XVII

"Svrati ponekad u nesan, kao što svraćaš u snove,

i razvej strahove moje!

Ulicom tuđega grada koraci bezbrojni bruje,

ali nijedan od njih u srcu mom ne odjekuje,

nijedan mi ne znači ništa . . . "

(iz ""Pisma odsutnom prijatelju" Kaminuni Aćana)

Dastali: Deco, milija od Sunca,

draža od života!

(iz drame "O Dastali i njenim snahama")

O, lep je grad Cibola - ko čuo i ne čuo. Sve što sam video, sviđalo mi se. Baš sam se divio, i duša mi je bila kao ptica puštena iz kaveza. Zagledao sam žene, onako zamotane, smeškao se okolo, obarao glavu i pravio se da ništa ne razumem kad bi nas straža presrela i prepuštao Faranriju da se razračunava s njima. A on se pretvarao da je tako preplašen i tako se ponizno držao da sam na trenutke dolazio u iskušenje da ga šutnem. Ako tako izgleda lepo ponašanje u Ciboli, daleko im lepa kuća. Mi se klanjamo i ko zna kako ljubazno pozdravljamo, ali da se tako sagibamo, izuzev pred ženom, to zaista nije dolazilo u obzir. Osim toga, straža im je neljubazna. Ponašaju se kao da donosimo zaraznu bolest, pa nas onako gadljivo zagledaju i izražavaju se o nama sa puno prezira. Fuj, toliko o njima: gledao sam da ih izbegnem kad god sam mogao. Zverao sam oduševljeno po ogromnoj tržnici, gde smo rasedlali konje, i rasprostrli ćilibar, srebro i drvene sitnice po jednoj o tezgi. Kolika tržnica, koliko robe! Samo o ovome ima da pričam ženama najmanje nekoliko meseci. Trgovina nam je dobro krenula. Po planu, našu robu smo zacenili vrlo jeftino: bilo nam je važno da se proda - a i da nam korpe ostanu prazne. Faranri se smešio i razgovarao s kupcima, ja i Gindžana smo bili zaduženi da gledamo okolo. U nekoliko navrata bilo mi je dopušteno da lunjam po tržnici i razgledam veliku zgradu u kojoj su, tako smo pretpostavljali, bila smeštena deca. Dogodilo se da je naišla jedna od služavki u kući gospodara Cibole, da je zastala kupujući ćilibar i srebro od nas, i da je Faranri uspeo prilično lukavo da je ispita za porodicu bivšeg Gindžaninog čoveka. Sledili smo se kad žena ravnodušno reče da je porodica "gospodara Gejlena, Tanor - baja" provela sušno doba na svom imanju van grada; ali ona odmah i dodade, da su se "upravo jutros" vratili, pa odahnusmo. Gindžana, koja se doslovno ukočila slušajući ženu, nije posle mogla da se umiri, nego je sa puno bojazni bacala zabrinute poglede prema kući, kao da bi joj, zajedno sa decom, mogla pobeći.

-Nema čekanja, noćas upadamo - šapnuo mi je Faranri. Nekako u tom trenutku prišao nam je odred gradske straže, predvođen nakićenim punačkim oficifom. Odvratan im je taj običaj, da tako puštaju stomake. Kod nas, muškarac mora da bude vitak k'o britva, tako mi kažemo, i obično dodajemo: a meka srca, k'o zečji rep. No, kako god bilo, čovek se okomio na nas.

-A odakle ste vi? - pitao je gledajući nas sa visine i odmeravajući nas od šešira do čizama.

-Iz Lakče, gospodine - Faranri je opet počeo da se uvija i savija; da ne znam da glumi, sad bi dobio svoje.

-A šta tražite ovde u Ciboli? Da ne tražite možda nevolje?

-Trgujemo, gospodine. . . evo, pogledajte, lep nakit, za ženski svet. . .

-Vidim, vidim šta imate, karavani ponekad donose ćilibar iz vaše zemlje - sad je govorio malo manje neljubazno, dopadalo mu se što je sagovornik tako ponizan. - A koliko biste ostali?

-Nekoliko dana, možda. . . sve zavisi, kako će nam trgovina ići u vašoj lepoj zemlji. . .

-Hajde, neka vam bude, samo se nemojte previše zadržavati - čovek je lakim pokretom svog ukrašenog štapa srušio ponešto od ćilibara sa tezge. Htedoh da ga malo poučim lepom ponašanju, ali Gindžana me hitro zadrža. Zgrabila me je za ruku i snažno stegla, u očima joj je bio neki napet izraz, jako je stiskala zube. Faranri se srušio u prašinu, kupeći ćilibar, pa su se stražari nasmejali i otišli.

-Šta ti je? Da li je neophodno da stalno tako gledaš u zemlju i stidiš se kao momčić koji još nije stekao svoje pravo na prvu ženu? - prebacio sam Faranriju, dok sam mu pomagao da ponovo poređa ćilibar. - Zašto kriješ oči od svih ovih ljudi?

Pogledao me je, smeškajući se tajanstveno.

-Znaš . . .u ovoj državi samo u jednoj porodici nađe se, ponekad, ovako plavih očiju kao što su moje. A to je porodica od starine na glasu. dovoljno je da neko od ovih stražara malo razmisli o prošlim danima, kad sam vrlo često dolazio ovamo, pa da mu se razbistri u pijanoj glavi.

-Nećeš da rizikuješ?- sad sam ga već bolje razumeo, i bio sam zadovoljan objašnjenjem.

-Da sam tu samo ja, ili, čak, ti, možda bih pokušao da se malo našalim. Ali, ovde su u pitanju mali Gindžanini potomci. Neću da budemo sumnjivi.

Nije mnogo vremena prošlo, a mi smo prodali ćilibar i ostalo. Novac smo korisno utrošili, kupujući začine i lake tkanine, a najviše hranu za put. Postavili smo dvostruka dna na sepete, i po gornjem poređali nabavljenu robu, tako da izgleda da je ima jako mnogo. Nismo smeli da suviše natovarimo konje, pa smo deo novca ostavili, a deo utrošili u lepoj gostionici gde smo se počastili cibolanskim specijalitetima, pečenom morskom ribom i povrćem kakvo nisam viđao u Lakči i okolnim zemljama, uz gusto crno vino.

-Još uvek je najbolje koje pamtim! - rekao je Faranri sanjalački, dajući gostioničaru bogatu napojnicu. - Uvoz iz Karizme: tamo sam nekada imao svoje vinograde. Ah, nešto slično odgajiću u Lakči i to će biti vino za prave poznavaoce.

-Mi smo ti poznavaoci. Rado ćemo probati.

-Ti ćeš i popiti, kakav si, a ne samo probati.

