XV

"Pređi tu vodu i dođi kod mene,

mi smo Kaminunci šarenih očiju!

Kolike su vode, široke, duboke,

pa još uvek oko premosti ih, sve!

Pa kad može oko, kako ne bi srce,

kako ljubav ne bi našla put do nas?"

(poznati stihovi Kaminuni Aćana)

Teško meni nesrećniku i kukavcu sinjem! Zar u ovakvu osećajnu zbrku da upadnem? Zar meni to da se desi, meni, starom liscu? Grizao bih svoje ruke od jeda kad se samo setim, a sećam se uvek. Jašem iza Gindžane i Gospodara dugmadi, a sve vreme se osećam kao da sam ispolivan čas vrućom čas hladnom vodom, još ne uspevam da dođem sebi. Da nismo krenuli na put, mislim da ne bih znao kuda da se denem. Ovako sam se barem izvukao iz naselja, pa ne moram svakog dana da srećem osobu od koje sam pobegao kao glupi deran.

šta li bi uradio ovaj ludak kad bi samo naslutio kako sam postupio prema njegovoj zakonitoj venčanoj? Ubio mene? Ubio nju, pa sebe? Pobio pola zajednice, da osveti ukaljani obraz? Sa tim strancima nije se šaliti, oni su svi kao osim svega što je u našoj zajednici uobičajeno. Vole druge stvari, a druge ih ljute. Nuri, kad je stigla kod nas, nisam mnogo ni zagledao, prvo zato što to Faranri nije voleo, a drugo - bila je sva zamotana u one silne krpe. Pravi muškarac vidi i kroz ćebe, tako mi kažemo, ali svi smo se od nje klonili, jednostavno, zato da ne naljutimo njega. I onda, jedna ovakva stvar da se desi! Nisam izazvan; da budem pošten, niko me nije ni zvao, a kamoli izazivao. Desilo se, ne mogu da razumem kako. U stvari, mogu: podlo sam iskoristio trenutak ženine slabosti. Rasplakala se, a ja: malo za ručicu, malo brisanja suza, dok nije došlo do nevolje. šta sad? Da priznam? Da krijem? Da se pravim da ništa nije bilo, iako jeste? A miris one čarobne vodice, koju koristi posle kupanja, još mi lebdi u nozdrvama i tu negde u glavi, još se sećam krhkog belog tela koje mi se prepustilo. Kad se setim - i sada posletim, i znoj me obliva, kao da se sve ponovo dešava. O Nuri, Nuržihani . . . gospo Mesečino, šta si ti meni učinila, i činiš još!

Mnogo sam voleo, i sada još volim; a voljen sam više nego što zaslužujem, kažu moja mati i moji prijatelji. Sve su žene lepe i dobre, kao izvor vode, tako uče naši stari pesnici. Ali, ovo što mi se sada zbiva - nisam znao, nisam verovao. Već istog dana, čim sam čuo da će Gospodar dugmadi preživeti, pojurio sam do nje da joj javim vest. Mislio sam da se izvinim, bio spreman da se vučem po zemlji pred njom, ali, kad sam ušao u kuću prebledela je kao krpa i ispustila krčag s vodom. Ja sam nešto zamuckivao, pokušavao da pokupim ostatke razbijene keramike, a ona je stajala uza zid, preplašena kao ptica, divne sive oči postale su od straha potpuno crne. Gledao sam svilene obrve, milo beloputo lišce, tamnu kosu što se prosula po ramenima, začaran, zarobljen. "Molim te, Nuri, reci nešto. . .pa nemoj me samo tako gledati. . . oprosti, nisam hteo. . . ", govorio sam, kao zidu, jer mi nije odgovarala, samo je okrenula glavu. Otišao sam poražen, presavijen. Kasnije sam se majao oko Gospodara dugmadi, tražeći priliku kad ona dođe da mu donese odeću, ali ona se u takvim trenucima ponašala kao da ja nisam tu. Razmenila bi reč - dve sa mužem, malo mu se smešila, pa odlebdela, vitka, neuhvatljiva, kao neki čudni leptir. Priznajem, iako mi nije oprošteno zbog toga, da sam o takvim stvarima slušao, i mnogo se smejao; priznajem da sam stare legende o onima koji su se ubili kad im ljubav nije bila uzvraćena smatrao za najobičniju glupost. Nisam znao, nisam znao da to može tako da zaboli!

