XVI

"Ja bejah rođen za svilu i zlato,

a, gle! kakav sam prašnjav skitač postao!

I kud god krenuo, i kud god stigao,

samo sam puta željan ostao!"

(cibolanska stara pesma)

Kad smo prelazili Đargamske planine, pratila nas je kiša; a ovde, na području nekadašnje države u kojoj su živeli preci mojih Kaminunaca, vreme je suvo i hladno. Odeća nam se propisno osušila na hladnom vetru koji postojano briše preko travnatih prostranstava i visoravni. Ovde je, nekada, bila moćna Ksiranda, čije su oči gledale na sve puteve ovog dela sveta. Sada pasu ovce koje dovode pastiri okolnih plemena, što se još samo u pesmama sećaju Carstva dana i noći. Bilo i prošlo! - kao da nam saopštavaju hrpe kamenja na koje povremeno nailazimo. Prošli smo i kroz Lavlja vrata - divno delo starih graditelja, sa izvajanim glavama lavova, što se još keze na retke putnike, ne postižući da ih uplaše. Nismo stali da razgledamo, a Aćan, obično tako govorljiv, nikako da počne da priča o istoriji svog naroda pre velike seobe. Mesec je rastao i opadao otkako smo na putu. Kaminunci, u stvari, kažu "gospođa Mesec", smatrajući ovo nebesko telo licem svoje junakinje, Naniki, koja je pobegla na nebo od nevoljenog muža. Svaka Kaminunka zna tu priču, iako kod njih odavno nema pojave da roditelji biraju muža svojoj kćeri. I meni su jednom, na poselu namenjenom čitanju, dali odlomak priče o Naniki da pročitam, baš onaj deo kad nesrećnu nevestu odvlače na venčanje:

"Od majke je odvajaju, od majke je odvode. . . ali zapinju njene kose za majčine ogrlice, njene minđuše za majčin pojas, njeno prstenje za majčine skute, pa ne mogu da se otrgnu. . . " - čitam, a glas mi drhti, Kaminunke ridaju bez ustezanja, gospa Nuri šmrče, a čak se i Gospodar dugmadi nešto zbunio, pa samo trepće, i kaže:

-Našla si šta ćeš da čitaš! Nema li nešto veselije u toj knjizi?

Onda smo, sećam se, našli vedriji odlomak, ali žene su još uvek brisale suze i izražavale svoje saučešće onoj koja je morala da pođe za mrskog čoveka. Hvala im za to. Ne znaju one kako je u Ciboli. A kod njih, kad devojčica doraste do sedamnaeste godine - "zime, uvek zaboravim - majka joj kaže: "Odaberi, pa se seli" - što znači da može nesmetano da se nastani sa mladićem koga je odabrala. Obično se mladi par smešta kod dede i bake, njenih ili njegovih, pa se međusobno paze, i, po pravilu, veoma lepo druže, jer Kaminunci nisu skloni svađama. Tokom zime upriliče se i svadbe, sa puno šala i dobre hrane. A ja sam Gejlena prvi put videla na sam dan venčanja. Ne bi mi bilo krivo da ga nisam videla ni tada, ni bilo kada. Barem ne bih morala ovako da se lomatam po dolinama i gorama. Da na kraju tog puta nisu moja deca, ne bih izdržala. Imam mesečne tegobe, ništa od hrane mi ne prija, vrti mi se u glavi i boli me stomak. Gospodar dugmadi i Aćan stalno me teraju da jedem suvo voće, to je, po kaminunskim shvatanjima, lek za sve. A meni se već stužuje taj slatkasti ukus, jede mi se pečena prasetina u gustom umaku od zelenih ogrozli i još nekih bobica koje Kaminunci kuvaju. Noću spavam loše, onako sva kao polomljena od jahanja, dok mi se priviđa mek i udoban krevet. A sanjam sve neke strahote: kako su nas u Ciboli uhvatili, kako nisam ni stigla do svoje dece - ili, još gore: uhvaćena sam kad sam ih već imala u naručju, stražari me odvlače za kosu, deca plaču, kao onog dana kad su me pred njima uhapsili, i odveli u tamnicu. . . Užas. Da moug, naterala bih konja u najluđi trk, samo da se ovo mučenje jednom završi. Mislim da je iščekivanje gore od najgore izvesnosti.

Mora biti da sam te noći opet nešto strašno sanjala, jer sam se probudila plačući na glas. Neko me je dozivao mojim cibolanskim imenom Gildžan, i ta reč neodoljivo me je podsetila na prošle dane. kad sam malo došla sebi, ležala sam u nečijem naručju, čovek me je držao i ljuljuškao kao da sam dete, ponavljajući: "Hajde, hajde. . . nije valjda tako zlo?" Poznavala sam tu košulju od grubog platna, rukave za koje sam se grčevito uhvatila. Bio je to Aćan, a još jedan glas se užurbano raspitivao za moje zdravlje. Gde li sam ga čula? AH! Lad sam ležala u groznici.

