se tebi sve slaže oko struka.

-Ja neću - kažem odmah. Gledam Faranrija kako zariva zube u pečenu pticu, i u tom trenutku stvara mi se nešto kao kamen u stomaku. Voli da jede! Njih dvojica žvaću punim ustima, i hvale.

-Prepelice u mileramu, prava stvar za putnike! - gunđa Faranri preko zalogaja. - Ženska posla! Lepo sam im rekao da nam spakuju samo suvu hranu, da se ne zamažemo, ali one ne mogu da izdrže da ne pripremaju ove mazarije. Pogledaj samo na šta ličiš!

Odmicali smo putem, oni u zadirkivanju, ja utonula u mračno ćutanje, a u međuvremenu napustili smo njive i zašli u šumu. Idemo blagim usponom. Sa strane prema Dolini, planine se dižu i spuštaju u lako savladivim nagibima - spolja, prema svetu, strme su. Kao da je sama priroda htela da zaštiti ovo područje od upada sa strane, i malo je onih koji su se kroz razdoblja istorije rešavali da krenu tim stazama. I onda počinju, gongovi, gongovi, odjekuju šumom i nad još usnulom zemljom ljudi dabrova, pouzdan znak da nas izvidnice prate i vide, iako mi ne vidimo njih. Muzika živa, brza, poletna, u hladnom jutru čuje se daleko kao grom, samo prijatnije, nekako prisno. Znam šta koji zvuk znači, to je ispraćaj, i opomena da više nismo pod zaštitom ove blagoslovene zemlje, i želje da dobro odemo i bolje se vratimo. Aćan podvrisne, obada konja i zaleće se u trk još dobrim i širokim putem. Lako je njemu. Ovde je rođen i odrastao, poznaje svaku stopu, a ja sam se jedva ohrabrila da prvi put iziđem iz kuće u koju su me doneli, onako slabu posle teške groznice. Faranri se smeši, i njemu prija svečani ispraćaj, ali konja ne pušta da požuri.

-Eto, Gindži, krenuli smo - kaže, odgovarajući na moje pitanje, iako nije izgovoreno, nego ostalo da leži između nas. - Ako ne bude zadržavanja, noćićemo na granici.

-Hvala ti.

-Zašto hvala? Još deca nisu sa nama.

-Hvala ti što mi ulivaš hrabrost - odjednom moram da mu kažem. - Ti si tako uveren da će sve biti dobro. . . da to prelazi i na mene.

-A, to je - on se malo zbuni. Za trenutak mu govorljivost presahne. Pogledom traži Aćana koji nam je izmakao.

-Jesmo li rekli da se nećemo odvajati? - dovikuje mu. - Neću da vodim razbijenu vojsku! - i otpušta konja u trk, tobož da stigne Aćana. Malo sam uvređena, ali to je glupo, čovek ne misli ništa loše. Ubrzam i ja.

Celog dana pratio nas je zvuk gonga, dok se nije smrklo i mi zanoćili pod drvećem. Hladan vetar je duvao, a ja sam ležala između dva odrasla, zdrava i tuđa muškarca, koji su sasvim bezazleno spavali, i nikako nisam uspevala da zaspim. Povukla sam na sebe sve pokrivače koje sam imala, ali nije pomoglo. Nesaničar sam i inače, teškom mukom sam se navikla na ležaj u Lakči, a na tvrdoj zemlji san mi nije dolazio na oči. Možda sam pred zoru utonula u neki zbrkani polusan, ali svetlost dana probudila me je prvu, svu zgužvanu i sa neprijatnim ukusom u ustima. Kad smo, posle doručka slabijeg od jučerašnjeg, nastavili put, još jednom su se čuli gongovi, ali sad već kao odjek, dok smo savladavali ozbiljnije strmine pre silaska spoljnjim kosama. Tako smo napustili Lakču i zaputili se u surovi strani svet.