Još kad slušam ovo dvoje premudrih, što recituju persijske stihove umesto da se dohvate, muka mi je. Pokazao bih ja i njoj i njemu! Pročitali sve što se dalo pročitati, osim one jedne jedino vredne knjige života, gde piše: kako biti srećan! A to sam ja kao pametniji? Barem ja o ženama sve znam. Pa kako sam onda uspeo da se ovako udesim?

Kad sam se juče svlačio da se operem do struka (voda je bila hladna), primetih kako Gindžana sa mnogo pažnje gleda moje devojačke vezove, tanke kožne trake koje muškarac nosi oko vrata. Imam ih mnogo, i veoma sam ponosan na njih.

-To je obojena koža, je li? - pitala je učtivo, kao i uvek, pokušavajući da ne bude suviše radoznala. - Vrlo lepa plava boja.

-A još lepše je ono što znači, je li, Aćane? - namignuo mi je Faranri. Bio sam još ljut zbog one prosute rakije, pa ne odgovorih. Ali, Gindžana je radoznalo gledala i dalje, pa, da je ne bih mučio, pohitah da objasnim:

-Znače sve dobro među ljudima - odvezao sam jednu i pokazao. - Vidiš? Ima čvorove. Jedan čvor, za prijatelja s kojim se možeš nasmejati. Takvih imam mnogo, i to žena može da pokloni svakom s kim se prijatno družila. Dva čvora, za prijatelja s kojim možeš plakati. To poklanjaš onome ko ti se našao u nevolji. Tri čvora - za telesno sjedinjavanje, jer i to je izraz prijateljstva.

-I tih imaš mnogo - dobacuje Faranri, ali bez imalo zavisti.

-A četiri čvora znače: prijatelj s kojim možeš umreti - nastavljam, ne slušajući ga. - Imam samo jednu takvu: od Umejine, kad sam joj prvi put bio klanjač. I sada se sećam kako su žene zavikale kad su videle da ona vezuje četvrti čvor. Četvorka je broj smrti, to znaš, zar ne?

-Znam, a znam i da te žene veoma cene - kaže mi ona toplo.

-Cene? Koješta. Smatraju da sam vetrenjak, tako kažu.

-Ali te vole, kažu i to.

Tako je. A da znaju šta sam izveo sa ženom poštovanog Glavnog od Brane, vrlo me moguće da bi me volele mnogo manje. šta me je, zapravo, najviše peklo u celoj stvari? Ne to što sam iskoristio trenutak, ne to što sam prekršio zakone časti i gostoprimstva, nego što sam se pokazao trapav i sav zbunjen, kao da mi je prvi put, kao da se nisam navikao na sve lepote kojima žensko telo obiluje! Gde mi je u tom trenutku pobegla moja uobičajena spretnost, koju su žene uvek toliko hvalile? Kad bi mi se pružila prilika da ponovim celu stvar - onako lepo, polako, kao što je osnovni red i lepo ponašanje prema ženi, naročito tuđoj. Pa, onda, neka ide glava! Sam bih stao i pred Faranrija i pred celu zajednicu, neka mi sudi ko hoće. Nasred trga bih viknuo da volim, da volim . . . ukoliko to ne bi naškodilo njoj? Moram dobro da se raspitam: poznato mi je da postoje društva u kojima žena može ozbiljno da nastrada zbog ovakvih kao što sam ja. Zato da ja lepo držim jezik za zubima i ne pričam, da ne napravim nešto još gore, i da gledam da nekako izgladim stvar.

Pokušao sam, izokola, da propitam Gindžanu: kako se u njihovom narodu muškarac izvinjava ženi? Pogledala me je kao da sam počeo da skačem s drveta na drvo, i ona i Faranri razmenili su začuđene poglede. Onda mi je odgovorila čitavom bujicom primera iz stihova klasičnih pesnika Cibole.

-U redu, u redu - prekinuo sam je podižući ruku. - Predajem se: jasno mi je da ti se nikada niko nije izvinjavao.

-Ali, ima takvih primera u književnosti - navaljuje ona da mi objasni. -Vitez Arđun bio je zaljubljen u gospu Sili O, i, kad ju je naljutio, silne je muke podneo dok mu nije oprostila.