-Nije mi ništa . . . - izgovorila sam.

-Ništa, je li? Osim što nas prepadaš u ovo doba noći! - obrecnuo se Gospodar dugmadi.

-Ti si sanjala? - pitao je moj pobratim blago.

-Aćane, opet su me zatvorili! - jecala sam glupo.

-Snovi! Ženska posla! Bolje se ispavaj, da sutra lakše podnosiš put!

-I ti nas zoveš divljacima? - uzeo me je Aćan u zaštitu. - Vidiš da se uplašila. Ovako se to radi, balvanu: ljubazno i nežno, a ne grubim rečima. Gledaj kako se umiljato privila uz mene, a od tebe može samo da sanja košmare.

Čula sam kako je Gospodar dugmadi duboko udahnuo vazduh, kao da se sprema za skok.

-U redu, mudrice - rekao je malo kasnije. - Ako su dečja maženja dokaz da si čovek, mogu i u tome da dokažem kakva sam čovečina. Idi, preuzmi stražu.

-A Gindži? - usprotivio se Aćan, ne prestajući da me miluje po kosi.

-Samo ti idi i sedi kod konja.

Pažljivo sam ogrnuta vunenim plaštom i još pažljivije privinuta na široke grudi. Dve velike šake obazrivo su mi gladile ramena. Čula sam kako Faranri gunđa:

-šta me snađe u ovim godinama!. . . Tako sam nekada uspavljivao Altan - obratio mi se kao neko ko se ne snalazi: - Nije mi najjasnije da ovakav postupak prija i odraslim ženama?

-Tebi ovo smeta? - pobunila sam se i pokušala da se izvučem iz njegovih ruku.

-Smeta! - priznao je iskreno, ali se odmah i povukao: - Ne! U stvari, ne znam šta da kažem. Čudno je. . . a Umejina mi je rekla da ste mi ti i Aćan dali nešto što menja dušu.

Jelenova voda. Da, tome smo pribegli kad je izgledalo da mu nema spasa. Da li je moguće da mu od toga nije dobro?

-Je li ti naškodilo? - pitala sam uplašeno.

-Rekoh da je čudno. Kao da mi je srce veće. Kad zalupa, ne čujem ništa drugo.

Prekinuo je razgovor, jače me stegnuvši, i polako se klateći u ritmu cibolanske pesme koju je zapevušio.

-Sreća, što u bilizini nema ljudi! Da su tu negde neprijatelji, čuli bi te kako plačeš i ništa nas ne bi spaslo - rekao mi je. Bio je u pravu. Umesto odgovora, bezobrazno sam se smestila na njegovom ramenu. Nije bilo važno niti mi je smetalo što on ne voli moj dodir i što ga ovaj trenutak blizine ljuti. Svakako se ništa neće promeniti. Trebalo je koristiti priliku koja mi se verovatno nikada više neće ukazati. Po kaminunskom običaju, koji je želeo da poštuje, Faranri me je držao u naručju dok se nisam smirila, a nisam se smirila do ujutro.

Neka dva dana posle tog događaja već smo stigli na puteve koji vode granicama Cibole i Karizme. Brda su se nizala, ne strma i zubata, već zaobljena i pošumljena. S leva i desna, nije se video ni pedalj ravne zemlje. Večeri su postajale manje hladne, a dani manje oblačni. Zalazili smo u prostor koji čeka svoje kišno doba. Na granicama Lakče Kaminuni još se beleo sneg, iako je u dolini voće bilo procvetalo. Ovde su snegovi uveliko otišli, i nagoveštavalo se leto. Sknuli smo krznene stvai, ostavili na glavama lake putničke šešire, i ispred slepoočnica vezali po dva kraja crnih marama, dok druga dva slobodno lepršaju niz grudi. To brani od prašine, koja je ležala na putevima, a izgleda vrlo otmeno, kako je Faranri primetio. Pre ulaska u Cibolu trebalo je da savladamo još jedan veći uspon, na Ivičnim planinama, a posle nam sleduje putovanje ravnim tlom. Faranri je sada već naveliko objašnjavao kako ćemo ući u Cibolu. Predstavićemo se kao trgovci, tokom dana prodavati robu na velikoj tržnici, a jedne noći treba izvesti i otmicu dece. Samo da sve bude kako valja. Nestaje mi hrabrosti kad pomislim na moguće prepreke. O tome smo razgovarali uveče, dok smo trošili poslednje zalihe sira i dvopeka.

-Pesme će se pevati o tvom pohodu do Cibole, Gindži, pazi šta ti ja kažem! - prorokovao je Aćan.

-Meni je svejedno. Ako deca budu sa mnom, možete me i šamarati - odgovorila sam.