Sedeli smo dugo, kao pravi gosti i došljaci iz daleka, opušteni u razgovoru, kao da nam je sve ravno do mora, pijuckali i pričali, bez reči o poduhvatu koji nas je očekivao kad padne noć. Smejali smo se, naručivali vino, i jedina tamna tačka u tom prijatnom podnevu bila je Gindžana, koja nas je odmeravala sa pravom mržnjom i pila ćuteći, a hranu nije ni dodirnula. Bilo me je stid što ne mogu da saučestvujem u njenoj brizi, pa nisam ni pominjao predstojeću otmicu dece. Najzad, možda nam se i razgovor prisluškuje, upozorio nas je Faranri ranije. Napolju su trajali "Sunčevi sati", to jest, vreme kad sunčani sat ne pokazuje senku, a sve živo se sklanja u hladovinu, kako je rekao Faranri. U krčmi je vladala ugodna svežina, zahvaljujući zidovima od debelog kamena i posluzi koja je, s vremena na vreme, prelivala mermerni pod vodom sa limunom i ružinim laticama.

Kad se vrelina dana malo ugasila, pošli smo da razgledamo grad. Divili smo se građevinama i vrtovima, penjali se na spoljašnje zidine, odšetali čak do mora, i neko vreme sedeli na kamenitoj obali. Izuli smo čizme, spustili noge u vodu i pljuskali, slušajući huku talasa, koji su se u blizini razbijali o veliku stenu, podižući čitave oblake od sitnih kapljica. Tako smo se opuštali, zatim i odspavali pored konja, koji su takođe dremali. Gindžana, kladim se, nije ni trenula. Stisnutih usta sedela je ili šetala pored nas, živa slika i prilika zanemarene i uvređene žene. Ili se tako držala zato što se bojala? Da nećemo uspeti, da će ko zna šta da se dogodi? Trebalo nam je, u stvari, samo još malo strpljenja; do sledećeg jutra, već bi sve moglo da bude rešeno.

Mi Kaminunci umemo da se opustimo i čekamo, a i Faranri je znao da se umiri kao kamen, ali od jedne majke, koja iščekuje da vidi meso svog mesa, nismo mogli da očekujemo ništa slično. Možda nas je u tom trenutku smatrala za bezosećajne sebičnjake, pa možda čak bila u pravu. Osećajući se pomalo nelagodno pod njenim optužujućim pogledom, zujali smo kroz grad, razgledali radnje sa svilom i zlatom, ponešto kupovali, a više parili oči. Opet u maniru pravih došljaka iz daleka, našli smo i prenoćište u drugoj krčmi. Vlasniku smo najavili da ostajemo najmanje nekoliko dana (jer to će sigurno biti prijavljeno vlastima), smestili se u sobe, isprobavali krevete, naručili toplo kupatilo, odveli konje u štalu i posluzi naredili da ih dobro hrani.

Kad se Sunce već priklonilo Zapadu, umiveni i očešljani pošli smo u šetnju - tako smo barem prijavili gostioničaru. Faranri se raspitivao za javne kuće, i to je izvodio sa toliko glumljene nespretnosti, da se čovek tresao od smeha, dok nam je objašnjavao kuda treba da idemo. Konje smo jedva izveli iz štale, ubedivši konjušare da se "mi iz našeg plemena nikad ne odvajamo od svojih životinja!" S obećanjem da ih nećemo voditi u drugu štalu, razmetljivo smo ih pojahali ulicom, u potpunosti izigravajući strance, tri mlada dripca, koji su došli u Cibolu da se dobro zabave.

Obišli smo nekoliko krčmi, u svakoj probali vino i pivo, a pritom galamili kao da smo već dosta popili. Svaka od krčmi u koju smo ušli bila je bliže Gjelenovoj kući od prethodne. Kad iziđosmo iz četvrte, Faranri nam reče da je s pićem gotovo.

Za vreme dok smo se zabavljali po gostionicama, beše se potpuno smračilo i Mesec izašao velik i svetao kao kotur sira, a ulice se uglavnom ispraznile. Obišli smo krug oko velike kuće u sredini grada, kao da ne možemo da se snađemo. Stražama, ako nas susretnu, pravdaćemo se da smo previše popili i da ne uspevamo da nađemo put do gostionice gde noćimo. U dva navrata u tom obilasku sreli smo patrole, ali nisu obratile svoju pozornost na nas. Svi vetrovi, koji paze na ljudske staze, nekad nam sada budu na pomoći! Čuo sam Gindžanu kako škripi zubima kad je Faranri rekao da moramo da budemo pribrani. Znao sam da se žena sada nalazi u onom duševnom stanju kad neki od naših suseda, na primer Đargamci, iskaču iz zasede gde su dobro skriveni, i srljalju u sigurnu smrt, jer im živčana napetost ne dopušta da miruju. Pred vratima zgrade osvetljene mnogim svetiljkama stajali su stražari u odeći drugačijoj od one gradskih patrola, sa visokim šlemovima i dugim svetlim ogrtačima (kako li mora da im je toplo pod svom tom ormom), i razgovarali ne zagledajući nas.

-Ući ćemo na zadnja vrata - šapnuo nam je Faranri.

-Mislim da i tamo ima stražara - dahnula je Gindžana.

-Svejedno. Svakako ne toliko kao na glavnim vratima.

Zaputili smo se - onako vodeći konje, kojima smo povezali kopita našim maramama, da ne lupkaju u hodu - u krug oko velike građevine. Prođe pored nas jedan pijanac, pevajući nešto nesuvislo. Mi se prilepismo uza zid. Lažna uzbuna: čovek je oteturao dalje.

Rezidencija gospodara Cibole nije neka zanemarljiva građevina: bilo je tu dobrano da se pešači do ulaza sa stražnje strane. Trebalo ili ne, mi smo išli na prstima, a sa srcem u petama, naročito ja. Gindžana se sva zategla u ćutljivoj rešenosti. Da je tu bio neko da joj kaže: ne, Gindži, ne idi tamo! - mislim da bi ga zadavila na licu mesta. Što se tiče Faranrija, on je bio uzdržan i samouveren. Pred tim drugim vratima zaista je stajao stražar - samo jedan. Prilazili smo mu s leđa. Ako podvikne ili pita: kuda? - ostajala nam je priča da smo zalutali. ali, kako mu priđosmo, on se nekako sve više naslanjao na koplje, i najzad stropoštao na tle. Ustuknusmo.

-Ma, pijan, kad vam kažem. . .sve je to ili ludo ili pijano - rekao je Faranri nemarno. Ne obazirući se na čoveka, lako je ušetao kroz vrata. Pažljivo zatvorih velike vratnice za sobom. Nisu škripale, pa ipak, taj zvuk je učinio da mi srce zalupa. Konje smo privezali za direk koji nam je Faranri pokazao i natakli im zobnice na glave, da ne bi davali zvuka od sebe, a mi se zaputili kroz baštu. Jer, tu je bila bašta, sa mnogo čempresa i cveća koje smo u mraku slutili samo čulom mirisa. Senke su treperile; proticalo je vreme druge noćne straže, pred ponoć.