-A i pokloni mogu da pomognu - dodaje Faranri. - Kod nas je to obično bio nakit. . .Čudnovato, nekada sam verovao da poklonom mogu sve da rešim - kaže, odjednom se zamislivši. - Mislio sam da me sve te žene vole. . .a sad, kad razmislim, vrlo je moguće da su me, u stvari, mrzele.

-Nemoj da misliš o tome, Faranri - odlučno se usprotivila Gindžana. - Zašto te ne bi volele?

-Pa, možda zato što sam u to doba voleo jedino sebe.

Mnoge stvari o muško - ženskim odnosima, koje je Faranri pričao, i tada i ranije, nisam shvatio. Mi Kaminunci znamo šta je poklon, ali naš Gospodar dugmadi nikako nije uspevao da nam objasni šta su to profesionalne bludnice. Kod nas se podrazumeva da muškarac i žena koji su se "upoznali" (naš izraz za telesno sjedinjavanje) razmene poklone. To se zove "gindž", jer je najčešće u pitanju broš, kopča za odeću. Muškarci poklanjaju i druge delove nakita, neretko one koje su sami izradili, a žene krznene i vezene stvari. To je naš omiljeni običaj i svako s radošću nosi to što je dobio od drage osobe, ali da neko da svoje telo samo zato da bi dobio poklon, bilo nam je potpuno suludo. A ako je tako išlo s prostitucijom, krađu smo razumeli još manje. Gospodar dugmadi nam je objašnjavao da za uzimanje tuđe stvari sleduje - odsecanje ruke, i svi smo klimali glavama. Mogli smo da shvatiomo da stranci seku ruke jedni drugima, prosto zato što su svi ludi, ali šta je krađa - nije nam išlo pod kapu.

-Na primer, ako neko uzme mog konja, ili oružje - objašnjavao je Faranri.

-Šta je strašno ako neko uzme tvoju stvar? - iščuđavao se Aj. - Evo, ovaj ovde Aćan, uzeo mi je šubaru još prošle zime, i ja mu nisam ni reč rekao zbog toga.

-Ali, taj što krade, ne misli da vrati!

-Pa ni Aćan ne misli meni da vrati šubaru, pa šta? Da mu skinem glavu zbog toga?

-Jao, oprosti, Aj, potpuno sam zaboravio - rekao sam.

-Ne brini zbog toga, stari druže, imam ja još šubara!

-Svejedno, vratiću ti.

-Svejedno, samo je zadrži!

-Vi ne razumete! - ljutio se Faranri. - Onaj ko krade, uzima bez pitanja!

-To baš nije mnogo lepo, uzeti nešto bez pitanja - saglašava se Senor. - I ja zaista ne razumem, zašto taj što hoće da ti uzme konja ili oružje najpre lepo ne zapita?

-Tako je - žagore ostali muškarci. - Zašto lepo ne pita?

-Zato što mu ja ne bih dao! - tu je Faranri već izgubio strpljenje.

-Zašto ne? - čudili smo se mi i dalje. - Zar ni ako te zamoli?

-Pogotovo ne ako me zamoli!

-Što si ti neki težak stvor! Zašto ne bi dao čak ni onome ko te zamoli?

-Zato što su to sve skupe stvari! - odsekao je Faranri, i mi ga tek onda nismo razumeli. Stvari imaju svoju vrednost, to nam je jasno, naročito ako su lepe, korisne ili i jedno i drugo; ipak, mi izgleda ne pridajemo stvarima toliki značaj kao Faranri. Ali, kad sada vratim u sećanje taj razgovor, ponovo počinje srce da mi lupa, jer to o krađi povezujem sa nečim što je Faranri jednom spomenuo: da se muškarac ponosi što u svojini ima - vernu ženu, što znači onu koja se nije davala drugim muškarcima. Prevedeno: ja sam kradljivac, ja sam oduzeo čoveku nešto što mu mnogo znači. Zato se osećam toliko kriv pred Faranrijem. Zato sam za njega našao lek na belim izvorima, zato sam odahnuo kad sam čuo da će preživeti, zato idem sa njim kud god krene, i vratiću ga živog - ili mene neće biti. A ni pred Gindžanom nisam manje grešan. Ko ju je stalno upućivao na Faranrija? Ko ju je, kao slučajno, dovodio tamo gde je i on prisutan, na večere i posela? Ko joj je pisao izveštaje o njemu? Da sam se drugačije postavio, možda bi njeno srce krenulo drugim putem, prema drugom muškarcu. Ne, ja sam se lepo zabavljao gledajući je kako pada u klopku, kako se zaljubljuje, kako se lomi, za mene je to bila dobra šala, a njoj se sada srce cepa.

