Sunday, March 8, 2009
Prolog
I
Lepe su zveri u zimu,
lepo im krzno debelo,
k'o živa svila svileno,
najlepše krzno –– dabrovo,
ono je mekše od noći.
Najlepše krzno nosimo,
a sami krzna nemamo,
zato se zbijamo u grupu,
zato pevamo uz vatru.
(Kaminuni Aćan: Pevanja Zimi)
Te godine, zima je bila strašnija nego otkada pamte i najstariji ljudi u zajednici. Namerno kažem: te godine, jer mi uz godinu ne dodajemo broj – to ne činimo još od onda kad je Ksiranda gorela, nego obično spominjemo neki važan događaj, koji se tada zbio. A u godini o kojoj govorim i ovde zapisujem, Gindžana je došla među nas. Veliki snegovi počeli su već pod kraj jeseni, uz oluje i mećave kakve nismo poznavali ni u pesmama. Dole, u dolini, gde je naše naselje, to je bio samo povod više za okupljanja, prela i posela uz dobru hranu, a deca su se sankala po ceo dan; ali, ovde, gore, na planini, u maloj osmatračkoj postaji, bilo je baš žestoko. Vetar je, osobito noću, ponekad tako zavijao, da nam se svima činilo, da će odneti ko zna kud i nas i postaju, iako je bila dobro ukopana i zaštićena sa svih strana. I kao za pakost, bilo je i posla preko ušiju: mnogo onih, koji neće da se okanu ćorava posla, nego nađu da putuju po takvom vremenu. Zbog njih smo tu, da ih dočekamo, nahranimo i okrepimo, da im pružimo pomoć od svake vrste, i uputimo ih dalje, ako baš neće da prezime u našem naselju, što bismo mi, naravno, najviše voleli. Toga dana ispratili smo jedan karavan takvih, pošto smo ih jedva iskopali iz snega u koji su upali, sa sve tovarom i teglećim životinjama. Držali smo ih nekoliko dana u toplom, hranili ih vrućim čorbicama od mesa, da povrate snagu, i ubeđivali ih iz petnih žila da ne putuju dalje. Ali, oni – ni da čuju. Jedna naša izvidnica povela ih je do mesta gde naša nadležnost prestaje, a dalje –– šta im sreća da. Bog se brine o budalama.
Sećam se, kao juče da je bilo: te večeri, sedeli smo u zajedničkoj sobi u postaji, vatra u ognjištu bila je dobro naložena, jelo se suvo meso i voće i zalivalo vinom. Društvo je bilo dobro, sve mladi momci, neki još golobradi, što su tek prvi put napustili kuće svojih mamica i tatica. Od Odraslih – nas koji smo pregurali trideset zima – bili smo tu samo Faranri i ja, Aćan. Odmah da zabeležim: Faranri nije sasvim naš, mislim, nije Kaminunac, nego nam je došao iz jedne daleke zemlje, ali ga volimo k'o svoga, i primili smo ga u Pleme, jer je sjajan čovek. Momci su pevali jednu pesmu iz njegovog kraja, kojoj ih je on naučio, a on ih je slušao sa velikim zadovoljstvom, i vesele doskočice padale su okolo kao varnice iz ognjišta. Ja sam sedeo malo izdvojen, i ne baš najbolje volje, misleći na onaj karavan koji je otišao, i koji mi se, ne znam zašto, motao po glavi. Odjednom – kao kad se razbije čaša –– Faranri (što znači "Gospodar dugmadi", prim. prev.) je poskočio iz stolice u koju se bio zavalio, naglo uozbiljen, i prekinuo pevače zapovednim pokretom:
–Neko viče u pomoć! Čujete li, ljudi?
Osluškivao je napeto. I mi smo naćulili uši, ali ništa nismo čuli, osim već pomenutog urlanja vetra.
–Sedi, smiri se, to je samo oluja – rekao sam.
Ali, on se uzvrdao, nije mogao mirno da sedi:
–To je bio poziv za pomoć, ili ja nikad nisam čuo nijedan! Negde, u ovom bespuću od snega, neko je izgubljen, i traži pomoć! Ako vi nećete da pogledate, idem sam! – i već se ogrtao u krzna, navlačio čizme i smučke, i izjurio u vetrinu pre nego što smo mogli da ga zadržimo.
Znao sam da ima odličan sluh, i da je sigurno čuo nešto što mi ostali nismo mogli, pa sam se obratio mladićima:
–Kad staro pseto laje, treba videti šta je! Je li tako, deco? Hajde, omladino, navlači deblje gaće, idemo da vidimo kome to tako neodložno trebamo!
Nisam morao da ponavljam, momci su se, uz graju i šale, već oblačili za izlazak. A napolju – strahota. Od vetra i mećave, noć ne beše crna, nego srebrnasta, i vitlala se i uvijala oko nas, kad zakoračismo u nju. Šta je, tu je, pritegosmo dobro krznene kapuljače oko lica i kaiševe smučaka oko nogu, pa napred. Držali smo se na blizu, i dovikivali svakog časa, da se neko ne izgubi u snegu. Nismo ni odmakli daleko od postaje, a sudarih se sa Gospodarem dugmadi, koji se vraćao. Nosio je nešto, u onom trenutku pomislih da je uprtio svežanj polupoderanih i potpuno smrznutih krpa, balu tkanine, što je možda ispala iz tovara onog karavana, kad on povika, a glas mu je bio prigušen u urlanju vetra:
–Brzo, brzo, pomozite mi. . . Ovde je jedna žena, zacelo: potpuno se smrzla. . .
–Nosimo je odmah u postaju – reče neko od mlađih, i ja se proderah:
–Nikako u toplo, prvo je istrljajte snegom! – znao sam šta valja činiti u ovakvim slučajevima, koliko smo ih samo ja i moji nekadašnji drugovi spasli iz snega, od bele smrti, što je slatka kao san, i teško je oteti ljudsku dušu iz njenog zagrljaja. Dohvatili smo to beživotno telo, ne mnogo veće ni teže od dečjeg, trljali snegom, zatim rukama, kao da nešto od naše topline i života pokušavamo da prenesemo pod odeću ukrućenu od zime. Onda smo utrčali u postaju. Izdavao sam naloge levo i desno:
–Ti, pristavljaj vodu. . . Ti, donesi trave za lekove. . . ti razmesti još jedan krevet. Hitro, omladino, sad samo od nas zavisi da li ova osoba živi ili umire. . .
Možda sam malo preterao, ali mladići su sve izvršili da ni ja ne bih bolje. Smestili smo ženu u tople bele prostirače, skinuvši prethodno s nje ono grozno sleđeno odelo i odbacujući ga sa gađenjem. Koža, pod odećom, bila je pomodrila od hladnoće, a i inače puna krvavih podliva i masnica. Gospodar dugmadi mi je doneo trave, i gnječio sam ih, dok se nisu pretvorile u beličastu kašu. Onda sam tu smesu počeo da nanosim na povrede po koži. Stojeći pored mene i gledajući šta radim, Gospodar dugmadi je pratio svaki moj korak sa, rekao bih, pobožnom pažnjom: on nije umeo da pruža pomoć unesrećenima, u društvu iz koga je stigao to nije posao za muškarce. Mladići su takođe pratili šta radim, stojeći na vratima. Neko dobaci:
–Nema neke grudi. . . Sigurno je mnogo dojila decu.
Svi se nasmejaše. To me je, priznajem, malo naljutilo.
–Faranri – obratih mu se tiho – da li bi bio ljubazan da malo rasteraš ovu omladinu? Smetaju mi da radim.
U dva skoka stuštio se do vrata – i iz puna grla zavikao kao kad se obrušava lavina:
–Sram vas bilo, balavurdijo bezosećajna! Tu je jedna žena kojoj treba pomoći, a vi? Nema neke grudi, je l' tako? Mnogo mi vi znate o tome! Hajde, čistac! Ne zamajavajte Aćana, on ima posla, za razliku od vas!
Zatvorio im je vrata pred nosevima – mislio sam da će da ih zalupi iz sve snage, ali on ih je, u stvari, vrlo tiho zatvorio, i nasmešio mi se, svojim čuvenim nevaljalim osmehom, tako da mi je bilo jasno da uopšte nije ljut, nego se samo pravi strašan.
–Ha, šta kažeš, jesam li im dobro rekao?
–Jesi, samo nisi morao tako glasno. I mene si uplašio. Nemoj drugi put da vičeš toliko.
–Neće im ništa biti! Već mi je dodijalo da im budem mama. Kako je njoj, šta kažeš?
–Mislim da nije dobro. Ne dolazi svesti.
–Ali, živa je, je li?