-Ima li pasa ovde, šta misliš, Faranri? - tiho sam pitao.

-Nema, nema. Gospodari Cibole ne drže pse u vrtovima. . .barem je tako oduvek bilo - uzvratio mi je šapatom.

-Idemo li u dobrom pravcu? - zanimala se Gindžana grozničavo.

-Samo za mnom - znam put.

Šunjali smo se kroz veliko dvorište, pod blistavom mesečinom i zalelujanim čempresima, pognuti za našim vođom, koji se kretao sigurno kao tigar, samo ne tako brzo. U noći, kuća je sa ove strane bila ovde - onde osvetljena, ne bakljama, nego svetiljkama blage svetlosti. Gindžana mi je jednom pričala da se u njenom kraju koriste svetiljke sa mnogo zarobljenih svitaca, i da, čak, ljudi znaju da hrane svetleće bubice, tako da ne uginu, nego danju spavaju, a noću svetlucaju. Kakve god bile, te svetlosti nisu bile osobita pomoć u mraku; ali kad su nam se oči navikle, nastavili smo odvažno sve bliže kući.

-Ući ćemo kroz ulaz za poslugu - šištao je Faranri.

On napred, a mi za njim. Kuća je sada bila već sasvim blizu. Čuo se razgovor i ženski kikot, pa zagrebasmo u grmlje. Ali, ništa opasnije nije se dogodilo. Obazrivo smo krenuli ponovo. . .

-Ta, ne tuda, tamo se ide u štalu! - preseče me Faranri. Sve je znao, nema tu šta. Zakoračismo uz stepenice od kamena, dva ili tri stepenika, možda; kad sam se okliznuo, mislio sam da to cela Cibola čuje. Faranri sevnu, onako u mraku, očima na mene. Pokupio sam se, stežući zube, nisam hteo da pravim još više buke. On otvori vrata; nisu bila čak ni zaključana.

-Da li mi to imamo ludu sreću, ili je nešto drugo posredi? - morao sam da pitam.

-Drugo, drugo. . .ima u ovom gradu onih koji me pamte po dobru - odgovorio je.

Upali smo, kako se kasnije pokazalo, u kuhinju. Osećao se miris hrane, a uspeo sam da srušim i neko posuđe. Ciknu sluškinja, grdila je mačku! Tako se provukosmo kao tri mačke. Gindžana je malo zamjaukala - ponekad je tim zvukom zabavljala našu decu - i za ubedljivo izvođenje bila nagrađena jednim "šiiic!" Za sada je dobro; iz kuhinje - posle dosta vremena, jer smo morali da se malo pritajimo - pređosmo u hodnik. Faranri je dohvatio jednu svetiljku sa svicima, i sa tim priručnim osvetljenjem krenusmo niz podugačak prolaz. Sa leve strane bili su prozovi, sa desne, nasuprot svakom prozoru, izvešeni neki štitovi, šta li. A bele zavese, muslinske, verovatno - na oba zida. Sad, kad se prisećam, mogu sasvim lepo da vidim taj hodnik, i nestvarnu mesečinu, i da čujem svoje srce kako udara, tup - tup, kao bubnjevi Kaminuna.

-Kuda? - pitao sam.

-Do kraja hodnika - pokazuje Faranri - pa uz stepenice, one koje vode nadesno.

Na kraju hodnika zaista se nalazila neka vrsta galerije, odakle su vodila velika stepeništa na obe strane. Mi se zaputismo kako je veliki vođa rekao. Sredinom stepenica bio je postavljen tepih, i to takav da je nesnosno škripao pod mojim koracima, ili mi se tako činilo. Popesmo se na prstima na sprat. Odatle su se opet granala stepeništa. Gospodar dugmadi je napredovao kao da zna svaki kutak, ponovo smo išli hodnikom, samo sa kitnjastijim prozorima i zavesama koje su i pri ovako slaboj svetlosti pokazivale da su protkane zlatom.

Tu zastadosmo, hteli ne hteli. Među svim tim mermerom i zavesama trebalo je naći vrata koja vode u pravu sobu.

-Ja ovde ne umem da se snađem! - rekla je Gindžana (u čijem glasu se naslućivala panika!) - Uselili smo se nedugo pre nego što sam uhapšena, nisam sve ni razgledala kako valja! Sećam se. . .sećam se da su dečje odaje bile na drugom spratu, ali, gde? . . .

-Dečja soba je pravo ovuda - pokaza rukom Faranri.

-Kako ti znaš? - Gindžana kao da je nešto shvatila i poplašeno se zagledala u Gospodara dugmadi.

-Lako. Bila je moja.

Stala je u pola pokrete. Na licu joj se ocrtao njen stari strah.

-Tvoja?! Pa onda znači. . . ti si. . .ti si. . .

-Da, Gindžano. . . ili, možda, Gildžan Gejleni. Ja sam to.

Ona je ustuknula do zida:

-Ti si. . . Timur šen -baj, gospodar Cibole!. . .

-Da, Gindžano, ja sam Timur šen - baj, gospodar Cibole, i zemlje oko nje, koliko oko vidi, i mora do linije horizonta, i voćnjaka i njiva, i kamila i konja, bivola i ljudi. Ja sam Timur šen - baj, to je zabranjeno ime, upamti. . . Barem sam nekada bio taj. A sada sam - Gospodar dugmadi, ili me barem tako zovu. - okrznuo me je pogledom, čega je bilo u tim očima? Mržnje, žaljenja. . .besa? Svega toga u isto vreme? One su sevale; oslonio se na zid, tako da je dlanovima zarobio Gindžanina ramena. Gledao ju je kao da hoće da prosvrdla rupe u njenim zenicama, lice je približio njenom. . .a ja sam stajao kao skamenjen, potpuno suvišan, i nisam mogao da je zaštitim.

-Ja sam Šen - baj, nasledni gospodar ovog grada i zemlje - režao je Faranri. - Nekad bio, upamti. Onda me je tvoj muž oklevetao na nadležnom mestu. . . i - evo me ovde.

Njene oči su se raširile od užasa.

-I kad si shvatio ko sam, a znao si čim si me prvi put sreo, odlučio si da se osvetiš, je li tako?

Ćutao je nekoliko beskrajnih trenutaka. Za to vreme oči su mu se ugasile i opet bile meke i tužne, kao kad je dobio jelenovu vodu.

-Mislio sam. . . da bi to bila dobra šala. . .

-I zato si me doveo do moje dece. . . tik pred vrata. . .da bi me sada sprečio da ih uzmem?

On je spustio ruke. . . šta je sad? U njenoj šaci bljesnuo je mali nož! Đargamsko sečivo, koje sam joj poklonio - sad je bilo upereno u stomak Gospodara dugmadi, štaviše, doticalo je opasač! U magnovenju sam pomislio da treba da se umešam, kad on, sasvim promenjen, jednostavno uhvati nož za sečivo i oduze joj ga.