Kriv sam, kriv, pred to dvoje ljudi, teških i uzdržljivih, drugačije vaspitanih nego što smo mi, ljudi koji u uzdržavanju vide neku čast. Gledam ih s leđa, nekad jašu jedno pored drugog, pa ćute po pola dana, nekad razgovaraju, ali ništa lično, nego kao da razmenjuju pustu učtivost. Kako je Gindžani - tako je sada i meni. I nije zabavno. Kunem se u sebi da ću se iskupiti za ovo zlo što sam učinio.

A i ono s poklonima. . . probao sam, kako da nisam! Dok je Gospodar dugmadi još ležao u zajedničkoj kući, okružen punom pažnjom ženskog sveta, što je po ceo dan provodio u njegovoj sobi, cičao od smeha i mazio odraslog čoveka kao novorođenče (kako odvratno!), ja sam obigravao oko njegove kuće i kačio za bravu različite poklone, od cveća i voća do krzna. Voće je bačeno, cveće pokidano, a krzneni okovratnik, koji sam odneo, donela mi je mala Altana, i još rekla: "Aćan - džan (čiko), nosim ti ovo, izgubio si pored naše kuće. . ." Primio sam krzno, zahvalio, a grlo mi se stezalo, kao da treba da pojedem živu žabu. Savio sam šipke i otišao kod Dezire. Ona je sedela na podu u svojoj radnoj sobi i tkala mete, prijatan mek materijal. Uzorak je utkivala od zlatnih niti, nešto divno, šara je predstavljala pticu u letu, a kad se pogleda bolje vide se u jednoj ptici dve, jedna crvena, jedna zelena - Gindžanin crtež!. . . Svetlost kroz kristalne prozorčiće obilno se rasipala po sobi, čunak je leteo sa prijatnim zvukom, odblesak od zlatnih niti igrao je na Dezirinom licu i rukavima, dok je klečala, onako malecka, za malim razbojem. Ušao sam i seo pored nje. Neko vreme nisam davao ni glasa od sebe, ne želeći da joj smetam.

-Velika je veština u tvojim rukama, Dezira - najzad sam narušio, rekao bih, svečanu tišinu.

-Velika je moć Onoga, što je utkalo veštinu u prste svojih stvorova - uzvratila mi je uobičajenim rečima. Opet smo ćutali, a čuo se samo razboj.

-Dezira, muškarac i žena su različiti, kao voda i zemlja - počeo sam izokola.

-Voda i zemlja dotiču se na obali. Muškarac i žena su različiti, ali ih spaja zajednička želja - odgovorila mi je ne gledajući me. Ali, to je samo formalnost: itekako je načuljila uši.

-Različiti su i običaji muškaraca i žena iz drugih zemalja - nastavio sam.

-Tako je, ali dobra volja može da premosti i različite običaje.

-Dezira - okolišio sam i dalje - šta se čini ako muškarac povredi ženu?

Razboj je umuknuo, a Dezira mi se užasnuto unela u lice:

-Povredio? Kako, gde? Da li je potekla krv? - Dezira se boji s razlogom, krv jedne žene oterala je naš narod iz njegove bivše zemlje, krv neke druge mogla bi da nas otera i odavde, a nama se ne seli, nikako!

-Umiri se. Nije bilo krvi. Nije ta vrsta povrede u pitanju.

-Ah, sad mi je lakše! - iskreno je odahnula i opustila se. - Ali ko je koga povredio?

-U neznanju. . . ne želeći, i ne znajući strane običaje. . .

-Gindžanu! - poskočila je Dezira. - Neko je uvredio Gindžanu, je li tako? Ah, vi, dripci neotesani! Jesam li z a b r a n i l a da joj iko pristupi, dok sama ne odabere? Jesam li rekla, ne jednom, da se ništa ne čini dok ona ne bude izričito zahtevala? Ko se napravio pametan? Ko je to bio, da mu . . .

-Nije reč o Gindžani . . . - umirivao sam je, srce mi je sišlo u pete kad sam video kako se naljutila.