–Srce i bilo rade, ali jako je iscrpena. I kako je samo izudarana, vidiš li to? Kao da se kotrljala niz neku liticu.
Faranri je ćutao neko vreme, pažljivo zagledajući ženu.
–Znaš, Aćane, ona možda ne želi da živi više – rekao je odjednom.
Okrenuo sam se prema njemu:
–Kako to misliš?
–Mislim, njena kosa. Vidiš kakva joj je kosa?
–Vidim. Kratka. Pa šta?
–To je običaj u mojoj zemlji. . . kad žena jako pogreši.
–A, znači, ovo ti je zemljakinja?
–Nije ona moja zemljakinja – odbrusio je inadžijski. –– Samo kažem da je to u mojoj zemlji običaj. Kad žena zgreši, odseku joj kosu. I ko god vidi takvu ženu, može da je ubije. Zato se obično ubijaju same.
–U toj tvojoj zemlji imate, izgleda, žena za bacanje, kad im dopuštate da se ubijaju – uzdahnuo sam. Zna Faranri da bude i vrlo naporan, kad krene da priča o običajima svoje zemlje, Cibole. – Mi ih ne puštamo tako lako. Ali ti misliš da je ona krenula u ovu mećavu da bi se ubila? Možda je pobegla iz onog karavana od jutros?
–Ćuti! Nešto je rekla!
"Rekla" nije bio pravi izraz. Iz ženinih usta oteo se slab zvuk, kao kad malo mače pokušava da se oglasi. Trgla se – prvi pokret otkako smo je smestili – i opet klonula. Kad sam joj stavio ruku na grudi, srce je ubrzano tuklo, a telom se razlivala vrućina. Počela je da drhti.
–Ima groznicu.
–Možeš li da joj pomogneš? – zanimao se Faranri.
–Učiniću što god mogu. Dodaj mi taj čaj.
Silom smo joj otvarali usta, da u njih ulijemo malo odvara od lekovitih trava, oblagali je u krpe natopljene sokovima što pomažu da se telo okrepi. Tu celu noć proveli smo uz nju. Pred zoru sam, izgleda, zadremao, a kad sam se trgao, video sam Faranrija kako sedi pored naše bolesnice, i posmatra je, podnimljen na laktove.
–Kako joj je? – ovog puta sam ja to pitao.
Značajno me je pogledao:
–Buncala je. Sad je prestala.
–Mnogo je hladnoće pokupila, sad treba mnogo unutrašnje vatre da to istera.
–Ne razumeš. Ona bunca na nekoliko jezika.
Pomislio sam da me zavitlava.
–Govori jezikom Cibole, ali neke reči uopšte ne razumem – nastavio je. –Prepoznajem i reči iz sanskrta, iako nikad nisam bio dobar u stranim jezicima. Ali ti si putovao na one vaše susrete pesnika, ti znaš. Slušaj je malo.
U prvi mah, samo je zaječala. Onda su potekle reči – brzo, kao u velikom strahu. Mi se zgledasmo.
–Ima tu i reči iz našeg starog jezika, sačuvanog još samo u starim knjigama, koje već niko ne čita! –– izustih, osećajući da se ježim. – Ne mogu sve da uhvatim. . . prebrzo priča. Spominje neku decu.
–Da, sirota grešnica! Svakako su deca platila za njenu grešku – oglasio se Faranri sažaljivo.
–Opet te ne razumem.
–Ne mari, objasniću ti ako ostane živa – "umirio" me je odmah.
I tokom dana smenjivali smo se uz njenu postelju, koliko da se malo odmorim, ali kad bih preuzeo smenu, Faranri se bespomoćno vrzmao oko vrata, pa ga pozvah da mi se pridruži i barem gleda šta radim, kad već ne ume ništa da pomogne. Kratki napadi buncanja u visokoj vrućici ponavljali su se uporedo sa periodima nezdravo dubokog sna. Na momente bi bolesnica otvorila oči i video sam smeđe dužice i zažarene beonjače, a krupni dečji zubići provirili bi iz ispucanih usana. Mogao sam dugo da gledam ženu, i uočavam sve pojedinosti njenog izgleda. Nije bila najmlađa, ali je, u trenucima kad bi se zanela u dalekoj zemlji snova kakvi se sanjaju u bunilu, nekako gubila u tvrdoći izraza i crta. Bila je omalena, ni mršava ni debela, žućkaste kože, možda zato što je bolesna, možda od iscrpenosti. Držao sam njene male vrele dlanove, dve premorene ptice, klonule i jadne, što samo po navici ponavljaju grčevite pokrete po vazduhu, i ne znam koliko stotina puta izgovorio reči od vatre, koje se upućuju onome ko ne zna za sebe:
–Da li si me čula? Da li si me videla? Da li ti prija moj glas, da li razumeš moj jezik, da li se odazivaš mojim rečima?
Uzalud, uzalud, nije mi se odazivala, nije me razumela, nije mogla da se vrati u svet jave. Faranri, obično tako glasan, ćutao je kao buba slušajući me kako vračam. Mogao sam da pokušam sa izazivanjem glasnika Smrti, ali za to mi je neophodno da znam ime onog koga hoću da otmem, a ova osoba mi je bila nepoznata. Kakav peh! A da zovemo vidara po ovakvom vremenu – neće ni čuti gongove, a neizvesno je i ako čuje, da li će moći da krene uz planinu.
–Pomozi mi, Faranri – rekoh najzad. – Uhvati jednom rukom njenu, drugom moju. Ako napravimo lanac, možda nešto i uradimo.
Tako smo je držali za ruke, a i svoje smo sastavili, pa smo ponavljali iste reči, ne uspevajući da se setimo ničeg boljeg.
U jednom trenutku – sad, da li zahvaljujući, ili uprkos naporima koje smo ulagali – žena otvori oči i pokuša da istrgne šake iz naših. Po prvi put, pogled joj je bio bistar a ne grozničav, izoštrio se, i strah se ukazao u crtama lica.
–Ubijte me, ali moju decu poštedite! – izgovorila je u dahu.
To baš i nije ličilo na pozdrav onima koji su joj spasli život – ali nismo mogli mnogo da biramo. Suviše sam se obradovao što joj uopšte čujem glas.
–Ne nameravam da te ubijem – rekoh na cibolanskom, njenom jeziku kojim je progovorila. – I neću ništa da učinim tvojoj deci.
Ustuknula je – da nije bilo zida iza nje, ko zna kuda bi pobegla.
–Pa vi ste. . . vi niste . . .
–Pa da – odgovorih, jer nije pristojno raspravljati se sa teško obolelima –– mi smo. . . mi nismo. . . mi, šta god hoćeš, samo se nemoj toliko plašiti. Zaista ti nećemo ništa, zaista.
–Ko ste vi? Gde sam ja?
–Mi smo Kaminunci – rekoh. – Ti si u našoj postaji, u planinama, daleko od tvoje zemlje. Našli smo te u snegu, bilo ti je jako loše, a ni sada nisi najbolje. Ne boj se.
Klonula je na jastuke:
–Da. . . sećam se. . . samo vi. . . vi. . .
–Mi. . . šta?
–Vi. . . ne postojite. Vi ste narod iz legendi.
–Divota, znači, ti upravo sada razgovaraš sa pripadnikom nepostojećeg naroda? Ali tu je i jedan tvoj Cibolanin, ovaj pored mene. Hoćeš li s njim da pričaš?
Žena se zagledala u Faranrija i tek sad je izgledala uplašena. On se strogo namrgodio i pročistio grlo.
–Da li si bila u karavanu koji je nedavno otišao od nas? – iznebuha je upitao.
Otvorila je usta da odgovori, hvatala dah – i odjednom se rasplakala kao dete. Bio sam zatečen.
–Eto šta si sada uradio! – okosio sam se na njega. – Uplašio si je, kao da joj nije već dosta svega! Dok je videla te tvoje oči, ponovo je umrla, ovog puta od strave! (Gospodar dugmadi je svetlook, mi nismo. Ali to za plašenje – bila je čista pakost, on je veoma lep, tako barem kažu naše žene).
–Ja bih rekao da se prepala od tebe, mnogo si mi zgodan, tako sav zarastao u bradurinu! (ovo je bio prljav udarac s njegove strane, brada mi raste u tri dlake, toliko je retka koliko mi je kosa gusta, ali, zaista sam se zapustio, dok se on uvek uredno izbrijava; uprkos tome – ne verujem da se preplašila od mene).