-Nikako, nikako takvih reči: mi cenimo, mi se divimo, mi poštujemo hrabrost. Svejedno je sa koje se strane kopča, koji jezik govori, kojem se vetru moli. Sve je slobodno, sem činjenja zla. Mi imamo priče o majkama koje su podnele neviđene nedaće da bi spasle svoj porod, koje su silazile na samo dno podzemnog sveta da bi odande iznele draga bića. Setor, naša reka, sledila se samo jednom u svom veku - da bi napravila most, preko koga su deca pretrčala majci. Posle se most rastopio, i progonitelji su propali u virove.

-Preterao si - kažem. - Kakve ja to tako strašne muke podnosim? Vi ste uz mene, brinete o svemu, a ja samo strahujem.

-Dovoljna je ta oluja. . . ovde - Aćan pritiska dlan na grudi. - To što ti ne da da spavaš. Čega se bojiš?

-Svega - sležem ramenima. - Puta, daljine, odlaska i povratka. Najviše onog što bih mogla da zateknem. Možda su moja deca oterana iz kuće svoga oca. Možda propala na cibolanskim ulicama. U bekstvu, ili na nečijoj milosti. . . pre nemilosti. . . bez moje nege, bez majke da požali, da bude blizu. . . Plašim se da je ovaj put uzaludan,i da je sve rešeno u mom odsustvu. Gejlen je verovatno doveo drugu glavnu suprugu, potomci iz prošlog braka ne broje se više.

-Sama znaš da je to malo verovatno! - namrgodio se Faranri. - Formalnosti ko zaključenja braka traju dugo. . .godinu dana najmanje. Pogotovu ako mladenci nisu rođaci, kao što je slučaj sa Gejlenom i gospom iz otmene kuće, sa kojom treba da se venča. Dakle, oni čekaju odobrenje, njegova molba se razmatra, a za to vreme deca mu trebaju - živa i zdrava, da ih prikaže njenoj rodbini. Nije valjda sve tako crno, kao što ti misliš ? Zar baš niko u toj kući nije voleo tvoju decu?

Razmišljam:

-Ima takvih. Moja dadilja Amaru i njena kćer. . . A i Sanije, majka mog muža, nije ih mrzela, naročito dečaka . . .

-Drugim rečima, deca su, po svim izgledima, dobro, a ti misliš na najgore, i sebe mučiš. Okani se takvih razmišljanja.

-Da, Gindži, misli na lepe stvari - savetuje me Aćan. - Misli kako ćemo se sjajno provesti kad dovedeš decu, kako ćemo ih voleti i kako će rasti kao pravi Kaminunci. A tebe ćemo da primimo u Pleme, i bićeš sasvim naša, poštovana pripadnica Naroda oštrih zuba.

Tu odjednom obojica počinju da se smeju.

-Sećaš li se, Faranri, kako smo tebe primili? Onda kad smo imali dve žetve godišnje?

-Kako da se ne sećam! Još uvek se oporavljam! Znaš, Gindžano, ovi, kad primaju odraslu osobu, ponašaju se prema njoj kao da je malo dete. Hrane je kao da ne može sama da jede, oblače joj novo odelo. . .

-A ti nisi hteo da se skineš da bismo ti obukli sve novo!

-Kako, kad su se Denra, Umejina i ostale sve vreme smejale! - okrenuo se prema meni. - Običaj je da odrasle žene oblače novoprimljenog. Mene su tako ištipale, da sam bio sav modar!

-Kako si bio smešan dok si se otimao!

-Ali, vi ste se divno pokazali, tada - Faranri se uozbiljuje. - Odeća koju ste mi sašili za tu priliku bila je pravo blago. Toliko ste zlata i srebra uvezli i prišili, da nisam mogao da verujem. Uvek sam nosio samo najskuplje. . . ali vi ste mi pokazali šta je pravi poklon.

-To je za našu decu - govori Aćan zaneseno. - Meke tkanine, žive boje, skupoceni vezovi. Devojčicu, kad prohoda, prevodimo preko svile, da bi joj sve nevolje bile pod nogama. Dečacima puštamo dugu kosu, da bi, za nevolju, duhovi zaštite mogli da ih spasu. I jedne i druge upoznajemo sa rekom i šumom, da se ne bi plašili i da bi i u jednoj i u drugoj našli spas. Sve je za njih, odeća je nešto najmanje. A stranac, kad ga primimo, postaje kao jedan od naše dece.

-Ja sam mislio da vi nosite samo grube tkanine, kao sirotinja u mojoj zemlji - priznaje Faranri. - Nisam ni znao šta umete ili imate. Kad su me žene obukle u svilenu košulju, u one uske čakšire, pa počele da mi omotavaju pojas sav od zlatoveza oko struka, mislio sam da sanjam. - Odjednom zapeva:

"To nam nosi, pa se ponosi,

to ti darujemo, jer te volimo!

To je nama Setor voda dala,

i učila nas, da se pazimo" - završavaju obojica poznatu pesmu, glasovi im se slivaju.