Slušajući, koliko sam mogla, razgovor Aćana i Gospodara dugmadi, koji su, onako u sedlima, razgledali neke pergamente, razumela sam da treba da prođemo područje plemena Planinskog vuka, zatim Đargamaca, da bismo nastavili planinama koje dele Karizmu od pustih krajeva gde se nekada prostirala vlast Carstva dana i noći, a onda, opet granicom Karizme, do Cibole. Veliku kartu Gospodar dugmadi precrtao je na manji pergament, služeći se nekim sitnim instrumentima i Aćan se veoma divio preciznosti toga rada.

-Baš sam birao krajeve koji su slabo naseljeni, daleko od svake vlasti i vojske - objašnjavao je Gospodar dugmadi. - Važno je da budemo što više neprimećeni, naročito kad se približavamo Ciboli. A tamo bi moglo da bude opasno, jer se svi granični prelazi veoma strogo paze. Ne možeš u državu bez isprave. Možete li vas dvoje to da shvatite, s obzirom da je jedno od vas divljak, a drugo žena?

-Znam šta su dokumenti - rekla sam. - I da ne možeš da šetaš kuda hoćeš bez pismene dozvole vladara Cibole ili njihovih predstavnika, vojske i činovnika.

-Znam i ja o čemu govoriš, dakle, izostavi to o divljacima - nadovezao se i Aćan. -Ne znam koliko ti je poznato, izgleda ne previše, ali naša nekadašnja država imala je mnogo činovnika, i mnogo se pisalo o svemu i svačemu - neke porodice u Lakči još čuvaju te gotovo istrulele komade hartije, na kojima piše šta su njihovi preci imali, kako su se zvali, i sve tako. Mi smo to dobrim delom zaboravili, jer nam nije ničemu služilo, ali znamo šta su isprave. I bio sam u Ciboli. Sećam se, iako je bilo davno, kako su nas na granici presreli i ispitivali. Dosadno. Ali, tuđa zemlja, tuđi običaji, i to se poštuje, ma koliko glupo bilo.

-A zašto bi bilo glupo? - kostreši se Faranri. - U državi mora da se zna red!

-Kad ulaziš, sto isprava i potpitanja, a kad su te izbacivali, samo su ti dali nogu u donji kraj leđa, i poslali te u bestragiju, da se snalaziš kako znaš. Pa, sam kaži da to nije glupo.

-Nije to baš tako - malo se pokunji Gospodar dugmadi. - Ali, hoću da vam kažem da moramo biti obazrivi.

-Slušaćemo te u potpunosti - kažem krotko.

-Ja neću, vala. Barem neću dok podižeš glas. Deri se kod svoje kuće - kaže Aćan.

-A ti se očešljaj, ličiš na maslačak kad sazri. Uh, da mi je nešto vlasti, ala bih vas sve ošišao! A ne tu da puštate neke kike i repove!

-U srce dirni, perčin ne diraj - Aćan odgovara poslovicom, i s ljubavlju hvata debelu pletenicu, koja mu visi niz leđa. - Ništa lepše od duge kose. Mi kažemo, kad si u nevolji, tvoj duh zaštitnik te samo ihvati za kosu, i izvuče te. A za šta tebe da uhvati? Za jezik, možda?

-Nije zgoreg da se očešljaš. Evo, poneo sam ja češagiju. Ako dovučeš vaške u ovaj naš mali karavan, sa zadovoljstvom ću ti skratiti taj rep.

-Češljam se ja redovno, nemaj ti brige za čistoću.

-Onda ću da te ošišam noću.

-To uradi, i nema te više.

-A kako ćete onda do Cibole?

-Barem ćemo se odmoriti od tih tvojih priča.