-Onda je reč o Nuri! Još lepše! Gindžana se bar mešala sa nama, razgovarala, upoznavala naše običaje, a Nuri . . . ona je najviše sedela u kući, sve što smo postigli bilo je da počne da razgovara sa udatim ženama, svojim vršnjakinjama. Inače se samo tuđila od nas. Jedva smo je nagovorile da počne da veze u društvu, a ne sama u sobi. Utoliko gore ako je to Nuri. Gindžani nije lako, ali Nuri je uvek bila kao ubijena. Za dve zime nismo izvukli iz nje šta je toliko muči.

-Ali, hvalila si je kako je učtiva i ljupka. . .

-I jeste! Ali, to ne znači ništa kad je u duši sve crno od jada i ćutanja! Ko ju je uvredio? Kazuj, da mu ja presudim!

-Jedan . . .od mojih poznanika - počinjem da izvrdavam. - Ne sme. . . ne sme da ti se obrati lično.

-I bolje! I ne treba da mi se obraća! Samo bih se naljutila još više! - da li se malo odobrovoljila, ili mi se čini? - Naravno, ne sme sam da promoli nos, nego šalje tebe, zna da se mnogo ne stidiš. Dobro. Ona mi se nije požalila, i neće, izgleda. Ćutaće i grišće se u sebi. Da li barem znaš koja je vrsta uvrede u pitanju? - naglo se okrenula prema meni.

-Ne znam. . .- lažem ja. - Ali, čovek je sav zabezeknut. . .

-Onda neću nagađati - odlučila je. - Obratiću pažnju na nju, i saznaću. A onda će nekom ovde da bude vruće. - otpušta me dostojanstvenim pokretom. Saznaće, nego šta.

-Dezira. . . kako bi čovek mogao da se izvini? - pitam gotovo kod vrata.

Zamislila se, prošetala u krug po prostoriji, sa rukama na leđima. Od nežne figurice, što radi za razbojem, nije ostalo ništa: preda mnom je stajala odlučna rešena osoba, pravi i priznati poglavar i mala savest naših običaja i načina života.

-Neka ide pred nju. . . - počela je, prisećajući se naših starih zakonskih tekstova. - Pred nju neka klekne, rub njene haljine neka ljubi, i kaže joj: da više ne može da živi sa sećanjem da ju je uvredio. Neka položi svoj život pred njene noge. - Osmehnula se. - Žene su dobre, oprostiće.

-Da li i poklon da joj odnese? - hvatam se za slamku.

-Poklon? Zašto da ne? Hajde, idi i to mu kaži.

Pošao sam, poleteo prema izlazu, kad me njen glas zaustavi:

-Aćane!. . .Pazi: najdragocenije što ima!

Najdragocenije. . . Prekopavao sam po mom sanduku sa nakitom, ali ništa od predmeta koje sam izradio od srebra, ćilibara, poludragog kamenja, pa čak i zlata, nije mi izgledalo dovoljno dobro za nju. Tako me je i Šeja zatekla. Stala je na vratima, u čudu gledajući sav onaj nakit razbacan po sobi, i zavrtela glavom, ne pitajući ništa.

-Tražim. . . prigodan poklon - objasnio sam joj, roneći među svim onim sitnicama. Klimnula je, kao prava kaminunska majka, s puno razumevanja, i gledala me kao da sam poludeo.

-Ženiš li se? - upitala je najednom.

Podigao sam glavu:

-Ženidba! Koješta! Ovo je još gluplje!

-Kako mogu da pomognem?

-Treba mi nešto zaista dragoceno - upinjao sam se da objasnim.

-Za gindž?

-Da! . . . To jest, ne samo za gindž: vidiš, treba da se izvinim, jer sam se veoma loše poneo.

-Zašto onda ne daš pojas, koji si dobio u plemenu Lami?

Stao sam i treptao: pojas Lamijki, sav od skupocenog tirkiza i plavih i belih safira, zaista je najdragocenije što imam. Spreda na pređici plamte rubini, po ivici su urađeni ukrasi od malahita. Daću, nego šta ću! Ako ne primi - nema me.

-Ssigurno je posebna - dobacila je Šeja izlazeći.

Jeste, Šejo, da samo znaš. . . Ugrabio sam trenutak kad je mala Altana nekud izišla, odjurila da se igra sa drugom decom, pa sam se ukipio ispred vrata moje ljubljene. Otvorila je vrata, i htela odmah da zatvori - ali ja sam ubacio nogu između vrata i dovratka. Bolelo je vraški kad mi je pritegla stopalo; tužnim glasom zamolio sam je da otvori.