-Divno, baš mi ovo treba. . . da obijem vrata!

Okrenuo se, kao da ništa nije bilo - i počeo da petlja oko brave.

-Sam sam izmislio ovaj način zatvaranja vrata, niko, osim mene, ne zna im slabu tačku - govorio je kao za sebe. Čulo se sićušno "klik" i jezičak je popustio. Gindžana nije oklevala; gurnula je vrata, i ona se otvoriše bez šuma.

-Deco! - šapnula je, bio je to jauk iz dubine grla.

Podigoh svetiljku, u sobi punoj mesečine bila su dva mala stvorenja kudrave kosice, koja zaplakaše videvši (zapravo, nazrevši) nepoznate ljude.

-Deco! - ponovi Gindžana, znao sam da joj se srce topi u onoj čudesnoj mešavini sreće i tuge, kad suze same klize po licu. Ali, deca samo jače zaplakaše.

-Ne poznaju me! - izgovorila je užasnuto. - Ne poznaju me!

Prilazila im je kao mesečar - ali Faranri nije gubio vreme na finese. Poslovno, kako je uvek nastupao, dohvatio je mališane i svakom pritisnuo na lice krpu natopljenu uspavljujućim sredstvom. Dečja telašca se opustiše, klonuše kao dve krpene lutke - i on ih dobaci meni, a sam prihvati Gindžanu, koju noge više nisu držale.

-Neću se onesvestiti! - prosiktala je besno, pribirajući se; otrgla mi je decu iz ruku, i isprednjačila, da smo morali da je jurimo. Opet smo na prstima prošli kroz kuću, nezaustavljeni, neprimećeni, istrčali u vrt i stigli do konja. Malšane smo ubacili u sepete na Gindžaninom konju, pokrili ih odećom i dvostrukim dnom i polako izveli životinje na ulicu. Najpre smo se šunjali, da ne bismo bili zapaženi, ali kad zađosmo u ulicu kojom se izlazi iz strogog centra, uzjahali smo i krenuli brže. Još nismo smeli da puštamo konje u trk: Gospodar dugmadi je to izričito zabranio. Tako sporo ići - bilo je pravo mučenje. Izuzev za Gindžanu: ona više nije zapažala ništa osim svojih potomaka. Kako mi se činilo - bila je zrela da napravi neku nepromišljeost, i to krupnu.

-Idemo na Severnu kapiju - rekao je Faranri. - Znam tamo jedno mesto gde je zid razrušen: onuda ćemo proći.

Jahali smo kroz slabo osvetljene ulice, tihi u mraku, zahvaljujući maramam oko konjskih kopita. Faranri nam je tiho objasnio da je droga, koju je podmetnuo deci pod nosiće, vrlo jaka: to je uspavljujuće sredstvo sa trajanjem čak do dan ili više, a, s obzirom da su u pitanju tako male i lake osobe, moguće je da dejstvo bude i dugotrajnije. U svakom slučaju, barem ne moramo da strahujemo da će nas Gindžanini potomci odati plačem ili vikom, a i za njih je ovakav slučaj povoljniji, jer se neće plašiti. Kad se probude, mogućno je da budu u groznici; zato moramo što pre otići van domašaja potere.

Severna kapija uzdizala se ćutljiva u mraku, a dva - tri stražara stajala su u razgovoru kad smo im prišli, i, neviđeni u senkama kuća, skrenuli kuda nam je Faranri pokazao. Nismo dugo išli - kad se u debelom zidu gradske tvrđave pokaza otvor, dobro sakriven između dva stuba. Izgledalo je kao da su se opeke urušile unutra, ali, u stvari, bio je to isplaniran otvor, dovoljno velik da se provuče konj, ako drži glavu nisko. Faranri je sjahao i poveo konja u mrak, kad nas odjednom skleptaše stražari, sa povikom: kuda? Mene su oborili, tren kasnije pošto je Gindžana zavrištala - ne uplašeno, nego gnevno - i zabila nož u ruku jednog od stražara.

-Držite ih! Lopovi, ko zna odakle su! - vikao je oficir.

-Kapetane Ganšijare, odmah oslobodite ove ljude! - dopre strog glas iz unutrašnjosti zida, i Faranri se pokaza.

-A koji si ti? - ustuknu oficir, i protiv volje, pred tim zapovedničkim izgovorom.

-Posvetlite mi, kapetane Ganšijare. . . posvetlite mi - Gospodar dugmadi je skinuo pokrivalo sa glave. Jedan od stražara podiže fenjer sa malom buktinjom. U svetlosti se ukaza lepo muževno lice koje smo tako dobro poznavali. Zašto nije pobegao? Zašto se vratio? Uhvaćeni smo na domak slobode. . . ili nismo? Oficir je prebledeo i učinio pokret kao da će da klekne.

-Oprostite, gospodaru. . . oprostite - zabrbljao je. - Nisam Vas poznao. . . mislio sam od Vas da je neko drugi. . . neko odavno mrtav. . .

-Pa zašto ometate mrtve u njihovim noćnim šetnjama, kapetane Ganšijare?

-Izvinite, prođite. . .

-Tako, kapetane Ganšijare! Mrtvi vam zahvaljuju - Faranri otmeno mahnu rukom, Gindžana i ja sa konjima zagrebasmo u unutrašnjost zida. Ali, on je ostao da se još nešto objasni.

-I, tako, kapetane Ganšijare, učinilo Vam se? Da niste previše popili na straži - Vi i Vaši ljudi?

-Sasvim ste u pravu, Vaša čestitosti. Previše sam popio - čuo sam čoveka kako se izvinjava.

-Pa biste mogli i bez posla da ostanete, je li tako?

-Pa. . .

-Hoće li ovo biti dovoljno? - čuo sam zveket, i znao da onaj uobraženko upravo opet baca kesu zlata. Kad neko ne može bez velikih poteza! U hipu se našao iza nas, smejao se zadovoljno.

-Samo napred, ima kroz zid dosta da se gazi. Moji preci su dobro utvrdili Cibolu. Hajde, ne zastajkujte - prolaz je uzak.

Teško smo disali u zagušljivom mraku, ali ubrzo osetismo doticaj svežeg vazduha. Nedugo zatim bili smo pod zvezdanim nebom. Zidine su ostale da ćute za nama.

-Sada u sedla, i trk! - rekao je Faranri.

Dohvatismo se bojnih konja, dadosmo se u jurnjavu, da je sve busenje izletalo životinjama ispod kopita. Jurili smo; konji, pušteni u brzinu, trčali su orno i zadovoljno - odmorni, dobro pripremani sve ovo vreme, siti i sjajni. Sad smo zavisili od njih. Grad je ostao, mi smo izmicali, u noći teškoj od mirisa. Inače je vazduh bio vruć, sav nekako zaustavljen, bez daška vetra, i znoj nam se slivao niz lica dok smo bili u gradu ili u prolazu, tek sada, kad smo poleteli, malo smo se rashladili, i bilo mi je lako na duši.