–Hajde, dušo, nemoj da plačeš – obratio sam se ženi. – Neće valjda biti tako zlo? Živa si i čitava, to je važno, ostalo će sreća dati, tako kaže jedna naša pesma. Da li želiš da te ostavimo samu za neko vreme? Ili bi nešto pojela, popila? Samo ti kaži, mi smo uz tebe!
Nisam ni opazio da sam ponovo prešao na svoj jezik. Pričam, pričam, a ona me ne razume. Ali ne manje sam se začudio kad mi je odgovorila na lakči jeziku, istina s oklevanjem i prepoznatljivim naglaskom:
–Malo vode. . . ako može. . .
–Biće odmah, dušo! Baš sam nepažljiv! Ti si izgorela od groznice, moraćeš mnogo da piješ. Uzmi. Voda je sa malo meda, nadam se da će ti prijati.
Ali kad je krenula rukom da prihvati šolju sa vodom, odjednom je pocrvenela kao mak i pritegla pokrivač oko sebe:
–Ej, pa ja sam. . . gola! Ko me je svukao?
–A šta misliš, ko te je negovao i menjao ti pelene za sve vreme otkako si u nesvesti? – ne izdrža Gospodar dugmadi. Žena se još više zbunila, toliko se pomela da je zaboravila na vodu. Uputih svom drugu otrovan pogled, a njoj se nasmeših najumiljatije što sam mogao.
–Nemoj da te to brine. Ono odelo na tebi, bilo je poderano i smrznuto, nismo smeli da te ostavimo u njemu. A i nije više ličilo ni na šta. Naći ćemo ti nešto drugo da obučeš.
–Jeste li me vas dvojica gledali ovako bolesnu?
–Da, mi smo bili uz tebe.
–A usput smo ti i što – šta drugo uradili, tako nikakvoj – nastavio je da reži Gospodar dugmadi. –Spase je čovek iz mećave, sedi pored nje danju i noću, od smrti je otrgne, i ona tu nešto sumnjiči, plaši se što smo je svukli! Uh, žene! – zafrktao je, široko razmahnuvši rukama, okrenuo se prema vratima, kao da pođe, pa se opet vratio. Šta mu je?
Žena je ćutala, oborila pogled.
–Hvala vam za moj život, iako nisam baš sigurna da li nešto vredi. Niste morali ...
Već sam se naježio, očekujući da sada odslušamo napad vriske i busanja u prsa – nekako mi je mirisala kao da je u takvom duševnom stanju. Umesto toga, umukla je, utrnula, turobno i tužno. Poželeo sam da je zagrlim, pomilujem, ali se, odjednom, nisam usuđivao. Što se Faranrija tiče, on ju je prilično neprijateljski odmeravao. To nije ličilo na njega. Obično prede u ženskom društvu kao mačka – pogotovu kad se uzme u obzir da smo bez žena već mesecima.
Da ne slušam neugodnu tišinu koja se spustila na društvo, ustao sam sa kreveta na kome sam sedeo i otišao u pokrajnju sobu, da iz sanduka uzmem nešto preobuke za nju. Birao sam među košuljama neku manju, i našao jednu dosta lepu, vrlo jednostavnu, malo ukrašenu, ali poslužiće, dok našu gošću ne odvedemo u naselje i naše žene joj ne nađu nešto bolje. Donje čakšire i meke čizme za po kući uspeo sam da iskopam tek posle dužeg ronjenja među odećom, a kapu i krznene predmete ćemo upariti kasnije.
Kad sam se vratio u sobu za bolesnike, mal' mi sva odeća koju sam poneo ne ispade iz ruku. Ono dvoje se nisu pomerili iz stavova u kojima sam ih ostavio. Žena se skupila među jastucima i gledala u pod, a Gspodar dugmadi je stajao pored kreveta, s jednom rukom na okviru postelje, a drugom podbočen, onako kako se on obično drži. Da li je to možda običaj među Cibolanima – da muškarac i žena ne progovaraju međusobno? I zašto je tako neugodno gleda? Nisam mogao da se uzdržim:
–Je li vama dvoma neko pojeo jezik? Faranri, zašto ne zabavljaš gošću? Što samo stojiš, šta misliš?
Dakle, i ja umem da odapinjem strele pogledom – ali on to ume bolje. U stvari, da pogled ubija, sad bih bio mrtav.
–Ako ćeš samo tako da stojiš i gledaš, sevaj iz sobe, da se žena obuče bez uznemiravanja. – tim rečima ga izvedoh. Kad zatvorih vrata, i nađosmo se u hodniku, ponovo se oborih na njega:
–Dobro, šta je tebi? Kako se to ponašaš? Kog besa si se tako namračio? Da ti nije možda pola porodice pobila?
Govorio sam tiho, da me ona ne čuje, glas mi se od ljutnje i nelagode pretvorio u šišteći šapat.
–Ti ne razumeš, Aćane. To su naši običaji. . .
–Razumem ja da si ti bezobrazni divljak i da se ona preplašila od tebe! To je bar jasno kao da vam na čelima piše!
–Ali ti ne znaš, ona je jedno prezreno stvorenje. . .
–Mi ne preziremo one koji nam dođu za pomoć kad se nađu nevolji, razumej već jednom! A ona nam je došla ne tražeći pomoć, sama i bespomoćna. Ne mogu da shvatim zašto je prezireš? Da li bi i tvoja žena, gospa Nuri, tako postupila?
–Zabranjujem da se moja žena ikada sretne sa jednom ovakvom! – uzviknuo je sa žestinom. Kako je podigao glas, vrlo moguće da se to čulo kroz vrata. Sav sam se ohladio. Onoj iscrpenoj osobi sad samo treba jedan što je ovako gadi.
–Ćuti, netaktični stvore. Ko će se sresti s tvojom ženom i zašto, ne odlučuješ ti. Barem ne ovde, a u naselju još manje.
–Dok sam ja na položaju na kojem jesam u ovoj zajednici . . . – ponovo je povisio glas, i to je sada već bila pretnja.
–Dotle si dužan da se ponašaš pristojno, a naročito prema gostima naše Lakče Kaminuni! – poklopio sam ga odmah, i nisam bio baš ljubazan. Prilično nemilo sam ga podsetio da je stranac, došljak, da ne zna sve naše finese.
–Ili si, možda, zaboravio kako si ti stigao kod nas? – nastavio sam blaže. – Gonili su te, koliko si mi pričao.
–To je drugo – zabrzao je. – Ja sam i tada bio čestit čovek.
–Samo ti je bila ucenjena glava, i zaprećeno smrću svakom ko ti pomogne.
–Da, tako je. . . ali, ja sam bio prognan, a ona je osuđena na smrt. To je velika razlika.
–Znači, ona je nečasna, zato što je izbegla smrtnu kaznu?
–Da, tako je.
To njegovo "da, tako je" stvarno može da dovede čoveka do ludila.
–Dakle, zanimljivo je vaše shvatanje časti – rekoh nemarno. – Meni, vidiš, uopšte ne smeta što je ova osoba pobegla – jer u tome je stvar, izgleda, ona je pobegla, je li tako – i spasla svoj život. I mene su dva, tri puta hteli da ubiju – naravno, ne Kaminunci, nego odvratni stranci – i ja sam svaki put pobegao.
–Ali, ona je osuđena za PRELJUBU! – zašištao je najzad, posle dugog dvoumljenja i smišljanja odgovora. Video sam da mu je vrlo teško i da se veoma trudi da mi objasni svoje ponašanje, iako nije uspevao. A ako je mislio da će da me obori na leđa ovom poslednjom izjavom, nije uspeo ni to. Kad je reč pala, odjednom se opustio, i čak zauzeo neko pobedonosno "šta – sad – imaš – da – kažeš?" držanje. Izgleda, smatrao je da je rekao sve, iako u stvari nije rekao ništa, jer mi ta cibolanska reč nije bila poznata. To sam mu odmah i saopštio, i zahtevao da prevede, pa se našao u još goroj zabuni nego malopre.
–Hajde, objasni, kakvu je to strahotu nesrećnica učinila? – navaljivao sam. –Mora biti da je to neki grozan zločin, je li tako?
On je uvređeno zaćutao i odmahivao glavom. Razgovor je za njega bio završen, kako mi se činilo.
–Dobro, ne moraš, pitaću nju. Ulazimo da vidimo kako se snašla s odećom, i teško tebi, čuješ, ako opet budeš neprijatan.
–Kakav ću da budem, o tome ja odlučujem! – uzvratio je nadureno.
Zakucah na vrata – mi kažemo da je to iz poštovanja prema drvetu, od koga su isečene daske, ali ne manje ni prema onome ko je iza vrata, dodajemo. Niko nije odgovorio, pa uđosmo. Žena se bila obukla. Izgledala je kao neki od naših dečaka pre nego što se zamomče, onako u prevelikoj košulji i čizmama i smeškala se zbunjeno, sležući ramenima, kad se pogledasmo.