Da, takvi su kaminunci: vole decu i sve će učiniti za njih. Ne tuku ih, a veoma retko ih grde. Čovek bi pomislio da se na taj način vaspitavana deca penju na glave starijima , ali uopšte nije tako. To su mila i ljubazna bića, blaga prema starijima, predusretljiva prema strancima, bez straha, bez snishodljivosti. Moraću ozbiljnije da se pozabavim njihovim nažinom ophođenja prema deci . . . jednom, kad sve ovo prođe. Začudilo me je još onih prvih dana u Lakči kako se kod njih devojčice i dečaci slično oblače, i da devojčice ne pravme manje buke od svojih drugova. Čak žene ništa ne vračaju da bi im potomstvo bilo muško. Astan, prvosveštenik, objašnjavao je na jednom poselu, da se kod predaka Kaminunaca više gledalo da dete bude muško, i da su se s tim ciljem preduzimale različite manipulacije.

-Ja sam čuo da, ko hoće muško dete, treba da obrati pažnju na mlad mesec, srp - umovao je Aćan. - A kad je pola meseca, jabuka, ili pun mesec, sito, onda će začeto dete biti devojčica.

-Ne, ne, nego ko želi sina, treba da obuje čizme za lov kad pristupi ženi - protivi se Aj.

-Ili da muškarac ostavi svoju košulju da prenoći na muškom drvetu - javlja se Ajarnor.

-Ili da svi vi idete malo tamo gde ja mislim! - viče Senor. - U životu nisam radio nijednu od tih gluposti koje spominjete, pa evo imam šest sinova! Mnogo ste pametni: kao da to može da se bira!

Ja nisam birala: rodila sam dvoje. Malih, sićušnih. . . mojih i ničijih više! Volim ih kao tigrica svoje mladunce! šta li rade? Nadaju li se svojoj "mame?" Kad se samo setim kako sam uživala kupajući ih i hraneći! . . . Gejlen je jedva dolazio da ih vidi, njegova majka me je posetila nekoliko puta (iako smo bile u istoj kući), i dalje se nije raspitivala za njih. Niko, osim mene, nije mogao da ih razlikuje, dok ih nisam obukla u različite boje, dečaka u crveno, devojčicu u zeleno. A dok su bili sasvim mali, i ja sam ih razlikovala - tek kad ih raspovijem. Iste okice, iste kosice, čak su i plakali i kmezili se u isto vreme. Ali, kad su porasli - bila sam najsrećnija žena u Ciboli. Žao mi je bilo što ne mogu da ih izvedem na ulicu, da svi vide kako su mi lepi i pametni, kako me ljubazno drža za krajeve rukava i pažljivo hodaju, da ne uprljaju sjajnu svilu u koju sam ih oblačila. E, pa, ako ih odvedem u Lakču, moći će da trče i prljaju se do mile volje, to im obećavam u sebi, a u srcu mi je rešenost. Ili sa njima - ili u najbližu mutnu vodu!

Četrdeset osmog dana našeg putešestvija, ako se ne varam, sreli smo graničnu jedinicu cibolanske vojske. Zaustavili su nas na putu, bez grubosti, ali sa uperenim kopljima. Gledali su nas podozrivo. Rasni konji, dobra oprema i nas troje - bili smo zaista lep prizor. Faranri je zabacio plašt, da mu se vide zlatni vezovi na košulji, i ponosito se podbočio, opustivši uzde konju, a uvežbana životinja nastavila je pravo prema patroli, lakim ljuljajućim korakom. Aćan i ja učinili smo isto. Pod košuljom mi je nešto zaigralo, ali nisam pokazivala strah. Prisilila sam sebe da mislim kako me ovi ljudi uopšte ne poznaju, i neće me ni prepoznati, jer sam obučena drugačije, jer se držim u sedlu kao pravi momak, a ni inače ne znaju kako izgledam, prvo, zato što me nisu viđali ranije, a drugo, zato što sam u Ciboli nosila velove, kao sve žene. Ta misao - da ulazim u državu koja me je, prema svojim zakonima, odbacila i osudila na smrt - nejasno je počinjala da mi se sviđa. Bila sam neko drugi. Bila sam Kaminunac, jer ovi ljudi koji nas dočekuju ne znaju da postoje narodi gde se muškarci i žene oblače isto.

-Mene pustite da govorim! - šapnuo nam je Faranri. Oči su mu se smejale, uživao je.

Slobodno je prišao vođi malog odreda i učtivo, ali bez bojazni, ispružio desnu ruku, pokazujući, kaminunskim gestom, da nema oružje. I nije ga ni imao, barem ne u ruci. Oružje mu je bilo sakriveno pod odećom, smrtonosna naprava koja ubija na mestu, sa zvukom kao da pčela zazuji. Aćan je sakrio nož u čizmu, luk i tobolac sa strelama bili su mu preko ramena, a i ja sam imala mali bodež u rukavu, poklon od Aćana, a njemu od Đargamaca.