-Vrlo dobro! - čuo sam kako Faranri govori. - Samo bez zaustavljanja! Imamo prednost od najmanje nekoliko sati! Do jutra, niko nas neće tražiti - a do tada, mogli bismo da budemo daleko!

-Jesi li ti siguran da je ona tvoja droga bezopasna? - vikala je Gindžana kroz topot kopita.

-Sguran, kao što sam siguran da sam živ i ovde! To se pripremalo u mojoj porodici odavno.

-Neće ništa da im bude? - ne odustaje Gindžana.

-Stojim ti dobar za njihovo zdravlje. Biće malo zbunjeni, možda neće želeti da jedu. . .

-Ako si ih otrovao. . .

-Možeš ponovo da upotrebiš đargamski nož!

To ju je ućutkalo - za neko vreme. Put nam je odmicao u ćutanju. Nismo zastajali niti smo to želeli. Leteli smo kao prava vojska noći iz starih priča, stazama i putevima koje je Faranri znao i vodio nas pažljivo. Daleko smo izmakli do jutra. Tada smo se odmorili - koliko da se konji izduvaju, iako nisu pokazivali znake umora, i jedno vreme išli sporije. Ivične planine su se primicale. Od potere nije bilo znaka, ali smo, zahvaljujući Faranriju, izbegli da prođemo kroz bilo kakvo naseljeno mesto. Deca se nisu budila ni čula. Gindžana je nekoliko puta silazila s konja, sa strahom otvarala sepete i pregledala decu, što je Gospodara dugmadi veoma ljutilo, i zabrinuto se oglašavala:

-Kao da ne dišu. . .

-Pa uštini ih, prodrmaj, dišu, kako da ne dišu!

-Ali, kako da su tako zaspali?. . . Uvek su se teško uspavljivali. . .

-A zašto tebi smeta kad deca spavaju? O, lude žene! Izvukli smo ih iz Cibole, ni dlaka sa glave nam nije nestala, a ona, umesto da igra od sreće, kukumavči tu kao neki ćuk! Skači na konja, treba da odemo odavde!

-Kuda? - progovorio sam prvi put od izlaska iz grada.

Oboje me pogledaše iznenađeno.

-Zaista. . . kuda? - pitala je Gindžana kao za sebe.

-Kako, kuda? - iščuđavao se Faranri. - Nazad u Lakču. . . kuda bi drugo? Hajde, nemojte mi se tu skanjivati!

-Znači, ti hoćeš nazad u Lakču. . .Timure, gospodaru Cibole? - upotrebio sam zaboravljeno ime.

-Kakav Timur, zovi me Faranri, kao što si me prozvao onomad. Timur je mrtav, Cibola je ostala za nama, a Gospodar dugmadi se vraća u Lakču. Idemo. Potera je još moguća.

Nekim stazama, daleko od glavnih puteva, poveo nas je prema planinama. Stalno smo išli skriveni u grmlju ili šumama, a na putevima, koje smo videli ispod naše staze, ili levo, ili desno, bila je vojska, u stanju pokreta i neobične živosti. Tog dana se neočekivano naoblačilo. Vetar je dunuo s mora, ne hladan, nego vruć i težak, a na ivicama neba pojavili su se tamni oblaci. Do uveče je zarominjala kiša.

-Hitnja nam treba! - rekao je Faranri. - Neće moći da nas prate. . .ako samo izmaknemo do prvih stena, da se ne zaglibimo. Ne žalite konje: uskoro nam potera neće moći ništa. Imaće dovoljno posla da sami sebe izvuku iz blata.

Noć je padala, a kiša i mrak postajali sve gušći. Stali smo da se pokrijemo velikim nepromočivim ogrtačima, koje smo dobili pri polasku. Bili smo na Ivičnim planinama, u najvećoj brzini smo prešli granicu, zaobilaznim putem, daleko od granične postaje. Kao duhovi smo promakli te noći. Deca su bila spasena. Sve je bilo gotovo. Ostalo je još da se ode - kući. Kuda bi drugo, što rekao Faranri. Pred zoru je našao neku pećinu, poznatu mu još iz doba kad je bio mladi lovac na plemenitu divljač u ovim krajevima, i tu nas uveo i smestio. Polegali smo i pospali kao snoplje. Kiša je pljuštala i šuštala i rušila se na sad već daleku Cibolu, biser mora, lepoticu ravnice, i znao sam da će more ujutro biti potpuno sivo, a lišće zeleno kao smaragd i sveže, zemlja mokra i šljapkava, i svi srećni što su spaseni suše, i nisam nimalo žalio za svim tim prizorima. Neka samo ostanu tamo gde su - ako bude prilike, sve ćemo to videti i posetiti neki drugi put, sa manje straha u prtljagu.

Ujutro smo se ponovo nakanili na put. Preko noći se nije dogodilo ništa uznemirujuće, i tek tada su me zaboleli svi udovi od napornog jahanja i svega što se dogodilo u poslednje vreme. Bio sam klonuo kao da sam bolovao - kao posle muka na koje me je udario đargamski poglavica, jednom, jako davno, pre nego što sam postao muškarac. Sećam se da mi je oporavak bio očajno težak - mesecima sam se pribirao, slab kao novorođeno dete, mučno se navikavajući da ponovo koristim svoje mišiće E, upravo takav sam bio i ovog dana! Kiša je padala, ne pljusak, kao noćas, nego uporna, dosadna i obilna. Putevi su postajali klizavi, pa nismo žurili. Bilo bi zaista strašno da sad, u povratku bude kakve štete - kad smo dobro otišli i zdravi i čitavi krenuli nazad. Jeli smo usput, onaj sir i voće što smo nabavili u Ciboli, i razgovarali kao da smo na izletu u šumama naše Lakče. Samo što u Lakči niko ne bi po kiši krenuo na izlet. To je vreme za druge stvari. Žene su neobično nežne kad pada kiša, mislio sam, a odmah i rekao.

-Ne shvatam šta hoćeš da kažeš! - uzvratio je Faranri.

-Ni ja ne shvatam! - pridružila mu se Gindžana odlučno. Vidim, prešla je na njegovu stranu. Još malo, pa ni od nje neće moći da se živi. "Faranri je rekao ovo. . . Faranri je uradio ono. . . " - zbilja su mi na nos izišle te žene koje mu se dive. Šta pišem? Zar mu se nisam i ja od prvog trenutka divio, i voleo ga otkada sam ga ugledao? A sada sam imao čast da mu budem saputnik na jednom ovakvom zadatku. Kad stignemo u Lakču - a stići ćemo, u to više nije bilo nikakve sumnje - bićemo "glavni", svi koliko nas je.