–Kako ti dobro stoji! – rekoh, hrabreći je. – Izgledaš kao momčić! Dobro ti stoji naša odeća. Nije najskupocenija, ali je čista.
–Mnogo vam hvala – rekla je učtivo.
–Nema zašto! Naša dužnost!
–Da. . . uobičajen postupak – dodao je Faranri ledeno.
Stajala je, pa je zamolih da sedne. Ne sme mnogo da se napreže, objašnjavao sam joj. Štaviše, bilo bi dobro da opet legne, da se ne zamara previše.
–I nema smisla da se i dalje ne poznajemo – govorio sam – kad svako od nas ima ime. Ja sam Aćan, ovaj lepotan se zove Faranri, to mu je kaminunsko ime, jer pravo krije. A kako tebe da zovemo?
–Ja sam Gildžan.
–Gindžana? – upitah misleći da nisam dobro čuo.
–Gildžan.
–U redu, nemam načina da pravilno izgovorim tvoje ime, zvaćemo te Gindžana, to je lepo ime (a znači "mali broš", a takođe i posebnu vrstu poklona – primedba prevodioca).
–U stvari mi je puno ime Gildžan Gejleni – ustala je da bi se naklonila. Ustadosmo i mi, i uzvratismo naklon, to učtivost zahteva. Vidim da se Faranri klanja kao da treba da položi glavu na panj, to jest, vrlo nerado; a kad je čuo njeno puno ime, zatreptao je, kao da je jako začuđen, i izgledao vrlo zainteresovan.
–Ime tvog naroda je Gejleni? – pitao sam.
–Ne – moj. . . muž se zove Gejlen.
Ime joj je po mužu? Čudnovato. Mi kad se predstavljamo, kažemo ime plemena, pa svoje sopstveno, pa imena roditelja, pa braće i sestara, a ko je stekao decu, obavezno i njih pominje. Ja sam, dakle, Kaminuni Aćan, sin Šeje i Denora, dece četvoro, hvala na pitanju. Ala će se naše žene čuditi kad čuju ovu strankinju. One će je već podrobno ispitati o svemu.
Oprostili smo se od nje, zamolivši je da se odmara, i otišli. Primetio sam da je Gospodar dugmadi odjednom vrlo zadovoljan i da se smeška sebi u bradu. Gongovi su javljali da imamo gošću, da je bila vrlo bolesna, i da ćemo je preneti u naselje – čim mećava popusti.
Smeo sam da se opkladim da je svi s nestrpljenjem očekuju.
II
Dastali: Radije smrt,
nego život bez voljenih ljudi!
(iz drame O DASTALI I NJENIM SNAHAMA)
Moje srce je mrtvo, i moje telo samo prazna školjka; pa ipak, ono je oporavljeno i zdravo. Zato neću da ležim i samu sebe žalim: potrudiću se da radim i ja nešto korisno. Otkako sam rekla da znam da pišem, u sobi redovno nalazim čistu hartiju, uredno zašiljena pera za pisanje i crni i zeleni tuš. Zamoljena sam da ne štedim hartiju, imaju oni toga dosta, kažu, a malo ljudi koji pišu kad ne moraju. Hartija je, inače, osrednjeg kvaliteta, nije baš kao kineska, rapavija je, ali poslužiće. Te ja, tako, počeh da zapisujem šta mi se događa od dolaska u Lakču Kaminuni, kako oni zovu svoju zemlju.
Ovi ljudi, Kaminunci, koji su me primili – ne mogu da kažem ništa drugo, nego baš primili, i to veoma lepo – vrlo su otporni na hladnoću. Zima je hladna kod njih i duga, pa ipak za sve ovo vreme koje provedoh kod njih nije se desilo da umre iko od mlađih. Baš jutros čuh kako plače jedna unuka, za svojim dedom. "Deda, deda" – zazivala je devojčica. – "zašto te nema? Zar nismo tako lepo pričali?" – a odrasli joj odgovaraju, blago, milo: "ćuti, dušo, ne plači, dedi je dobro, deda je otišao precima" – što znači, jednostavno odšetao u planinu, u hladnoću, iz koje se neće vratiti. Možda će mu na proleće naći kosti, možda i neće. Tako odlaze – obično kad su stari i kad im dosadi život. Retko se desi da mlađi ljudi umru od bolesti ili povrede. U mojoj zemlji, vazduh je manje zdrav, vrućine su velike, a kiše obično donesu zaraze i bolesti, od kojih sirotinja i deca umiru kao muve. Moji domaćini su veoma vredni, i dok rade, pevaju. Prvih dana su me njihova deca budila pesmom, ali su roditelji ubrzo primetili da plačem kad vidim decu, pa mi od tada ne šalju svoje potomke. "Ostavite ženu na miru", čula sam kako jedna od Kaminunki govori svojim drugaricama, "izgubila je svoju decu, tuđa su joj, svakako, kao so u žive rane", i sve su se saglasile da je upravo tako, i da neće više da budu netaktične, kako to one kažu.
Inače, soba, u koju su me smestili, nalazi se u velikoj kući, "zajedničkoj", tako je zovu. Na spratu je, nije velika, ali je čista i imam sve što mi je potrebno. Krevet je nizak, pokriven krznima, a po danu se krzna pokriju ćilimom sa resama, pa se dobije divan za sedenje; tu su i sto i stolica, i pribor za pisanje, koji sam pomenula. Zavesom je zaklonjen umivaonik, u koji mi redovno donose toplu vodu. Sanduk za odeću smešten je ispod kreveta, i izvlači se. Kaminunci odlično prave nameštaj, i majstori za drvo su veoma cenjeni. U sobi je još i veliki kamin i dosta drveta, dobro naslaganog, tako da vatra stalno i veselo gori. Na jednom od zidova, baš iznad postelje, u drvo su umetnuta četiri mala okna od gorskog kristala, ne osobito providna, ali tako vešto izbrušena, da u sobu stalno ulazi mnogo svetlosti, iako je napolju zapravo oblačan zimski dan. I još su tu vrata, kroz koja izlazim u veliki hodnik, pa niz stepenice, u prizemlje, a ako iziđem iz kuće, onda se nađem na samom trgu u sredini naselja. Onaj moj zemljak, onaj što ga zovu Gospodar dugmadi, dobio je kuću kad je stigao u Lakču, ali, on je došao sa ženom i detetom, a ja sam sama, pa mi je i soba previše. Ne mogu dugo da sedim u njoj, izlazim, iako mi je hladno, a kad iziđem, uvek upadnem u buljuk dečice koja se grudvaju tim snegom, tom belom materijom, koja je napadala na zemlju, i o kojoj sam u Ciboli samo slušala. Deca su divna – rumena i svetla, sa žarkim očicama i obučena u krzno. Kad ih vidim, kao da mi oštri nož probada srce, setim se mojih plodova, Narena i Nise. O deco moja, nežno voljena: hoću li vas ikada više videti?
Kaminunke, ove žene među kojima sam, jako me ljubazno pozivaju da se s njima družim u raznim zabavama; pravo da kažem, sramota me je. Ja, došljakinja, bez roda i imanja. . . nemam ni odeću, sem one što su mi je poklonile i dalje mi poklanjaju, napominjući uvek da to nije ništa posebno, da sam svakako navikla na bolje, ali šta da se radi, i ovo će moći da se iznosi. Da dopuštam, zatrpale bi me svojim rukotvorinama. Izgleda da se silno raduju kad nekom nešto poklanjaju. Šta više da se kaže, kad njihov jezik ima šezdesetak reči za pojam „poklon", to jest za različite vrste poklona koji se daju u raznim prilikama, a njima je još malo pa uvek prilika za darivanje. Svaki čas se dosete da mi nešto donesu, stalno neko kuca na vrata i donosi: suvo grožđe, kolače, dimljeno meso, mirisave masti za negovanje kože po hladnoći, čas kapu, čas nešto od nakita, i moli do neba da to primim. Ako nastavim, soba će mi ličiti na bakalnicu.