Sklonila se od vrata, ćutala, oborila pogled.

U samrtnoj tišini, tupo je odjeknuo zvuk kad su moja kolena dotakla pod. Nisko sam prignuo glavu - gotovo do njenih stopala.

-Nuri. . . - počeo sam, a glas mi je bio promukao, kao posle pijanstva. - Nuri, oprosti, i primi poklon, najdragoceniju stvar koju sam stekao. Ili primi, ili gledaj kako ćeš! Na ovaj brest pred tvojom kućom ću da se obesim, a ti onda objašnjavaj svome mužu šta to visi na grani, i mojoj majci, gde joj je sin jedinac, i Kaminuncima, kuda im je otišao Aćan! Oprosti mi, nisam hteo, nisam mislio da se "ono" dogodi!

(I nisam. . .ali, sada mislim, nego šta! Naravno, to ne govorim!)

Opet je uzmaknula, i moj pojas je pao na pod. Dobro, barem me nije izbacila. A na svečanosti, prilikom ispraćaja, video sam da je njena crna odora stagnuta u struku - pojasom koji sam joj dao. Srce mi je poskočilo od sreće: na toj večeri bio sam odlične volje, govorio stihove i hrabrio sve koji su se spremali da nas isprate. Muškarci nisu pridali dovoljno pažnje novom delu Nurine odeće, ali žene su sve videle, i počele zaverenički da se smejuckaju. Ona je sedela pored muža, onako tanana, krhka, mirno osmehnuta, kao prava verna supruga što prati svog čoveka na daleki put, a on, naravno, nije znao odakle taj pojas kod nje.

Kad je pošla sa ženama u kuhinju, noseći tanjire od pojedenog jela, da bi se prineli novi, čisti, i ja sam pošao za njima - a kad je krenula gore, požurio sam za njom. Žene su rekle: "Idi gore, Nuri, sedi pored muža, mi ćemo sve doneti!" - i ostale, a ona je zalepršala uz stepenice. Ali, nisam ni ja kornjača: u dva koraka sam je dostigao i uhvatio za nadlaktice, pritiskajući je uza zid.

-Gospo Mesečino. . . ti si meni oprostila! Reci da jesi!

Kunem se da nisam bio grub. Ni leptira ne bih pažljivije držao. Bila je u mojim rukama, sva treperava, u onoj crnoj svili što se presijava, i jedini detalji žive boje u tom tamnom skladu bili su pojas koji sam joj darovao i mala rumena usta, tako blizu mojih. Pa ko bi tu ostao priseban? Branila se stidljivo, ali nipošto dugo, kad sam je poljubio. Naše žene se u takvoj prilici obično zakikoću, a hoće i da ujedu. Ova, ne. Samo je tiho uzdahnula - a meni se nakostrešila svaka dlačica na telu.

-Šta da činim, da mi oprostiš? - pitao sam sav zablesavljen.

-Vrati mi ga živog. . . - prošaputala je.

-Faranrija?

-I njega, i nju. I decu. . . iz Cibole. Ne daj im da ostanu.

Prvi put me je gledala pravo u oči.

-Onda ćeš me voleti?

Čulo se vrlo tiho "da". Zatim - nežan, ali neumoljiv pokret odbijanja.

I tako. . . postadoh vitez obožavane žene. Pazim joj muža i zemljakinju na dalekom putu i odgovoran sam da se vrate živi i zdravi. Tako mi je lepo . . . tako mi i treba.

Putujem, ranjen i sluđen, a ona slatka usta i miris cveća nikako da mi izvetre iz sećanja. Pomalo pevam, pomalo govorim sam sa sobom, smišljam stihove, sve o njoj. Sreća je što putujemo kroz nenastanjene krajeve. U jedinom selu Đargamaca na koje smo naišli snabdeli smo se hranom. Logorujemo na visoravni Đargam - planina, pod visokim četinarskim drvećem. Gindžana je zabavljena kuvanjem čorbe u malom kotlu, Faranri i ja ćutimo.

-Sto mu kola iverja! - kaže on odjednom. Primećujem da je počeo da koristi i naše psovke. Kao narod koji najviše obrađuje drvo, razume se da imamo mnogo reži koje se odnose na vrstu, građu i kakvoću drveta, kao i na drvorezački alat. - Sto mu kola iverja, Aćane, ti gledaš u mene, a ne vidiš me!