-Ko ste, odakel ste, i kakvim poslom u Cibolu? - pitao je oficir. bio je koščat čovek, zlovoljnog izraza lica, sa malim mačjim brkovima.

-Iz daleka, iz Lakče. . . trgovina nas dovodi u vašu lepu zemlju - preo je Faranri, smerno oborivši pogled, kao Kaminunci kad se predstavljaju. Čak se i njegov konj malo naklonio.

-šta je Lakča, i gde je to? - službeno je pitao čovek, iako se iznenađeno zagledao u nas.

-Daleka, daleka zemlja u planinana. Evo pismo od našeg poglavice, tu sve piše - ceremonijalnim gestom je predao komad pergamenta. Cibolanin je gledao one kuke i kvake, razume se da nije umeo da pročita, ali nije hteo da pokaže, pa je odlučno vratio ispravu Faranriju.

-A čime biste trgovali? - pitao je osorno.

-Ako poštovani baj želi da pogleda . . .- Faranri je hitro sjahao. - Imamo lepe robe. . .kože, ćilibara. . .

-Ne razmotavaj svoj prljavi tovar! - odskočio je oficir s gađenjem. -Jeste li zdravi? ne donosite valjda neku boleštinu?

-Izvolite pogledati! - Faranri je učinio pokret kao da će skinuti košulju.

-Uh, prolazite! Platite, pa idite! Ko će se baktati sa vama iz divljih krajeva!

-Koliko?

Čovek reče - tresnu krupnu sumu - ali Faranri bez ikakvog izraza odbroja zlatnike i predade mu vrlo udvorno.

Projahali smo pored njih, nismo se osvrtali, ali imala sam utisak da su nas dobro zagledali.

-Da nismo suviše upadljivi? - pitala sam, obuzeta neprijatnim osećanjem.

-Tamo njima. . . - procedio je Faranri. - Nemoj ni da ih gledaš. Neka te ne zanimaju više od blata na putu.

-Gde ti vidiš blato na putpuno suvom drumu? - raspitivao se Aćan.

-Nemoj da me hvataš za svaku reč, pesniče. To sam samo onako rekao. - Faranri prebrojava novac koju mu je ostao. - Povećali carine, majku li im. . . Ni za dozvolu nisu pitali!

Kad smo odmakli, nastavio je glasnije:

-Ti, Gindžano, nemoj tako ukočeno da se držiš, bićeš im smešna.

-Sumnjiva? - prestravljujem se ja.

-Za ime svih zvezda, nisi sumnjiva, nemaju pojma da postojiš. Samo se opuštenije drži. Obratite pažnju na svoje ponašanje: ne možemo da budemo nevidljivi, ali možemo da budemo neupadljivi. Ne gonite konje u brži hod. Ne vičite. Ne uzimajte ništa tuđe. Ne trzajte se kad vam se obrati neko od domorodaca. I odgovarajte učtivo. Da se ne šalite živom glavom da nekogqa oslovite po kaminunski, ništa "prijatelju", "rođače", "brate". Svi su za vas "baj', to znači gospodin, makar bio u ritama.

-A žene, kako žene da oslovljavamo? - pita Aćan, kicoški zaglađujući svoje uvojke, što mu lepršaju oko lica.

-Najbolje je: nikako. Ne želim nevolje. Ti ne znaš naše običaje.

-Ne znam, a neću imati ni vremena da ih učim, pošto se nećemo zadržavati.

-To poslednje, nikako.

-Zar ni grad nećemo razgledati? "Cibolu bogoravnu, sa nebom od zlatnih krovova. . . "?

-Zlatni krovovi su nam sad najmanje važni, osim ako se ne pokaže da ćemo morati da se veremo po njima.

-Faranri, kako si zamislio da uzmemo moju decu? - upadam neočekivano strogo. Od okolišenja nema vajde - to Kaminunci kažu.

On me pogleda:

-Polako. Sve će doći na vreme. . .

-Mi smo već ušli u cibolansku državu! Ne poznajem ovaj kraj, ali ne nameravam da još dugo čekam tvoje objašnjenje! Ako sada nije vreme, kad će biti? Kad uđemo u grad?

-Vidi je, prava osa. U pravu si, nismo daleko.

-Je li grad Cibola blizu? - uznemirim se ja.

-O, jeste, jeste. . . uskoro ćeš ga videti.

Ostatak dana sam gledala pred sebe, sa srcem u grlu, očekujući da vidim grad, ali to se nije dogodilo. Gospodar dugmadi se samo smeškao mom nestrpljenju. I dan je prošao, a videle su se samo planine, koje su mi posle toliko dana provedenih među njima već bile nepodnošljivo dosadne i neprijatne, kao zidovi koji me dele od najbližih. Vreme je prolazilo u neuggodnom ćutanju. Smrkla sam se i nisam želela da pričam. Tako prođe veče, pa noć. Ujutro, kad smo već ponovo uzjahali konje, i krenuli, odjednom je Gospodar dugmadi isprednjačio. Izviđao je put. Ubrzo se vratio, osmehnut.