Najviše me obilazi, a najviše i poziva kod sebe, Kaminuni Cejša, lepa i odlučna žena, izgledom nalik na Đurđijanake koje sam viđala po haremima. Vitka je i visoka, pravog kraljevskog držanja, malo maslinaste kože, uskih malo iskošenih očiju. Kosa joj je duga, rastresita i jaka, a nosi je začešljanu unazad, pa prikupljenu velikim ukrašenim češljem na zatiljku, odakle se rasipaju kovrdže po ramenima i niz leđa. Zavidim joj na toj krasnoj kosi, a ona me umiljato ubeđuje da će i moja brzo porasti, i da će to vrlo lepo izgledati. Govori odmereno, priča prijatno, glas joj je visok ali nije piskav. Čavrljajući sve vreme, malom drvenom kašikom sa intarzijama od srebra muti u šolji prah od nekih aromatičnih trava, dok se ne stvori pena. Onda se u to nalije vrela voda, i dobije se ukusan osvežavajući napitak, kojeg oni zovu "fi" i koji može brzo da popravi raspoloženje. Pila sam: istovremeno je gorko i slatko, i nekako sam bolje volje kad to popijem. Sedimo u njenoj kući – Kaminunci prave kuće od drveta i naboja, kao dabrovi, koji su im svete životinje, ali te kuće su itekako uredne – sedimo, dakle, u obilju mekih prostirki, krzna i keramike koju moja domaćica skuplja, a ona muti "fi" i priča mi trač o dvoje njenih prijatelja. Kad bi čula moju priču, šta li bi rekla?
–Znaš, oni su se mnogo zavoleli; a ne znaš da li ona ima ljubomornijeg muža, ili on ženu. Te se tako najčešće sreću kod mene; dođu na čaj i kolače, pa nekako zajedno odu. I sad pravim poselo, doći će, a i ti ćeš doći, baš da vidim hoće li izdržati da se ne gledaju bar neko vreme...
–Kod vas, kako se gleda ako bi muž saznao da ga je žena prevarila? – pitam, prekidajući je.
Ona stane u pola reči, i kašičica se zaustavi:
–Sad. . . ne znam šta hoćeš da pitaš. Kako prevariti? Gde je tu varanje? Kad se neko voli, tu obično nema varanja.
–Ali kakve su kazne za to?
Pruža mi moj "fi":
–Zar nije lakše da mi kažeš šta te muči?
Ćutim i gledam u mrku tečnost, a kad vrela šolja počne da mi prži prste, odlažem je na stočić –– malo glasnije nego što bi moralo.
–Vi ste mnogo drugačije od nas – kažem joj. – Nekako se. . . ne krijete.
Ona mi odgovara pevajući:
–"Kod nas žene svoja lica ne kriju,
pogledi muški im kožu miluju,
a vi, kad veo skinete, kao da gole ostanete,
pokazujući, ko zna zašto, uplašeno lice. . ."
Smejem se i protiv volje:
–Zaista, svaki čas popravljam veo, iako ga, u stvari, nemam! Kako si znala?
–Držiš se prilično stegnuto. Ne treba.
–Kod nas, žene se pokrivaju. Samo u kući se vidi kakve su.
Cejša malo mrda svojom ponositom glavom i smeši se. Njene duge svilene trepavice polako se pomeraju. Za nju bi bilo zaista šteta da je neko pokrije da se ne vidi.
–Naučićeš da živiš bez odeće iz tvoje zemlje. Naša je mnogo udobnija – kaže. Ona je odevena u krasnu narandžastu košulju, izvezenu đinđuvama po prednjem delu i krajevima rukava. Na nogama ima uske čakšire od meke vune, kakve Kaminunke nose po kući, a kad izlaze na zimu, onda oblače još jedne, šire i malo nabrane. Cejša, kad je prvi put došla kod mene, imala je na sebi još veliki ogrtač od krzna srebrne lisice, široku šubaru od iste životinje, i visoke čizme od meke kože sa utisnutim ćilibarima. Ta odeća je topla, i žena se sasvim slobodno kreće u njoj. Muškarci se oblače isto, samo sa manje ukrasa, a košulje su im najčešće mrke, tamne ili sasvim svetle. Čudno se osećam u muškoj odeći.
–Moram ti naći nešto veselije boje da obučeš – kaže mi Cejša pokroviteljski. Opet mi se malo stegne grlo, tu ljubaznost, na koju nalećem svakog časa, ne mogu da uzvratim, štaviše, ne mogu ni da je razumem. Pesma pred kućom spasava me odgovora.
–Ah. . . evo obožavalaca – Cejša se zadovoljno osmehuje. Otvara vrata – malo postoji, posluša, graciozno klimne glavom momcima koji joj pevaju – pa opet zatvori vrata i vraća se na sedište. Aćan mi je objašnjavao da je u Cejšu zaljubljeno pola muškaraca u zajednici, pošto su joj oni iz druge polovine – rođaci. U društvu u kome sam odrasla, bilo bi sramota da se tako nešto čuje za ženu, ali ovde vladaju drugi zakoni.
–Ti si vrlo lepa – kažem.
–Takva sam, šta mogu! – smeje se ona, a smejem se i ja.
Slušamo pesmu, dok u kuću ne uleti, unoseći ogromnu količinu hladnog vazduha, mala Ćarvalpindala, Cejšina kćerka. Onako odevena u krzno, sva čupava kao mali medved, natovarena snegom i cičeći od veselja, devojčica se baca u zagrljaj majci. Trlja joj lice snegom, obe vrište, smeju se.
–Ah, gle ti nju, kako mi je uništila sobu! – u šali Cejša grdi dete. – Sav taj sneg ćeš da počistiš i pokupiš. Hajde, idi popij vruće mleko.
–Neću mleko! – ciči dete, jer ga majka golica. – Hoću "fi"!
–Nema, vidi ti, mala devojčica, a hoće piće za odrasle žene! Odmah da si popila mleko, eno čeka te na ognjištu.
Dete, vrlo raspoloženo za igru, napušta majčino naručje i smešta se kod mene. Tako divno miriše na sneg i mladost, da me sasvim zbuni.
–Mazi Ćaro! – podstiče me devojčica, i gnjura glavicom u moje grudi. Milujem meku dečju kosicu, rumene obraščiće, stežem to malo tanano telo uz sebe. Mislim da ću početi da plačem.
–Ćaro, idi opet na sneg, tvoji drugovi te čekaju – kaže Cejša naoko mirno. – Ne moraš da piješ mleko. – Da li je naslutila šta mi se događa u duši? Kad je dete izišlo, njegova majka mi upućuje prodoran pogled.
–Dopada ti se moja Ćaro? – pita.
–Veoma – odgovaram, i sad su mi oči već pune neprolivenih suza. Zar je moguće da ih toliko imam?
–Onda će ti se još više dopasti tvoja deca, kad ih vidiš ponovo – šapuće moja poznanica, a lice joj je kao ozareno nekim tajnim saznanjem. Slušam je ukočeno, kao da mi se prorok obratio.
–Kako? Kada? – zamuckujem.
–Uskoro – kaže ubeđeno, kao da govori o nečem sasvim izvesnom. – Uskoro. . .nemoj se brinuti. Molićemo vetrove koji paze na drumove da nam doduvaju glasove o tvom potomstvu. A ako ne pomognu vetrovi, pomoćićemo mi. Samo da se prolaz Karkadž odledi, i nove vode poteku Setorom, i kad bude leto, da ti deca iz vlažne i tople zemlje ne dođu pravo u zimu, kao što si ti došla. Uskoro, videćeš svoju decu. A do tada, ne boj se. I nemoj da plačeš kad vidiš tuđu decu. Moja Ćaro te je odmah zavolela, ona baš ne dolazi kod svakog u naručje.
–Hvala ti za te reči.
–Nema zašto. To smo mi. Mi smo takvi.
Dugo pričamo, o sasvim drugim stvarima. A uveče, gledam kako Cejša kupa i češlja svoju malu lepoticu, i peva joj, a malo snebivajući se, pridružujem se i ja, pevamo prvu kaminunsku pesmu kojoj me je Cejša naučila:
–"Svake je noći kraljica zvezda kćerčicu svoju češljala,
divnu je kosu curica imala, da je seku nije dala:
porasla kosa, k'o dan letnji duga, k'o nebo široka,
porasla kosa, i sjajem joj svojim oba zaklonila oka. . ."
–I pevaš lepo – kažem joj.
–Nisi ni ti loša. Ej, da hoćeš da dođeš na jednu od naših veselica, da malo zapevamo! Svašta bi čula i ti od nas, i mi od tebe. Mi vrlo volimo kad nam dođu gosti.
–Ne znam. . . nije u redu. . .
–A šta je u redu? Da se zavučeš u onaj sobičak i sediš sama? Zašto je to bolje nego pridružiti se ostalima?
–Ne znam ni vaše običaje. . .
–Pa onda pitaj. Mi ćemo da ti kažemo. Naši običaji nisu tajna, ne znam kako je kod vas.
–Ja sam odbačena osoba.