Mene uglavnom ne primaju u razgovor, ali kad pitam nešto, odgovore mi. Uz to je i Aćan nekako zamišljen, to je možda zbog odlaska iz rodne zemlje, a možda smišlja i pesme o našem putovanju. Gospodar dugmadi se povremeno potpuno utiša, i tada vidim kako mu se obrve brzo kreću, a oči menjaju izraz, kao da vodi neki težak razgovor sam sa sobom, i izgleda vrlo umoran. Krenuo je neoporavljen od onog užasnog otrova, primećujem da se ponekad hvata za grudi ili trlja čelo, i zabrinuta sam. Pokušala sam, u nekoliko navrata, da ga pitam šta mu je, ali on samo nestrpljivo odmahne rukom, i ponavlja: "Ah, ništa, ništa!" Prilikom našeg trećeg konakovanja njih dvojica su se posvađali. Ulogorili smo se pored jednog potoka, otišla sam da se operem i rashladim noge u vodi. Možda sam se pritom zadržala, ali kad sam se vratila, zatekla sam ih kako razmenjuju strelice. Izgleda je Aćan napunio sve čuture na svom konju rakijom, umesto vodom, i Gospodar dugmadi se veoma naljutio zbog toga.

-Nismo na izletu! - urlao je. - Voda će nam biti dragocena, naročito u bezvodnim planinama! A na ovim područjima, na obodu Lakče, većina izvora izbacuje otrov, to valjda znaš, ne treba da te opominjem!

-Pa, šta ako sam poneo rakiju? I ti voliš da gucneš!

-Ali, ja uvek sačuvam bistru glavu, što za tebe baš ne može da se kaže! Za kaznu, sutra nećeš piti vodu - a rakiju ću ti prosuti! - rekao je i krenuo da isprosipa dragocenu tečnost. Aćan je skočio da ga spreči, i za trenutak - upravo kad sam stupila u krug svetlosti od vatre - njih dvojica su se valjala po zemlji, grizući se i udarajući. Bespomoćno sam povikala: "Nemojte. . . nemojte se tući!" - ali nisu se osvrnuli. Najzad je Gospodar dugmadi, čudnim zahvatom, savladao Aćana i kleknuo mu na grudi, držeći svojim šakama njegova doručja.

-Nećemo se tući, bez brige - rekao je vrlo mirno i vrlo preteći - čim ovaj momak nauči da me sluša. Viši si, vitkiji, mlađi od mene, ali kao što vidiš, nisi jači, Aćane.

-Pusti me - zakrčao je ovaj.

-Naravno da ću te pustiti. Nije mi nikakvo zadovoljstvo da se valjam sa tobom - čak mu je i pomogao da ustane. - Prospi rakiju, pio si dovoljno!

Pod njegovim neumoljivim pogledom, Aćan je morao da posluša.

-Tako dobra rakija. . .

-Znam i ja da je dobra, ali sad ćeš da je prospeš!

Aćan je ostatak večeri uvređeno ćutao, a ja sam pozvala Gospodara dugmadi na stranu i pitala ga:

-Zar mu stvarno nećeš dati vodu sutra?

-Ma, to sam se šalio, da napravim strašno. Daću mu vodu, razume se. Samo neka malo duva do sutra. - široko se osmehuje. Ni traga od malopređašnje strogosti.

Dalje se naše putovanje nastavljalo bez uzbuđenja, iako ne uvek prijatno, jer smo putovali pustim neuglednim područjima. Pripadnike plemena Planinskog vuka nismo viđali, jer oni su, čujem, stidljivi, i ne pokazuju se mnogo strancima niti se sa njima mešaju ako ne moraju. Sreli smo jednu grupu Đargamaca u lovu, Gospodar dugmadi je za svaki slučaj otkočio svoje oružje koje nosi pod ogrtačem, obešeno preko leđa, ali nikakvih izazova niti napada s njihove strane nije bilo, pa smo prošli s mirom. Gde god je bilo prilike, puštali smo konje da pasu, iako trava nije bila zelena i sočna kao u Kaminunu. Videli smo mnogo orlova koji šestare nad planinama, i drugih manjih ptica, put nam ponekad prepreči drvo koje je oborila oluja tokom zime, ili presretnemo planinsku lisicu ili divlju kozu. Od većih zverova, nema ni traga na ovoj visini. Ponekad, noću, čujemo vukove, i tada Gospodar dugmadi ustaje da nabaci više goriva na vatru. Obično on stražari, jer spava manje od nas, i često, kad se probudim, vidim njegovu stasitu figuru kako sporim dugim koracima premerava obim našeg malog logora. Jednom je video da sam budna, pa je seo blizu mene, i razgovarali smo, dugo. Pitao me je tada, kako sam odlučila da kćerki dam ime Nisa, Nisija.