-Hajde - rekao je. - Hajde, požurite malo.

Izjahali smo iz maslinove šume upravo u trenutku kad je Sunce izgrejalo i pozlatilo ogromnu sliku. Planine su se završavale tik ispred naših nogu! Kao da smo došli na visoku terasu, dole pod nama raširila se prostrana zelena zemlja, izbrazdana putevima, a na njenom kraju, pravo pred nama, blistao se grad, oivičen, s jedne strane, zelenilom, a sa druge - morem. Bilo je sivo, i presijavalo se, spajajući se, u daljini, s nebom. U prozirnom jutarnjem vazduhu mogli smo da vidimo daleko, a grad je izgledao velik, kao šareni tepih. Živela sam u njemu tolike godine, nisam ni znala kako izgleda. Pogotovo ga nisam videla izvana, sa ove visine.

-Je li to Cibola? - pitao je Aćan.

-Da. . . biser mora. - Faranri je neodređeno pokazao rukom u daljinu. - Dalje je sva zemlja ovako . . . ravna, nižu se gradovi i sela. . . Tamo su Abnaz i Salabeltaz, postojbina lepotica. . .i šume nepregledne i močvare. A ovo su jedine planine u državi, ovde na granici sa Karizmom. Nekad sam ovamo dolazio u lov.

-More. . . - uzdahne Aćan. - Još pre neku noć osetio sam da je vazduh slan. Srećan sam što vidim more, barem ovako izdaleka. Hoćemo li moći barem noge da operemo u ovoj divoti?

Ćutim i gledam. Ne mogu da progovorim. Tu je cilj našeg puta. Tamo, u gradu su mi deca. Ne vidim ni prelepi kraj, ni more, ne divim se prizoru kao iz snova. More i njegovi odblesci, velika reka i njena delta, ništa, ništa od toga ne postiže da mi srce zaigra. Vidim samo da je putovanje završeno, i steže mi se u grudima.

-Hoćemo li danas ući u grad? - pitam.

-Ne verujem. Izgleda blizu, ali ima dosta do ulaza.

Tako je i bilo. U svanuće, delovalo je kao da se blistavi grad može dohvatiti rukom, samo ako se ruka malo jače ispruži - i to je bila puka obmana. Do večeri nismo ništa više postigli, osim da siđemo sa planine i zanoćimo u gaju koji je mirisao na lovor. U Lakči smo ostavili proleće, ovde je uveliko bilo leto, sa obiljem plodova, ali, po svemu sudeći, dosta sušno. Blata, koga sam se sećala, nije bilo na putevima. Gospodar dugmadi je znalački primetio da je kišno doba zakasnilo. Možda za sedmicu ili dve, ali dovoljno da zemlja ispuca i postane tvrda kao rog. Tim bolje za nas, jer kad kiše zadobuju, sve će da se pretvori u veliku kaljugu.

Narednog dana putovali smo pitomom ravnom zemljom, ni nalik na one nizbrdice kojima smo se batrgali do nedavno, kroz sela belih kućica i nepregledne voćnjake, najviše smokava, manga i krupnih gotovo crvenih naradnži. Nekoliko puta su nas zaustavljale patrole, i to je već počinjalo da me brine. Faranri je, zauzvrat, bio potpuno smiren i rekao da nas od kiša deli najmanje dan ili dva. Dodao je još i da bi bilo dobro kad bismo se do početka kiša vratili barem u podnožje Ivičnih planina. Ali, to, naravno, zavisi od mnogo čega.

Nadomak Cibole stigli smo predveče, ali Faranri nije dozvolio da se suviše približimo kapijama, da ne bismo imali okapanja sa stražama. Ne, govorio je, ne po noći - po danu ćemo da uđemo u Cibolu i u njoj ćemo provesti dan, da bismo već u toku noći mogli nešto da preduzmemo. Zamolio nas je da mu verujemo, jer zna šta radi. Izgleda, smatrao je da je time razgovor završen. Pružio nam je, u belom lanenom ubrusu, desetak crvenih plodova narandže.

-Uzmite, osvežite se malo. Ujutro ćemo nastaviti do velike reke i ući u grad.

-Gde si kupio narandže? - hteo je Aćan da zna.

-Nabrao sam ih u onom voćnjaku. Nisu najbolje ove godine, oprostite. Biće da nisu navodnjavane kako valja.

Glas mu se promenio: sad je govorio kao stražari na granicama, raspevano, produženih samoglasnika. Tada nisam obratila pažnju na taj otmeni glas i promenu u njemu. Mislila sam samo na svoj porod.

-Ali, Faranri, ti si nam rekao da ne uzimamo ništa tuđe! - zaprepastio se Aćan. - A, gle, tebe, ništa manje nego ulaziš u tuđ voćnjak i uzimaš tuđe narandže!