–Ti si odbacila samu sebe, kako mi se čini. Na kraju krajeva, svi smo mi odbačeni, ovako ili onako – kaže Cejša filozofski. – Mi smo odbačeni narod. Kad bi se neko još na to obazirao! Pa ipak, oni koji nas odbaciše, propadoše, a mi smo još tu. I, nije nam loše. Šta kažeš na to?
–Ne bih da smetam.
–O, izmisli još nešto, molim te! Ne smetaš, niko ne smeta. Uveče, kad se smrkne, i užde se buktinje po kućama, samo se došetaj do mene – ja ću da te vodim!
–Pa. . .
–Dolaziš, dolaziš svakako! Molim, reci da dolaziš!
–Dobro, dolazim. . .
Radosno me hvata za ruke:
–Nećeš se kajati! To upamti! Ako se predomisliš – dolazim ja, i dovlačim te za vrat!
III
Dođi i odbaci teret svoj,
mi smo Kaminunci!
Samo ako se ljubavi bojiš,
boj se i od nas!
(treće obraćanje strancima)
Lepotica Cejša, crni labud naš, redovno me izveštava o stanju i raspoloženju poštovane nam gošće. Cejšu, inače, zovemo "crnim labudom" zato što je jedno vreme nosila isključivo crne košulje i čakšire, što je isticalo njen vitki stas. Otkako je promenila čoveka, vidimo da sve više nosi žive boje, ali, svejedno, nadimak je ostao. Nismo mogli odabrati bolju osobu da pazi na došljakinju. Ta žena je izgleda velike nevolje pretrpela i nahvatala se straha da ne sme ni da se ispravi kako treba. Sve se nešto šunja uz zidove, kao da ćemo mi nešto da joj zamerimo. Jako me podseća na gospa – Nuri, venčanu zakonitu Gospodara dugmadi; ali gospa Nuri se, barem u poslednje vreme, opustila, nije više onako ukočena, sve više se druži sa našim ženama, a ovu to tek čeka. Strpljenja samo, i vremena – tako su govorili naši stari. A sa vremenom i strpljenjem – sazrevaju i jabuke, pa kud neće i unesrećeno žensko srce.
Gorimo od želje da pomognemo, ali kod tih stranaca neke stvari ne idu kao kod nas, i nešto mislim da bi Gindžana, kako je zovemo, jer ne možemo da izgovorimo njeno pravo ime, pre umrla nego tražila pomoć od nas. Zato moramo da budemo vrlo oprezni, da je ne uplašimo još više.
–Da li je poštovana gošća imala nešto sa nekim od naših muškaraca? – jako se zanima Kaminuni Aj.
–Ni slučajno, ni sa kim ne razgovara – kažem.
–Oh, sirotica, nije nikakvo čudo što se tako napeto drži! Da joj priredimo javar? – pita on brižno.
–Kakav javar, mislim da ne bi bila u stanju da podnese nijednog od nas, a kamoli javar! – uzvraćam odlučno.
–Nije valjda toliko bolesna? – još više se zabrinjava on. I ostali odobravaju, da ženu treba hitno uputiti u naše najlepše običaje.
––Slušajte me svi, i ti, Aj, njeno telo je prezdravilo, ali njena duša pati za izgubljenom domovinom i decom još više. Da nije niko pokušao bilo šta kod nje – govorim strogo. – Ispitaćemo stvar, i videćemo šta se da učiniti. Cejša, kako je s njom?
–Nije najbolje – kaže Cejša ozbiljno. – Ne dopada mi se što stalno misli da je kriva za nešto. Još mi nije saopštila šta je to, ali saznaću.
–Šta se zamajavaš da saznaš? Ona je jedna bednica, i to ti je to – dobacuje kivno Gospodar dugmadi.
–Ako ti znaš, kaži nam, da ne nagađamo.
–Nema tu šta da se govori. Ona je osuđena na smrt zbog preljube, zato joj je odsečena kosa.
–Ali šta znači ta reč koju stalno upotrebljavaš?
–Gotovo da mi je neugodno da o tome govorim pred poštovanja dostojnim udatim ženama – kaže on važno, lako se naklonivši prema uglu iz koga ga udate žene prožižu pogledima. – Njen greh je veliki: prekršila je zavet koji se daje pri stupanju u svetu bračnu vezu, podarila svoje telo drugom muškarcu. . .
–Ah, on govori o običaju "krčaga i prostirke" – "shvatila" je Umejina. – A šta je zlo u tome? Mi smo sve poštovanja dostojne udate žene i sve s vremena na vreme podarujemo svoja tela i drugim muškarcima. Je li tako, žene?
–Tako je, tako – stiže žagor pun odobravanja.
–Pa i tebi smo se davale, Gospodaru dugmadi – nastavlja Umejina bezazleno – i znamo kakav si i šta možeš. Zar je to kod vas zabranjeno? – i krajem jedne od svojih sedam pletenica u šali udara Gospodara dugmadi po licu. Njemu, po običaju, pada zavesa, kako mi to kažemo, to jest, pocrveni do korena kose. Jako mu je nezgodno, vidi se da bi u zemlju propao. Boji se svoje gospa – Nuri kao žive vatre.
–Da li su tebe zbog toga ošišali nakratko? – pita Kaminuni Denra. – Zato što si šarao sa tuđim ženama? – On već izgleda kao neko ko će da pukne. Muškarci se kradom smejulje, ne pada nam na pamet da spasavamo nekog koga su žene uzele da rešetaju. Da vidimo i čujemo kako će sada da se izvuče.
–To je drugo. . . ja sam muškarac! – odgovara prigušeno.
–To jeste drugo, ali po čemu? – navaljuje Denra. – Da li bi i tebe osudili na smrt da su te uhvatili?
–Ne bi – priznaje on.
–Ah, a žena je nešto više kriva?
–Jeste – odgovara on kroz stegnuto grlo.
–Tako – kaže Denra vrlo polako, naglašavajući svaki glas. – Žena je, znači, kriva, muškarac nije. I osuđena je na smrt, tek tako?
–Da, tako je.
–Da se mi više ne pregonimo – upadam. – Druga zemlja, drugi običaji. Nije naše da o tome sudimo, nego da gledamo šta ćemo. Predlažem da je večeras, kad dođe među nas, najlepše dočekamo.
–To bismo uradili i da nisi predložio – dobacio mi je neko.
–Nikakvih ispitivanja, nikakvih unakrsnih pitanja, neka govori samo ako želi. Govorićemo mi, dok se sama ne ohrabri.
Uveče smo s puno volje spremali veselje. Velika soba u zajedničkoj kući najpre je marljivo počišćena i oribana, naložena je velika vatra i pušten jači dovod tople vode u pod. Unete su prostirke, sedišta i jastuci, pošto smo nameravali da se te večeri govore stihovi i pričaju priče. Mogla je to da bude i igranka, ali, ako strankinja ne sme ni da razgovara, kud bi se odlučila da zaigra. Istovremeno se u donjim prostorijama pripremala bogata večera: testa, slana i slatka, sa mnogo sira i suvog grožđa, meso, lepo ispečeno pa isečeno na male komade tako da mogu da se jedu bez pribora za jelo, voće, pečurke, i, naravno, dosta vina, svežeg ili kuvanog sa karanfilićem i medom, da razbije hladnoću. Iz sobe na spratu, Gindžana je svakako čula pripreme, ali nije sišla i pridružila nam se. Kad smo se okupili – a bilo se dobrano smrklo, i ponovo je počeo da pada sneg, dogovorih se sa Cejšom da ode po gošću.
No, čekali smo dosta dugo da se Cejša vrati, a za to vreme stigli su svi koji su nameravali da dođu, odrasli, i velika deca koja ne moraju rano na spavanje. Lutnje su udešene, zapevali smo prvu pesmu te večeri, pesmu kojom se obično otvaraju ovakva okupljanja:
"Noć je duga, zoro moja lepa,
zoro moja lepa.
Duboke su senke, dugačke su staze,
zoro moja lepa.
Samo ti si tu, da mi snage daš,
zoro moja lepa,
i ja ti dolazim."
A usred pesme, kad smo se već zagrejali, videsmo da se na vratima pojavila Cejša sa našom strankinjom.