-To je persijsko ime, zar ne? - pita.

-Da, ali meni se uvek dopadalo. Nisam očekivala da rodim blizance.

-I jeste za čudo. Nisi krupna, kako si nosila dvoje dece?

-Lako. Bili su mali. Kad su se rodili, kmečali su kao mačići. Onda je Amaru, moja dadilja, naredila da se zakolju dve koze i deca se smeste u njihovu utrobu. Svakog dana klane su dve nove koze, i deca su utopljavana, i nađene su im dve dojkinje, sve dok nisu porasli. Kako sam bila srećna što su preživeli!

-Divno - rekao je meko. - A dečak je Naren, je li tako?

-Ime moga oca.

-Kako je tvoj . . . muž pristao?

-Nije ga zanimalo. Tada se već starao kako će se oženiti jednom devojkom iz vladarske porodice. Nije bila bliska rođaka, ali i takva mnogo je značila.

-Tvoj muž se brzo penjao na lestvici uspeha, zar ne?

-Tako su pričale sluškinje po kući - odgovarala sam bez ikakve zadnje namere. - Meni se nije hvalio, niti sa mnom razgovarao.

-A ja mislio da je on devojčici dao ime po nekoj Persijanki. Znaš, poznavao sam jednu. . .

Tu počinje jedna od njegovih beskrajnih priča o ženama. Radujem se što mi je dopušteno da slušam. On govori lepo, s puno duha i poznavanja svega o čemu priča, ja tek ponekad ubacim neko pitanje, koliko da razgovor ne zamre.

-"Neka je slava Onome što je stvorilo žene,

u svoj lepoti njihovoj" - počinje Faranri da recituje -

"što ih ukrasi svakim ukrasom,

i dade im tela što rađaju i hrane,

i svaku radost nam daju,

odista, slava i hvala"!

-"Neka je slava Onome što je stvorilo muškarce" - nadovezujem se i ja, da čovek ne misli da nisam čitala dela klasika -

"u lepoti i snazi njihovoj.

Dade im jake noge, do nas da stignu.

Dade im jake ruke, naš teret da ponesu.

Dade im široke pleći, da se žena zakloni,

i bude sigurna, kao za kamenim zidom.

što nas žene hrane i brane,

što nam ispunjavaju sve želje,

odista, slava i hvala!"

-Lepo si to rekla, samo, da li tako i misliš?

-Sad ispituješ kao neki Kaminunac! Ne, kao Kaminunka - kažem s nelagodnošću.

-U redu. Ne pitam. Ali bih voleo da čujem. . .

-Hajde, dosta, vas dvoje pametnjakovića! - čuje se Aćanov glas. - Ima ovde ko bi voleo da spava! Sav sam kao lutka na koncima od jahanja, a onda ne mogu ni da se opustim, nego moram vas da slušam!

-Usvaja se! - viče Faranri, a mene tiho pita:

-Je li ti hladno? Vidim, ne možeš da spavaš. Hoćeš li da popijemo čaj?

-Neću. . . mislim da ću sada zaspati.

On me ušuškava u veliki pokrivač, kao da sam dete, želim da taj trenutak traje večito. Samo od tog kratkog dodira, koji njemu svakako ništa ne znači, topim se kao Cejšini kolači.

Još mnogo puta sam tako, u toku putovanja do Cibole, ostala budna, i gledala za njim, ali nijednom nije došao da priča kao tada. Možda nije hteo, možda nije video da ne spavam, a sa svakim danom puta, kako smo se približavali cilju, moj strah je rastao sve više.