-Nisu tuđe. . . moje su.

Gledali smo ga ne shvatajući, pa je objasnio:

-Voćnjak je nekada. . . bio moj.

-Dok si živeo u Ciboli?

-Da.

-Jesi li imao mnogo zemlje? - zanimao se Aćan.

-Recimo - uzvratio je tajanstveno.

-Dobro poznaješ ovaj kraj?

Nasmejao se, gorko i neprijatno:

-Kao svoj opasač. . .

Aćan nije mogao da ćuti:

-Ti si bio važan čovek u svojoj zemlji, Faranri. Da li ti je kod nas nedostajalo sve što si imao ovde?

Uzdahnuo je:

-Veoma, Aćane. Ali, ne vidim šta to menja. Nedostajalo - pa šta sam mogao?

-A šta bi se desilo ako bi te neko slučajno prepoznao?

šta je već zapeo da ispituje! Kao da mi i bez toga glava ne puca od brige!

-Pa, ja bih verovatno bio obešen, ili možda udavljen u moru, a vas bi spalili. . . Ne gledaj me tako, Aćane, pitao si, i ja ti odgovaram. Ali, ne verujem da će se to desiti: vidiš da straže zveraju u nas kao u čuda. Država, koja daje činove takvim glupacima, ne zaslužuje ništa dobro. Ah, ja sam vodio računa. . .

Odjednom se presekao, pogledao me zabrinuto, ali ja sam bila zabavljena svojim mislima, pa su mi njegove reči promakle.

-Mi nemamo nikakve zle namere prema ovoj državi - usprotivio se Aćan.

-Osim da ukrademo dvoje maloletnih podanika. Vrlo važno, je li? Ima u ovoj zemlji dosta dece, mnogo više nego u Kaminunu. Naročito dece koja nikom ne trebaju. Ne bi ni primetili manjak. . .

Osmehnuo se zastrašujuće:

-Da im otac nije gospodar ovog grada. Utoliko bolje što straža i vojska nisu u punoj pripravnosti.

Nismo ložili vatru te noći. U mirisu mora i začina kojih sam se sećala prolazilo je vreme. Opet nisam mogla da zaspim, pa sam stražarila. Svi živci bili su mi napeti kao strune na lutnji, a svaki korak, nečujan u mekim čizmam, odjekivao je u mojim ušima kao udarac. Trzala sam se od zvukova noći, i u jedan mah naumila da osedlam konja i krenem sama prema gradu u kome me čeka moja sudbina. Ali, dok sam podizala sedlo, da ga stavim konju na leđa, neko me je, bez mnogo uvijanja, sprečio u tome.

-To bi bilo nerazumno - rekao je Faranri. Istrgao mi je sedlo iz ruku i odložio ga na zemlju, sa strane pogledavši da li Aćan spava. Spavao je, nego šta, kao odojče, nimalo ne mareći što leži na zemlji umesto na krevetu. A Gospodar dugmadi mi se uneo u lice:

-Možda nije zgoreg, da de ostavim ovde, a mi da idemo po tvoje potomke bez tebe?

-Ne smeš to da uradiš! Dezira je rekla . . .

-Tvoja nestrpljivost može sve da pokvari. Opusti se, ništa ne možeš da ubrzaš, shvati već jednom.

-Dobro, čekaću - govorila sam brzo. šta ako se ne šali? Da ne vidim decu, oni da ih izvlače iz Cibole, posle svih ovih dana putovanja - nisam mogla da podnesem.

-Nema nam druge, Gindžano. Smiri se, pokušaj da zaspiš. Misli na ono što nas čeka. Misli, šta ćeš da radiš kad dobiješ decu.

-Da zaspim? Faranri, meni je tako teško. . . tako teško. Nisam ni mislila šta će biti posle. . . Nema posle, nema ništa dalje. Samo na to mogu da mislim.

-Pa šta da ti radim? Strpi se još malo.

Miluje me po kosi!

-Ne budi tužna, i ovo će proći.

Svetlost Meseca, velikog i punog, dobro je osvetljavala šumarak, plavičaste senke igrale su oko nas i lelujale po lišću. Vetar je bio sasvim slab, kao šapat u granju. U svilenom polumraku, jasno sam videla Faranrijevo lice. Seo je nedaleko od mene, obgrlivši rukama kolena, i gledao pred sebe. Oči su mu imale izraz kakav sam viđala u očima velikih mačaka. Sa tom slikom sam i zaspala, neosetno. Probudila sam se neočekivano ispavana i orna, kad mi je prvi zrak Sunca, ujutro, pao na lice. Ptice su pevale, povetarac donosio mirise morskog bilja - pravi okvir za sliku ugodnog izleta. Samo je ovaj mogao da nas staje glave. Oprali smo se u jezercetu, obraslom vodenim rastinjem - u delti velike reke ima mnogo mrtvaja i bara - i uredili kose i odeću.