Stajala je stidljiva i rumena od zbunjenosti u odblesku plamena, ali lice joj se zarilo u osmeh, i izgledalo je da silno želi da nam se pridruži. Ipak, nije se usudila, dok Cejša nije, slobodno, kako je već umela, ušla u sobu. Tek tada se i Gindžana odvažila i uvukla se za njom, ne gubeći je iz vida. Primetili smo odmah da je odevena u našu nošnju, u čakšire i čizmice, i to nam je bilo vrlo drago. Svakako joj je Cejša izabrala tu divnu košulju boje tek oljuštene jabuke, bogato izvezenu šarenim kamenčićima i zlatnim koncem spreda i po ramenima. Rukavi su bili široki, pogodni da sklone od pogleda njene ručice, koje je još uvek nervozno kršila, a ona čudna kratka kosa bila joj je pridenuta na temenu šnalom od kamenčića kakvi su se kočili i na odeći. Bilo je to neobično, ali ne i odbojno – kao kod naših velikih dečaka, kad puštaju kosu, a još im nije dovoljno dugačka da je spletu u perčin, pa ne znaju šta će s njom. Kad bi se osmehnula, sinuli bi krupni pljosnati prednji zubi – pravi dabrovski zubi, kako mi kažemo. Bili smo očarani. Tako nekako, kao ova mala osoba, svakako je izgledala naša pramajka, kad se od dabra pretvorila u ženu, i došla da bude domaćica čoveku. Nismo prekinuli pesmu, ne, nekako nam se činilo da bi se još više uplašila, štaviše, kad smo završili, odmah smo započeli drugu, Na taj način smo joj dali vremena da se, sledeći Cejšu i budno motreći šta ova radi, smesti među ostale, i da sluša.
Kad otpevasmo, i razgovor se zapodenu posle pohvala pevačima i pesmi, ustadoh da obredim pićem. Nosio sam čaše sa kuvanim vinom na poslužavniku od srebra – dobra trgovina sa Karizmom. U vino sam skrkao sav cimet koji sam našao u kuhinji – još bolja trgovina sa karavanom iz zemlje Sind – i taj miris se uvlačio u svaku poru na koži. Red je da gosta poslužim prvog, ali ovog puta namerno sam prenebregnuo lepo ponašanje, i počeo da služim onako kako se kosi – od prve osobe koja mi je sedela sa desne strane, pa dalje, dok ne poslužih Cejšu, pa odmah i gošću. Cejša je uzela, ljupko zahvalila, a Gindžana je učinila isto.
–Pij polako. Vrelo je – rekoh običnim glasom, kao da smo razgovarali satima pre toga.
Trgla se, zapiljila u mene, ali na kratko.
–Dobro – izgovorila je brzo.
Obratio sam se obema:
–Morate da probate kako pravim kuvano vino, i da se divite i hvalite.
–Zaista, velik je to posao, pravi podvig za kuvara: da stavi vino da provri, a onda uspe med i začine! – Cejša nije ostala dužna odgovora.
–Svejedno, svejedno, za kuvano vino treba imati pravi njuh!
–A ti, k'o da si imao kijavicu, koliko si cimeta stavio, miriše nadaleko!
Gošća je samo hitro pogledavala čas mene čas Cejšu, kao da nije naviknuta na ovakav razgovor, ali umirena, bez sumnje, što ne mora ona da govori.
–Dok čekate da vam se vino ohladi, idite do stola. Jer kad muškarci navale na sve one đakonije, vama će ostati da ližete prazne tanjire – upozorih ih.
–Lepo, ići ćemo. Nadam se da je onim mojim kolačima sa bademom nađeno počasno mesto.
–Lično sam se pobrinuo za njih, i poređao ih na pravo mesto – odgovorio sam smerno. Cejša pravi izvrsne kolače.
–A gde to?
–Ovde – rekoh pokajnički, gladeći se po stomaku. – Bili su odlični, i svaka čast.
–Nisi ih valjda sve pojeo?
–Jedva je i tanjir preostao, tako su bili dobri. Ima da ih hvalim, ko slušao, ko ne slušao.
–To se ti šališ.
–Pa šalim se. Pojeo sam nekoliko.
–Uh, laknulo mi je!
–Ostale je smazao Gospodar dugmadi, samo on nije hvalio, rekao je da su nikakvi.
Cejša se malo smrkne: ona baš ne voli Gospodara dugmadi.
–Je li? – pita glasom koji ne obećava ništa dobro.
–Preterao sam – kajem se ja i dalje. – Nije ih pojeo, nisam mu dao, ni da proba. Eno, svi su tamo, lepo poređani na onaj veliki poslužavnik. Idite već do stola, vidim tamo još neke kako se oblizuju.
Cejša lako ustaje, Gindžana za njom, kao mače. Odlaze do stola. Vidim, Cejša se zdravi sa svima, predstavlja gošću, kao da je ne poznajemo. I ona otpozdravlja, čak se pomalo i klanja u odgovor, oponašajući nove poznanike. Dok dalje nosim vino, krajevima ušiju osluškujem razgovor koji se vodi pored hrane. Cejša se raspituje za zdravlje dece grupice žena, hvali peciva i usoljeno meso sa začinima, žali se na surovu zimu. Žene klimaju i gledaju je sa odobravanjem, jer Cejša je – "prava", kako mi kažemo. Posle prvog oklevanja, i gošća uzima zašiljeni štapić, naš najvažniji pribor za jelo osim kašike, i počinje da nabada ukusne zalogaje. Dobro je: prvi korak je učinjen.
Malo sam zazirao šta će biti kad žene napuste razgovor o vremenu i opštim mestima, i počnu da bivaju radoznale, pa sam se neupadljivo približio grupi za stolom. Dok sam punio nove čaše i polako ih slagao na pladanj, sve vreme sam bio na iglama, da priteknem u pomoć i menjam predmet razgovora, ako postane zapaljivo. To je naša, kaminunska, zavera: tako mi primamo novog čoveka u zajednicu; i svi smo u tome složni, kao da se sporazumevamo mislima. Čujem kako Denra govori:
–Dobro je što ti je kosa skraćena. Čujem da si bila mnogo bolesna, a kosa, kad raste, oduzima mnogo snage za ozdravljenje. Kad se oporaviš, porašće mnogo brže.
Gošća na to samo što ne proguta i čačkalicu zajedno sa mesom – toliko joj je neprijatno. Ipak, uspela je nekako da savlada zalogaj, i osmehne se, premda na silu.
–Uzmi još mesa – kaže Umejina. – Moraš da jedeš, da se osnažiš. Zima je vrlo jaka – ovog puta.
–Hvala – ohrabrila se Gindžana – samo, ako nastavim ovoliko da jedem, pretvoriću se u slona.
–A, to budi bez brige, kad na proleće krenemo da radimo, ode salo kao voda.
–U mojoj zemlji je toplo. . . Ne može mnogo da se jede – objašnjava Gindžana.
–Je li tvoja zemlja lepa? Je li mnogo drugačija od Lakče Kaminuni?
–Ne znam – kaže gošća, i žene rašire oči. – Malo sam putovala po mojoj zemlji. Žene žive u kući. Znam da je blizu mora, uz veliku reku, kao što je vaša Setor, samo mnogo šira, i da ima močvara. Reka pravi veliku deltu, ima široko ušće, i tu su blatišta, i komarci, i muve. . . A ima i velika luka, iz koje veliki brodovi, kao ptice belih krila, putuju po celom civilizovanom svetu. . . Plove, plove, daleko. . .
Tajac. I ja sam začuđen. Ovoliko nije govorila otkako je došla kod nas. Samo: da; ne; hvala vam što ste tako ljubazni. A, gle sada – čitava bajka! Eto šta čini moje kuvano vino!
–Kako to sve znaš, ako si živela u kući? Da li si viđala te brodove o kojima pričaš? – pita Cejša, kad je ponovo počela da diše.
–Samo na crtežima. . . u knjigama. . .
Knjige? Imala je knjige? To je onda veliko bogatstvo!
–Da li su u tim knjigama bile nacrtane i druge stvari?
–O, mnogo toga! Trer, moj ujak, koji me je odgajio. . . roditelji su mi ubijeni davno, ne pamtim ih. . . naučio me je da čitam, i dozvoljavao mi da uđem u njegovu sobu sa knjigama kad god hoću, i da uzmem svaku knjigu. . . Trer nije imao dece. . . I naučio me je da napišem svoje ime na četiri vrste slova, i jezike koje govore putnici iz daleka, koje nikada nisam videla ni srela. . .
–Jesi li tako naučila i naš jezik?
–Ja sam učila jezik Carstva dana i noći, koje je nestalo, ali su ostale mnoge pesme i priče. To je mrtav jezik, ali, Trer je mislio da treba da ga znam.
–Kako, jezik da je mrtav, a mi živi živcati, i govorimo baš tim jezikom?
Gindžana se preseče i zaćuti. Posle nelagodnog premišljanja, kaže:
–Molim, oprostite.