-Znaš, Faranri, ja sam se zaljubio - kažem neoprezno.

-Dobrodošao. Da popijemo u to ime? - pita on svojim lenjim, milujućim glasom.

-Šta da pijemo, kad si mi prosuo rakiju?

-Ali, nisam prosuo svoju - lako ustaje i donosi čuturu i dve srebrne čaše. Uvek je bio takav - otelovljena otmenost. Nisam baš očekivao da ovde na planinama pijem iz srebrne čaše. . . Sipa rakiju, ispijamo.

-Hoćeš da pričaš?

-Neću. Nezgodno mi je.

-Nisi se valjda u mene zaljubio, kad toliko okolišiš?

-Ja jesam lud, ali ne baš toliko!

Tiho se smeje. Biće da mi se od pića razvezao jezik, pa sam nastavio da se umotavam u kučinu:

-Znaš, Faranri. . . ona je posebna!

-Znam! - presekao mi je reč, neuobičajeno oštro. I kad sam ga bolje pogledao, video sam na tom licu grč. Brzo se pribrao, disanje mu se umirilo, pa mi se obratio opet prijatnim glasom:

-Hoću da ti kažem. . . da ne sanjariš uprazno. Imao sam konja. Rasnog, veoma lepog. Ovaj koga jašem sada, nije mu ni za jedno kopito, takav je to lepotan bio. Suvim zlatom sam ga platio. Stari Grom, tako se zvao. Ali, eto. . . - otpio je iz čaše, polako, s uživanjem, i nastavio - U mojoj zemlji raste jedna trava, nisam je viđao u Lakči. Vitka, visoka, cvetovi crveni, ovako stoje - pokazuje mi pokretom ruke. - Prost narod veruje da utiče, da prostiš, na muškost. Pa su je konjušari stavljali Starom Gromu u jasle. A, u stvari, šta se dešava? Pastuv zakrvavi očima, ne da nikom blizu, a kad su mu doveli kobilu, udarao ju je kopitima i ujedao. Morao sam da ga ubijem - bio je potpuno poludeo.

-Divna priča. . . osim ovog o ubijanju - kažem. - Ali, ne razumem šta hoćeš da mi kažeš.

-Pa, takve, kao taj konj, takve su žene iz najboljih porodica Cibole. Samo što one ne uzimaju nikakvu otrovnu travu, shvataš, nego su takve same od sebe.

-Lude? Misliš, lude?

-Ne - ee, ne lude, nego. . . Sposobne za sve, osim onog jednog jedinog što je potrebno, shvataš? Gospa Nuri bi bila u stanju da pobije pola sveta pre nego što bi uradila nešto što smatra nečasnim. A Gindžana nije drugačija, ma šta ti mislio.

-Ne radi se o Gindžani - rekao sam, ali on me izgleda nije čuo, jer je Gindžana donela čorbu u šoljicama. Ko li je ono rekao da na putu treba jesti samo suvu hranu.

-O čemu su se gospoda raspričala? - pitala je posluživši nas. - Smem li da se umešam? Ili je to muški razgovor?

-Ništa strašno. Pričamo o gospa Nuri - rekao sam brzo.

-Lepa je gospa Nuri, kao Sili O iz bajke - rastopila se ona. - I blaga, kao večernja zvezda. Faranri je srećan čovek.

Ja sam iz sve snage podržao njeno mišljenje. Ali, Gospodar dugmadi se osmehnuo krajem usta i odmahnuo glavom.

-Ne znate vi Nuri, i niste je razumeli. Čak ni ti, Gindžano. Rođaka mi je, iz ogranka porodice koji nije bilo tako bogat kao moji preci, ali je zato poznat po vojničkom ugledu. U svakoj generaciji izbace bar po jednog vojskovođu, i Nuri je tako vaspitana. Sa mnom je sve stavila na kocku - i sve je izgubila.

-Kako izgubila? - Gindžana se zagledala u njega kao u oličenje svih blaga ovog sveta. - Ona je u tebi dobila. . . najboljeg čoveka. Najboljeg. Pametnog, čestitog, vrednog. . .