Planine su se nizale oko nas i pod kopitima konja, nismo daleko odmakli, kad su dve čupave glavice izvirile iz sepeta u koji su bile smeštene. Hranu i ostalo smo odavno uklonili s korpi, da se dečica ne uplaše kad se probude i ustanove da su se našla u tako čudnim krevetima. Kako su blizanci, svakako su se i probudili u isto vreme, i pošli da traže jedno drugo. Nisu plakali, samo su žmirkali crnim očicama i gledali okolo.

-Deco! - kriknula je Gindžana. Dohvatila ih je oboje, grlila ih i ljubila kao obnevidela, plakala i smejala se u isto vreme. Posle prve zbunjenosti, mali Cibolanci su se prepustili njenim izlivima nežnosti. Ona ih je držala, brbljala čitav potop od reči, kaminunskih i cibolanskih, ali bilo mi je vrlo drago kad sam čuo u tom vodopadu da je decu oslovljavala sa "aćo", a to je "dušo draga", tako mi Kaminunci oslovljavamo naše najmlađe sunarodnike. I ranije je govorila da će vaspitavati svoje potomstvo kao Kaminunce, i to je upravo sada dokazala, ma koliko taj gest njoj izgledao nevažno u moru radosti u kome se upravo kupala. Morali smo da stanemo, od daljeg puta nije bilo ništa. Gindžana je htela da se uveri da su joj deca potpuno zdrava. Pregledala im je cela tela, umotala ih u tople preobuke (jer je na planinama blo hladnije nego što su navikli u Ciboli), a zatim nije htela da čuje ni za šta dok deca barem nešto ne pojedu. Mrštili su se, bilo je jasno da nisu dobijali ovakvu hranu, dok se majka nije dosetila. Parčence sira oprezno je približila ustima jednog od blizančadi (čini mi se, dečaka, jer je bio odeven u crveno odelce), pa brzo odmaknula, i prinela ustima drugog deteta. Tako ih je malo zavaravala, dok nisu počeli da otvaraju usta kao ptičice i kreću za zalogajem. Istovremeno su udarili u smeh i ciku. Gindžana se smešila kao da se nikad neće uozbiljiti, njena mala ramena su se zategla, i kao da je čak malo i porasla, a hodala je kao da ne dotiče tle.

Od tada smo put prilagođavali deci. Udobno smeštena u onim sepetima, izvirivala su i gledala oko sebe. Zastajali smo kad god bi se njima prohtelo, požurili bismo ili usporili kako su oni zapovedali, i ubrzo su nas oslovljavali po imenima, smeškajući se umiljato. Gindžanu su zvali "mame", i mazili joj se kao mačići, ona od silne sreće i ponosa nije mogla ni da govori, pa ih je samo privijala oko sebe. Najzad je Faranriju dojadila ova preslatka scena; primetio je da bi deca mogla malo i sama da dišu, a ne da se sve vreme lepe za mamine čakšire. Pravio sam se da ništa ne čujem.

Ali, izrazio sam svoje sumnje prilikom sledećeg odmora.

-Nekako mi je sve ovo bilo suviše lako! - požalio sam se.

-O, a Vi ste želeli nešto teže, gospodine viteže? Ništa zato: čim stignemo u Lakču, dobićeš metlu da sam počistiš celu Branu. To će, nadam se, biti dovoljno teško za tebe.

-Ne mislim to, nego. . . kako to da nam se baš ništa nije dogodilo?

Faranri žvaće dvopek i posmatra me zamišljeno:

-Šta bi tebe zadovoljilo? Da smo u onoj pećini naišli na zmajeve, ili barem na planinskog lava? Da su nas stražari vezali pre nego što smo mogli da zinemo, pa nas bacili u tamnicu? Da smo morali da se borimo sa celom vojnom silom Cibole? Ili da smo pogubljeni, da li bi to, po tvom mišljenju, bilo dostojno pesama i priča?

-Bilo bi. . . - priznajem preko volje. - Ali, ne bi valjalo. . .

-Nikako ne bi valjalo. Što se mene tiče, srećan sam što smo svi na broju i neogrebani. Odahnuo sam kad su se deca probudila zdrava i čitava - ona droga, ipak, zna da ostavi posledice. Mogli su pasti u groznicu, a kako bismo ih lečili ovde na planina, tako daleko od ikakvog lekara? Ne, momče moj, više opasnosti zaista nam nije trebalo.

-Ti si u pravu, Faranri. . . Ali, ipak, kako to da smo ušli u onu kuću onako neprimećeni?

-Reći ću ti. U onoj kući još ima posluge koja pamti nekadašnje gospodare. Sećaš se žene koja je kupovala srebro i ćilibar od nas? Stražar je uzeo piće sa drogama. Sluškinje i dadilje su se pravile da spavaju. Naše je bilo da dođemo i uzmemo decu.

-Ali, nisu svi u kući bili na tvojoj strani?

-Nipošto. Da nas je primetio neko od novih, ne bismo sada sedeli ovde i razgovarali.

-Pa onda, znači. . .ipak nije bilo tako bezopasno?

-Nije. A na tebe računam da priču ispričaš i zapišeš tako da bude vrlo zanimljiva.

-Možeš da računaš. . .

-Zašto si se onda tako pokunjio? - pitao me je pronicljivo, prihvatajući Gindžaninu decu koja su mu se upravo penjala na glavu. Mislio sam da će da zavrištati od besa kad je dečačić ostavio tragove ručica, umazanih od smokava, na njegovoj košulji; ali, nije se naljutio, smeškao im se.

-Izgleda da sam očekivao neki drugačiji rasplet! - priznao sam najzad.

-Šta da ti radim. Meni je ovako baš dobro - uporedo je odgovarao i devojčici, koja ga je pitala nešto na cibolanskom, dišući mu pravo u uho. Osećao sam se prilično suvišno (čovek je umeo s decom, to je bilo vidljivo), pa odustadoh od daljeg razgovora. Gindžana se vraćala iz jedne uvale, gde se prala na izvoru, i on joj predade decu.

Uveče, pričali smo deci priče o malim životinjama šuma i planina, a ona slušala otvorenih ustašaca, i dugo širila oči pre nego što utonu u san. Gindžana bi ih onda dobro pokrila i umotala, pa se na prstima odmakla i sela bliže nama dvojici. Gledao sam tada kako joj se osmeh razliva po obrazima i očima, kako opušteno seda, hoda, govori, kao naše žene kad su srećne, a jesu, i to često. Tih večeri, znala je da se zakikoće kao devojčica kad smo Faranri i ja pokušali da je zadirkujemo. Namerno smo se prisećali bezobraznih pričica, samo da bismo je čuli kako se glasno i slatko smeje. "Ih, zloćo! Sram te bilo!" - rekla bi kad bi malo uhvatila dah, i udarila me, vrlo nežno, malom pesnicom po nadlaktici. Ili bi me uštinula za mišicu, a i ja nju. Prava deca. Faranriju nikada nije radila ništa slično. Njih dvoje su se uvek mimoilazili sve uz izvinjavanje, kao da će se ubosti ako se suviše približe.

