XVIII

"Da, ljubav ta je što mi osmeh daje,

i život čini vrednim da se živi,

sa Suncem i snegom, maglom i olujom,

pretvoriv' u praznik svaki danak sivi!

šarene su magle oko nogu pale,

u san pretvorile sve korake moje,

kad zapitam sebe: da li je to ljubav? -

znam i odgovor: da, ljubav to je!"

(neznani pesnik)

Više ne sanjam Gospodara dugmadi. To je prošlost, davna. Pored mene, u krevetu, leže moja deca, od njihovog slatkog daha srce mi raste kao letnje nebo nad Lakčom. Mirišu, guraju glavice u moj zagrljaj, meškolje se pod pokrivažima, grlim ih i znam da su more i strahovi ostali negde daleko. Probudim se ujutro, rano, dok još spavaju, pa ljubim njihove kuštrave kosice, i srećna sam toliko, da me to ponekad plaši. Kaminunci su nas smestili u jednu od kuća za goste, nadonosili nam pokućstva i poklona, za moju decu spremili odeću, letnju i zimsku, i mnogo krzna i vezenih stvari. Mene su primili u Pleme, obukli me u novo, od čizama, ukrašenih srebrnim praporcima, do ćilibarskih nizova na glavi, darovali mi šešir od dabrovine, za znak mog visokog položaja, jer, sada sam važna osoba, zadužena za putovanja i opštenje sa strancima - i obećali mi "da će biti moji, dok zvezde trepere, dok vetrovi dišu, i dok se Sjan - Num nad Lakčom ne ugasi". Pevaju pesme o mom pohodu u Cibolu, na svakom veselju moram da pričam o tome, a oni uvek pitaju sve nove i nove stvari. Čini mi se ponekad, da ću do kraja života moći da pričam o tom jednom putovanju. Dali su mi odmor, dok se ne nagrlim dece, a onda ću i ja na njivu, pošto se ubira letina. Opet je sve dobro rodilo, biće finog brašna za Cejšine kolače i slana peciva. Moja deca će učiti priče i pesme Kaminunaca, ali neću dozvoliti da sasvim zaborave da su poreklom iz Cibole, i to ne iz bilo kakve porodice. Za Gejlena ne pitaju, dobro je. Pre ili kasnije, i to će doći na red. Ali, sada nije važno, nije važno! Tu su, zdravi su, moji tigrići svilene kože i nemirnih ručica, bude se, polako, jer ne moramo nikuda da žurimo, oblače se (u odeću za igru), jedu (sveže voće i pecivo sa medom), a onda šeja, Aćanova majka, dolzai po njih, da ih vodi u šumu, gde se njihovi vršnjaci već igraju. A po mene je, i tog jutra, došao Gospodar dugmadi da idemo na Branu.

Stazom koja vodi prema ulazu, penjemo se uz nagib planine. Ljudi koji rade na njivama mašu nam i dovikuju pozdrave, i mi uzvraćamo, sve držeći se za ruke. Nestvarno plavim nebom promiču beli oblaci, dan će biti lep. Sa travnate zaravni, kuda smo se popeli, gledamo Branu u svom njenom sjaju. Presijava se, bela i velika, na svetlosti Sunca, brujeći i mrmoreći zvukom koji ovde u Lakči nikoga ne plaši.

-Veličanstvena je - kaže Gospodar dugmadi zadovoljno, razmahnuvši rukom kao da mi pokazuje neko svoje vlasništvo. - Ovo sam sanjao - i ovde sam sve našao, onda kad sam sve izgubio.

-Jesi li ovo poželeo kad si prvi put prešao Most? - pitam. - Da nađeš ovo mesto iz legendi?

-Da. . .i to, i to - odgovara zagonetno. - Ali, nije to sve.

-Onda svakako da budeš cenjen i uvažen, ovako kao što si sada? - navaljujem. - Jer, ovde si cenjen i uvažen čak više nego u svojoj zemlji, bez obzira na bogatstvo i titulu koju si imao.

-I poštovanje sam imao tamo odakle sam. Nisi pogodila, iako sam vrlo želeo i ovo što sada dobijam.

skida svoj veliki ogrtač i prostire ga po travi. Bela košulja blesne.

-Da se malo odmorimo. . . penjanje je bilo naporno.

Naporno penjanje? Koješta. Ali, dobro, spuštamo se na ogrtač. Ležimo na leđima, svako misli svoje misli i trepće od jakog svetla. Mrdam vrhovima nožnih prstiju u udobnim čizmama za toplije dane, žmirkam. . .Gledam u čupave oblake, kako se kreću, tope i razlivaju menjajući oblik - dok par širokih ramena ne zakloni Sunce, a plavetnilo neba se ne preseli u dva velika siva oka, što su trepnula tik nad mojim licem. Ima dana kad je stvarnost bolja od snova, kažu Kaminunci. Nju možeš da uhvatiš i držiš u zagrljaju, objašnjavaju.

Posle. . .posle opet ležimo na leđima i gledamo uvis. Sve je isto oko nas, i mi smo isti, samo nam je disanje malo brže, i moja desna šaka zarobljena dvema njegovima. Nežno mi trlja prste. Okrenem se da posmatram te lepo srezane crte, preplanulu kožu, sitne bore oko očiju. Smeška mi se nevaljalo.

-Ovo si poželeo? - pitam iznenađeno. - Da ti se digne kad god ti padne na pamet?

Smeje se glasno, zarazno, kako već ume.

-Daaa! To bi bilo suviše lako!

Kad nas je napad smeha malo prošao, pokušava da objasni:

-To i nije. . . nešto. . .

Za trenutak ućuti, iako mu osmeh ostaje na licu:

-Poželeo sam. . . pravi izazov. Nikada nisam upoznao nekoga ko je kao ti.

Veliko je i plavo nebo nad nama, oblaci brzo putuju po njemu, a Lakča Kaminuni je zelena kud god pogled da odluta. Kaminuci kažu, kad voliš, onda sve veruješ. Ipak mi se čini da više volim nego što verujem. Ne znam šta bi moglo da bude sutra, ali, sutra je iza planine, kako se govori u Kaminunu, a ja sam tu, sada i ovde, i tu ću ostati.