-Jao, skrati, Gindžano, molim te! Bio sam bogat, bio sam ugledan, bio sam na položaju. Moja gospođa je sedela u čelu stola kad se žene moćnika okupe na čaj i kolačiće. A ja sam to sve izgubio - dopisujući se sa književnicima i graditeljima, kako da odvedem vodu iz Cibole. To je ocenjeno kao delatnost protiv države - jer bi sirotinja bila bogatija - i ja sam prognan. Pošla je sa mnom u progonstvo, u neizvesnost, lišena svega na šta je navikla.

-Volela te je - ubeđujem ga ja.

-Dragi moj naivni Kaminunče, ona nije mogla da ostane! Bila bi prezrena osirotela rođaka, svi bi je gurali u ćošak. A tek dete, naša Altan, kako bi tek nju gnjavili kad ostane bez oca, državnog neprijatelja! Da li bar ti razumeš šta govorim, Gindžano?

-Da. Ja razumem - kaže ona posle kraćeg razmišljanja. - Zato i hoću da uzmem svoju decu - da ih ne bi ponižavali gori od njih.

-Nije joj bilo lako - kaže otežalim glasom Faranri. - Usput, dok smo tumarali po planinama, kud nas oči vode i noge nose. . . jer nismo znali da ćemo naići na vas . . . pokušala je i da se ubije, terajući konja prema ivici staze. Sva sreća što su moji konji dresirani, pa nije uspela. Morao sam da je vežem. Vezana je stigla u Lakču Kaminuni - i to mi nije oprostila, i neće.

-Kako? - čudi se Gindžana. -Uvek je toliko puna poniznosti prema tebi.

-Otmenost pre svega! Jedna čestita supruga, iz dobre porodice, samo tako i može da se ponaša. Drugo je šta misli, ili šta mi kaže nasamo, kad dete ne čuje.

Duboko je uzdahnuo, gledajući pred sebe:

-Razočarao sam je. . . život joj uništio. . .

Gindžana ga je slušala mršteći se, i na kraju nije izdržala:

-Ali, ti si se i tako prognan snašao. . . u zajednici Kaminunaca zauzeo položaj koji pripada tvojim sposobnostima. . .

-Tako je. Ja sam se snašao. Ona - nikako. Iz dna duše mrzi taj divljački način života koji mora da vodi. Nedostaju joj prijateljice od kojih bi imala skupoceniji nakit i važnijeg muža.

-Pa ti si nama važan, Faranri. . . a ona ima i ovako mnogo skupocenog nakita - primetio sam.

-Ah, nije u tome stvar, Aćane. Ima nakit, ali nema ko da joj zavidi, shvataš? I Kaminunke imaju nakit, ali to ne smatraju najvažnijim. A ja, iako sam važan vama, kako kažeš, i hvala ti, nisam gospodar vašeg života i smrti, jer i nemate takvih.

-Misliš li da se Nuri može navići na to? Da može biti srećna među nama divljacima? - pitao sam sa zebnjom.

-A Altan? Zaboravio si na Altan, Aćane? Nuri se nadala da će naša devojčica, naša lepotica, jednog dana moći da se uda - možda i za nekog od kraljevske porodice. A sad?

-Moći će da bira najboljeg od naših momaka - nastavio sam zapaljivo. - Svi je vole i poštuju zbog njenih lepih osobina. Momci stariji od nje dive joj se kako strelja!. . .

-I ti misliš da će to zadovoljiti Nuri? - podsmehnuo mi se. - Divljak, što se divi Altaninom gađanju lukom i strelom, da bude dovoljno dobar zet? Ne budi smešan!

-Ja ću se radovati da moja deca žive u Kaminunu - javila se Gindžana. - I da se ožene i udaju za ljude kao što ste vi.

-Hvala, Gindžano - rekao sam ljubazno. - Ali, ja mislim da će se i Nuri navići na nas.

-To bih voleo! - uzvratio je Faranri. -To bih voleo da vidim više nego išta drugo! Ali se ne nadam!

Mračne misli su me obuzimale posle ovog razgovora. Ako se Nuri oseća poniženom zato što živi među nama, šta li misli o meni i načinu na koji sam joj prišao? A tek kako li je njenom majčinskom srcu, zato što joj je dete izgubilo položaj koji mu je pripadao! Mnoge stvari sad sam drugačije gledao i razumevao, i mojoj želji pridružilo se i iskreno žaljenje što se sudbina sa njom tako okrutno poigrala, otrgnuvši je iz života za koji je bila sposobna i u kome se snalazila.

Tako sam stekao još jednu brigu, ništa manje bolnu od dotadašnjih.