Ali, jedne noći. . .blizanci su zaspali ranije, a mi smo razgovarali uz vatricu, pod zvezdama na vedom nebu, i ispitivao sam Faranrija zašto se odlučio da ostane sa nama, a ne u Ciboli. Svakako je mogao da raskrinka onog Gejlena i vrati se na položaj koji je nekada zauzimao. Ali, ne, to mu nije padalo na um.

-Dok sam lutao od Cibole do vas, mislio sam samo na to kako bih se osvetio Gejlenu. Posle, kad sam vas upoznao, nisam više toliko na to mislio. Ali, kad je Gindžana stigla - naročito se okrenuo da joj uputi značajan pogled - pomislio sam: pa ovo mi samo nebo šalje, tu je žena mog neprijatelja, zašto mi ne bi poslužila da mu se osvetim? Baš bi to bila dobra šala, mogao sam da uživam kako bih im napakostio. Posle sam video da nije sve tako jednostavno. Upoznao sam osobu koja je propatila više nego ja, koja nije zaslužila zlo. . .naročito ne od mene. Čak me je bilo stid - mene!

-Koješta. Ja tebi dugujem život - rekla je Gindžana ozbiljno.

-I ja tebi dugujem - odgovorio je bez imalo ironije. -Čuo sam šta ste vas dvoje radili sa onom jelenjom vodom. Ja sam vaš dužnik, u ime svih dana koji su nam ostali, koliko god ih bilo.

-Ali, to nije razlog da mi ne popijemo nešto - bilo mi je vrlo stalo da okončam ovaj svečani razgovor.

-Tako je! Aćan dobro govori! Gde je ta rakija?

-Oho! - iznenadio se Faranri. - Aćane, ona smera nešto! Zašto bi inače pila, a ne podnosi rakiju?

Još mnogo smo se smejali pre nego što smo polegali, a onda sam se pokrio ogrtačem i zaspao kao jazavac. U neko doba sam se trgnuo. U san su mi doprli odlomci nekog čudnog razgovora, i to me je probudilo. Dok sam pokušavao da odlepim očne kapke, odjednom mi je došlo do pameti da onaj razgovor, neko prigušeno ćućorenje, zaista traje. Gindžana i Faranri su šaputali, klečeći kod vatre, oboje nekako ukočeni, kao da im je jako hladno.

-Oprosti za onaj nož - rekla je ona.

-Ah, ništa za to. . . branila si svoju decu - odgovarao je on blago.

-Jesam li te posekla?

-Jesi. . . malo. . .

-Pokaži. . .

Zveket njegovog opasača sa zlatnim ukrasima! Stvari su krenule u neočekivanom pravcu! Barem da mogu da se udaljim . . .ovog puta nikako nisam želeo da budem svedok. Ponovo sam se pokrio preko glave i umotao se u ogrtač, silom žmureći, da što pre zaspim. U sebi sam se pomolio da stvar uspe, i ljubav dođe po ova dva ponosita, i, svako na svoj način, tvrda srca. Tako sam, mislim, i zaspao. Oni su još razgovarali. Ujutro, oboje su poslovali oko doručka, konja i dece, ne gledajući se i ne dodirujući. Lica su im bila zatvorena i neobična, kao osvetljena odnekud iznutra, i gledao sam ih sa nelagodnošću. Čarolija je očigledno bila na delu, samo na neki način koji ja nisam mogao da razumem. Da li su se njih dvoje - prošle noći ili neke druge - zaista upoznali? Da li su bili zajedno, da li su bili - jedno i sve, kako mi kažemo? Da li je ona smogla hrabrosti da se približi muškarcu koga je želela i preda mu se, opuštena i mirna, jer je dobila svoju decu, sigurna da je niko od nas ne smatra i nije smatrao lošom? A on? Da li joj se prikazao u svoj snazi i slavi, da li se i on predao njoj, ili samo tražio da se dokaže u mekoći ženskog tela, kako se uvek dokazivao u lovu ili znanju? Ništa od toga nisam mogao sebi da objasnim u tom trenutku. Srce mi je tuklo za oboje, želeo sam im sreću svom snagom svojom, ne bih li nekako umirio nečistu savest.

U jednom trenutku, mnogo kasnije, dok sam ih gledao onakve začarane, i nehotice mi se omaklo:

-Timure Šen - baju, daj mi gospa Nuri za suprugu!

On me je pogledao onim srebrnim očima, zatreptao kao da se upravo probudio i ljubazno pitao:

-A? Šta si rekao?

Sluđen čovek! On, koji se hvalio da je razum uvek pre osećanja!

-Ništa, ništa . . . - povukao sam se odmah. - Pitam, kad očekuješ da ćemo stići.

-Ko te šta pita! - pribrao se brzo. - Opusti se i uživaj! U Lakči nas čeka posao. . . gomila posla. Brana mora da se održava, sad biljke traže najviše vode. Nadam se da su se momci i devojke snašli da sve urade onako kako sam ih učio. - skrenuo je pogledom. - A i Gindžana će imati posla, prevodeći ona vaša književna dela na Brani. Kažem ti, spavaj što više, tamo ti neću dozvoliti da se izežavaš.

Kad smo se zaputili dalje, primetio sam da Gindžana ne gleda Faranrija i ne govori mu. Ali, ubrzo sam video čudo: jašići naporedo, njih dvoje su se uhvatili za ruke. Odmah mi je došla na um naša pesma, pa sam zapevao iz petnih žila, u pustom kraju pod ravnodušnim nebom:

"Naši konji naporedo kasali,

mi jahači za ruke se hvatali!

Naši konji grive svoje prepleli,

mi jahači kose svoje za njima. . ."

Ima još, naše pesme obično su dugačke, sa mnogo pojedinosti i ukrasa, ali Faranri mi se tako namsešio, da sam se odmah zagrcnuo. Neko vreme smo sve troje ćutali, ali je Gindžana probila led, pevajući nešto sasvim drugo, pa smo svi pustili glasove. Deca su uživala i ponavljala: još, još!

Dani su nam prolazili malo u putu, malo u odmaranju. Svratili smo u nekoliko sela usput, trgovali sitnicama, nabavili još hrane. Faranri je dva puta išao u lov, da nam obogati ishranu mesom divljači. Primetio sam da smo svi omršavili od boravka napolju i lakih obroka. Gindžanina kosa je porasla tako da je već mogla da se plete, a i Faranrijeva griva više nije bila onako kratka, nego mu se talasala oko lica i čela. Izrekao sam mnoge pohvale njegovom izgledu, žaleći unapred što će, čim stignemo u Lakču, tražiti da se ošiša. Morao je da mi obeća da neće - barem za neko vreme.