-Ima da mi budete lepi kad se pojavimo na gradskoj kapiji - govorio je Faranri. - Hoću da se svi dive, a ne da kažu: gle neotesanaca i prljavih divljaka iz dalekih zemalja! Mi predstavljamo Lakču Kaminuni u ovom slučaju - i to ima da obavimo kako valja!

-Jesi li zadovoljan kako izgledamo, o veliki gospodaru? - Aćan se ponosito šepurio, izvodeći pokrete kao da će zaigrati.

-Ne prenemaži se. Od nas troje, samo ja poznajem Cibolu, njene trgove i uličice. Ne odvajajte se od mene, pratite me i slušajte, to može biti važno kad uđemo u grad. I ne trudite se da govorite cibolanski. što gori naglasak, bićemo manje sumnjivi.

Pojahali smo konje i krenuli. Faranri je nameravao da u grad uđemo na Severna vrata, koja su manja i sa manje strae, a ne kroz kapiju na mostu velike reke, kojom gotovo svi dolaze na pijacu u Ciboli. Od jakog sunca već od jutra smo morali da se braimo štitnicima i maramama prebačenim preko lica, a za to vreme grad nam je prilazio sve bliže, beo na dnevnoj svetlosti, sve veći i čudesniji kako smo mogli bolje da ga vidimo. Vitki tornjevi izvijali su zelene i zlatne zastavice, krovovi su blistali, putem, pored nas, slivalo se sve više ljudi, Cibolana, ali i stranaca. Različita lica i odeća. Prošli smo kroz sirotinjske logore izvan gradskih zidina, da bismo zastali pred kapijom. Posmatrali smo neko vreme spoljašnje zidove, kao brda kroz koja smo prolazili, samo građena ne silom prirode, nego rukama nebrojenih graditelja i kroz vekove neosvojiva. Gospodari ovog kraja vekovima su o svom trošku utvrđivali grad Cibolu, i to se videlo. Biser mora imao je i školjku, dovoljno jaku da polomi gramzive zube.

I ja ulazim u ovaj grad - kao došljak i skitač, potpuni stranac iz daleka.

Na kapiji su nas stražari dočekali ukrštenim kopljima, ali do tada sam već shvatila da je to ceremonijalan gest bez ikakve stvarne pretnje, i da, kao što je Faranri rekao, prilično traljavo obavljaju svoj posao. Komandir straže kopljem je probo naše bisage i korpe, ne zagledajući šta je u njima, lekar nas je tek ovlaš pregledao, zavlačeći nam prste u oči i usta, a neki od stražara su potpuno nemarno stajali sa strane, i, kako izgleda, mrzeli do podne sebe, a od podne i sve ostale. Kad smo prošli ispod svodova kapije, i našli se ponovo pod vedrim nebom, samo u ogradi, i zaputili se niz ulicu popločanu žutim kamenim kockama, Faranri, koji je izgledao kao da će prokuvati, nije izdržao:

-Da li ste videli kako stoje? Kako su im opasači labavi? Uniforme prljave? Kako blesavo gledaju? Ah, dripci! Bruka, bruka neviđena! Ne bi to tako prošlo dok sam ja bio tu. . .

-šta ti je? - umirivao ga je Aćan. - Sam si rekao da je to dobro, što nas ne gledaju . . .

-Dobro za naš poduhvat, ali ne i za ovu zemlju - odbrusio je Gospodar dugmadi.

Gledala sam oko sebe i divila se: kuće su visoke, na dva sprata, sve građene po istom nacrtu, od belog kamena, sa intarzijama od lapis lazulija iznad vrata i prozora. Najbogatije su sasvim premrežene šarom do dragocenog mramora i plavog kamena. Naši konji kasaju naporedo širokom ulicom, mirišu oleandri na uglovima i trgovima, narod u šarenoj odeći prolazi pored nas. Idemo tako, dugo, a pred očima sve lepše građevine, sve šire ulice, sve više cveća na prostranim šetalištima. I buka, postojan jak zvuk, kao odjek grmljavine od tih silnih glasova ljudi i stoke. Prešli smo i jedan od gradskih mostova na velikoj reci, koja prolazi kroz grad široka i mutna, i stupili na plato u samom srcu ovog graditeljskog zamaha. Na velikom prostoru, popločanim sivim i žutim kamenom, odvajkada je jedna od tržnica Cibole- ne robovska, već "obična" za robu koja stiže iz raznih krajeva civilizovanog sveta: začini, svila, vuna, keramika i kristal, lekovi, sredstva za ulepšavanje, hrana, brda hrane, dragocenosti svih vrsta, konji, bivoli i trista čuda. Nad svim tim šarenilom stražarila je, tiha kao tvrđava, velika kuća, sa mnogo plavih ukrasa.

Sledila sam se u sebi. Tu zgradu sam dobro poznavala.