Nismo žurili, ali jedne večeri čuli smo gongove, i znali da se naš put okončao, za ovu priliku, i da je sve prošlo dobro. Opet smo proveli noć na granicama, ovog puta kao vrlo vesela trojka, koja se cereka i priča šale, obogaćena još i sa dva zdrava rumena deteta, što su poskakivala u svojim korpama i odlično jela. Poslednji usponi pre spuštanja u ravnicu pričinili su nam nešto više napora samo zato što smo bili nestrpljivi. Ali, ubrzo je i to bilo za nama. U pozlaćeno poslepodne spuštali smo se već niz kose Aranće planine. Videli smo veliku reku, i njive otežale od zrna, a Brana je blistala na pročelju planine Loćan, i sve je bilo dobro, i bolje nego što smo ostavili. Od radosti mi se zamaglilo pred očima, suzice su mi pošle, a disao sam kao da sam pokušao da brzo popijem veliku količinu vode. Naša zajednica se okupila da nas dočeka, bili su tu moji Kaminunci, nakit i svečana odeća sijali su izdaleka. Pesma se čula, čak pre nego što smo sagledali ceo prizor, naša omiljena, o gostima iz daleka:

"Ne znam ko to stiže, ali znam da stiže,

dolaze nam gosti, dolaze nam prijatelji dragi,

prijatelji sadašnji i budući.

Šumo, šumo, ne budi im strašna!

Vodo, vodo, ne budi im brza,

svi vetrovi, koji pazite na drumove,

oduvajte sve prepreke s puta,

gost, koji meni ide, ne sme da zaluta!

Razmetnite se, snegovi,

odlazite, magle i oluje,

moj prijatelj tu je!

Strepim, osluškujem topot iz daleka,

moje srce čeka!

Ne znam ko to ide, ali znam, volim ga već sad.

Dođi! Dođi, da se odmoriš kod nas,

jer ovo je zemlja oštrih zuba, mekog srca,

i ti ćeš ostati!"

Pevamo i mi, rekao bih da pomalo i plačemo, ko bi znao zašto, ali ne smeta, ne smeta.

A onda, ruke. Toliko njih žele da nas dodirnu. Otpozdravljamo svima, tu su deca, Odrasli i Stariji, svi su došli da nas vide, mašu, vuku nas s konja. Eno Dezire i Dezalaje, tu je Kaminuni Aj i Kaminuni Senor, i Dedžanor, i Denor, Denra, Ajanija, celo drago društvo. Vidim i Šeju, seda kosa joj leprša, oži zelene (iste kao moje) blistaju od ponosa i veselja. Okružena je, po svom običaju, mnogom decom, a malu Altanu izdiže u naručju, da nas devojčica bolje vidi. Altana viče: "Tatice! Moj tata se vratio!" - obe trče pred nas, dete skače na konja svom ocu, moja majka me vuče da sjašem. . . Odjednom mi sine, da nekoga nema u celom ovom metežu.

-A Nuri? - pitam uplašeno.

Gindžana i Faranri razmene zavereničke poglede.

-Gde je Nuri? - kriknem, to pitanje je upućeno svima.

-Valjda znaš, Aćane, da pristojna cibolanska žena iz dobre porodice ne pokazuje radost što joj se muž vratio, to je nepristojno - kaže Faranri, smeškajući se podrugljivo. - Ona najpre čeka da dođe glasnik sa vestima pa tek onda izlazi. I to ne brzo, već otmenim sporim korakom. Hajde, budi nam glasnik. Idi kod Nuri i zovi je da dođe, pošto smo se vratili, i sve je kako valja.

Ne treba dvaput da govori. Okrećem konja i polazim u tom pravcu.

-Nemoj se brinuti ako počne da se sprema za izlazak tek kada joj predaš poruku - dovikuje mi Faranri.

Njega i Gindžanu su već svukli s konja, deca su izvađena iz korpi, nose ih u naručju i maze. Nisu se uplašila od ove gungule, pogotovo kad su videla mnogo svojih vršnjaka u naručjima majki i ostale rodbine. Blizanci su retkost, mi ih veoma cenimo, smatrajući da su to osobe sa istom dušom u dva tela. Ali, sada ne mogu da mislim o njima; sa srcem pod grlom stigao sam do vrata iza kojih je moja gospa.

-Nuri! - kažem, a u toj jednoj reči je sve što nosim u sebi za ovo vreme. Popravljam okovratnik, zaglađujem kosu. Možda bi bolje bilo da sam najpre otišao na kupanje? Nosim joj i poklon, divnu svilu, pažljivo zamotanu u nekoliko slojeva grublje tkanine. Smišljam šta da kažem kad joj to predam. Ali, kad se vrata otvoriše, sve reči pobegoše nekuda daleko. Nuri se pojavljuje u zlatoveznoj odori, otkrivene kose, sa obiljem nakita na sebi, a oko struka joj je moj pojas. Stojim, ponovo zbunjen kao dečak, gledam svilene crne obrvice i blede obraze, koji kao da su se malo zarumeneli u odnosu na ono čega se sećam.

-O Nuri, Nuržihani. . . gospo Mesečino, muž ti se vratio! - kažem, a rođeni glas mi odjekuje u ušima. - Živ ti je i zdrav, i Gindžana je dobro stigla sa decom.

Hvata me za ruku:

-Uđi, glasniče, dobro došao. . . popićeš nešto, da se okrepiš. . .

Puštam da me uvede u kuću kao pravu ovcu, i da me oslobodi čizama i opasača. Mnogo kasnije, Gospodar dugmadi i ja kupamo se u parnom kupatilu, gospa Nuri nas poliva vodom, vrela para potpuno je zamaglila prostoriju, a mi se smejemo spremajući se za slavlje. Gindžanu su žene odvele da se okupa i odmori, deca, čujem od Nuri i Altane, uveliko spavaju kod Šeje, a na trgu se sprema gozba. Divljač se peče na ražnjevima, gorki i kiseli sosovi se kuvaju u velikim kotlovima, hlebovi i peciva već su u pećnicama, muškarci vade iz podruma burad sa vinom (Dezira se smilovala i predala ključeve Senoru, ali samo za noćas), i radost je na svim licima. Za odmor će biti vremena, spavanje je svakako posao za decu, a mi Odrasli moramo da udovoljimo propisu i običaju i pojavimo se na svečanoj večeri. Kad nas četvoro uđosmo, odjeknuše povici odobravanja iz svih grla. Klanjamo se, i svi nama, i zauzimamo počasna mesta u čelu stola. Posle zdravice u našu čast, Gindžana ustaje da pozdravi skup.

-Eto ko ume da smisli govor! - kaže Faranri gledajući je ponosno. - Ona je sjajna, Aćane, sjajna!

-Naravno - odgovaram, onako smešten između Nuri i Dezire. Uopšte ne čujem šta Gindžana govori, naročito otkada Nuri drži šaku u mom krilu, zaista ne bih umeo da kažem zašto.