–Nema zašto, ni mi ne znamo ništa o tvom narodu. Ako tamo misle da nas nema, šta mi tu možemo. Evo, ti si kod nas, i vidiš da postojimo. Ni Gospodar dugmadi nije verovao da smo mi – oni iz starih knjiga.
–Šta je to Gospodar dugmadi?
–E, to ti je onaj tvoj zemljak, nakićen kao paun, što priča sa Ajanijom, vidiš, onom tamo. . .
Opet se zbunila. Ali svi je gledamo najljubaznije što možemo: hoće li razumeti da joj se ne rugamo? I da joj ništa ne zameramo?
Denra navaljuje da probamo njen dimljeni sir i kiselo povrće (sasvim nepotrebno, probaćemo i da nas ne nudi), i to prekida zbunjenost naše gošće. Jedemo i uživamo. Mi hranu režemo na male komade, tako da jedenje ne ometa razgovor – posao koji najviše volimo.
–Dakle – nastavljam opušteno – niko nije kriv što se mi ljudi iz udaljenih zemalja ne poznajemo dovoljno. Ko je pravi, taj nađe načina da se sporazume. Neko nauči jezik, neko običaje. Neko napiše knjigu ili izmisli pesmu koja postane poznata i u udaljenim zemljama. Neko se jednostavno smeši i tako se sporazumeva. A neko nađe živi jezik, pa se upozna sa stranim narodom.
–Šta je živi jezik? – ponovo naleće gošća.
–To je kad zavoliš nekoga ko ti je stran.
Ćuti, trepće. Primećujem da ima veoma lepe oči, smeđe i tople kao čaj. A trepavice su joj duge i guste. I taj pogled, široko otvoren, tako da se vidi dno zenice, kao u naše dece. . . Pogledajmo bolje, i naći ćemo razloga za divljenje, tako mi kažemo. Nije mi izgledala lepo kad sam je prvi put video: samo jadni bespomoćni ljudski stvor, osuđen od ljudi i prirode, bolestan i smrvljen. Sada je počela nekako da se ispravlja, ramena su joj podignuta, ceo stav tela manje savijen i preplašen.
–Nego, što smo se ućutali – javlja se Cejša. – Hoćemo li malo zapevati?
–Šta voliš da pevaš? – okrećem se Gindžani.
–Ne priliči mi da pevam – uzvraća vrlo tiho.
–Ne priliči? Koješta! Samo mene slušaj!
"Ljubavi moja, prijatelju pravi. . ."
Kad pustim glas, nije da se hvalim, pesmu prihvataju i oni koji baš nisu nameravali da mnogo pevaju te večeri. Zaorila se opet jedna od naših omiljenih, tako da se na trenutke činilo da će krov da se odigne sa zajedničke kuće. Melodija je vesela, hitra kao potočić koji se uliva u Setor, a reči pune uzdržanog smeha. Ali mi je nešto drugo palo na pamet, pa čim prođe prva strofa, prekidoh rečima:
–Kaminunci, poštovani i dragi! Imamo gošću, i zato hajde da pevamo nešto u njenu čast!
–Daaaaa! – ču se više glasova odobravanja.
–"Belo je moja boja" – zapevah, ciljajući na belu košulju, u kojoj se Gindžana pojavila – "stoji mi lepše od sviju,
nikada koža i grudi kao uz tkaninu belu,
belo je moja boja: u njoj se pobede kriju,
i sunčev sjaj, i svaki sjaj, i ljubav, ljubav sva. . ."
To je pesma koja nosi, i samo vrlo tvrda srca mogu da joj se ne pridruže. Gospodar dugmadi je zapevao – jasno sam čuo njegov snažni glas u horu – gospa Nuri se samo smeškala, ali, negde na kraju pripeva, pojavio se u mnoštvu glasova jedan nov. Ućutao sam da bih bolje čuo; u gužvi sam spazio Gindžanin profil, zabacila je glavu i pevala, a obrazi su joj bili mokri. Malo dirnut, nastavio sam sledeću strofu:
–"Belo je moja boja: taj osmeh neba i vode,
cvet jabuke i trešnje i belih ruža cvet,
belo je moja boja: magla visoko što ode,
i beli oblak, i beli sneg, i beli, beli svet.
Belo je moja boja. . ."
–Dosta, dosta! Odmor! – javili su se neki. – Malo se osvežiti hranom, pa da pređemo na stihove!
–Ali da prvo pređemo na hranu!
Gindžana se malo sklonila da obriše suze, i, dok se osvrtala, tražeći Cejšu – odjednom se našla oči u oči sa Gospodarem dugmadi, koji je izniknuo ispred nje.
U trenutku sam mu sagledao lice – smešio se, preterano razvlačeći usta tako da se svi zubi vide, i što zapravo više liči na pretnju nego na osmeh – a oči su mu bile hladne i neugodno bistre.
Odmereno je otpio gutljaj iz svoje čaše i podrugljivo slatkastim glasom zapitao:
–Gle, da li ja to dobro vidim ucveljenu majku? Sirotu Cibolanku lišenu dece? Reklo bi se da se dobro zabavlja?
Ona se smrzla, a on ju je i dalje gledao, uživajući u svojoj nadmoći.
–Lepo si se obukla, čak si se malo i podgojila, a uskoro ćeš početi i da uživaš u društvenom životu. . . Da, takve ste vi. . .
Cejša im je polako prišla, spremna da se umeša, a po tome kako je stisnula usne, to ne bi bio prijatan razgovor. Ja nisam mogao da se pomerim: oduzeo sam se videvši kako njegov pogled drži njen, i kako se ženino telo ukočilo u stavu "mirno", kao da ne može da se odupre. Naše žene imaju običaj da kažu, da Gospodar dugmadi osvaja ljude čim ih pogleda, i to je bilo tačno, svi smo mi bili osvojeni, ali radošću koja je zračila iz njega, a ne ovom netrpeljivošću kojoj sam upravo bio svedok. Zašto je tako neugodan prema ovoj ženi? Zašto je ne voli? Nije neka lepotica, ali mnoge, prema kojima je bio ljubazan, nisu joj nimalo utekle po lepoti, naprotiv. Da li je to zato što je došla sa Cejšom? Njemu se Cejša ne sviđa, to znam, više puta mi je rekao da je "napadna i preslobodna", iako nisam razumeo šta to znači. Ali kad je Cejša ponovo stavila šaku na Gindžanino rame, kao da je ohrabri ili zaštiti, nešto od kaminunske hrabrosti izgleda je prešlo na gošću. Malo se zategla, pesnice su joj se skupile, mala dečja brada se isturila, i odjednom je iz nje provalilo:
–A i jedan prognani i zaboravljeni se izgleda lepo snašao, zar ne?
Bila je to samo jedna rečenica, beznačajna za slušaoca, i izrečena vrlo učtivo, ni glasno ni pretiho; ipak, bilo je mnogo značenja iza tih belih zuba, što su se otkrili u osmehu. Faranri se tako zapanjio, da je ustuknuo za korak: nije to očekivao, bilo je jasno kao dan. Gindžana se opet namrštila, i čekala, kako sam pomislio, njegovu sledeću strelicu. Ništa od toga. Faranri je umeo brzo da misli, i još brže da odbrusi, ali sada kao da je naleteo na dobrog protivnika.
–Pa. . . onda ne ostaje drugo, nego da poželim dobar provod i dalje, je li?
–Baš tako – ovo se javila Cejša. – Tako si zlatan, Faranri. A i gospa Nuri ti večeras divno izgleda.
On se osmehnuo, nešto kiselije, i nestao u pravcu gospa – Nuri, a Cejša i ja smo izmenjali zadovoljne poglede.
–Hajde, odlepi taj osmeh, dok ti ga neko nije razbio – rekla mi je Cejša.
–A i ti bi mogla malo manje da razvlačiš usta. Da nemaš minđuša, usta bi ti išla oko glave – uzvratio sam, i nasmejali smo se glasno.
–Šta sam opet pogrešila? – pitala je Gindžana.
–O, pa prestani već jednom da misliš da si u nečemu pogrešila, mila Gindži! – nije mogla da se uzdrži Cejša. – Ni u čemu ne grešiš: svaki ti je gest na mestu, i svaka od to malo reči koje si izgovorila. Mi nismo lovci na greške, i ne govorimo da bismo uvredili ili osudili.
–Da, samo slobodno – nastavio sam ja. – Mi ćemo noćas govoriti mnoge stihove i otpevati mnogo pesama. Pa šta misliš kako bi to izgledalo da se nasmejemo svakom ko poklecne jezikom, i da svaku grešku zapamtimo?
Ona je na to mogla samo da slegne ramenima, ali do kraja večeri svijala se blizu mene i Cejše. Stihove koje smo govorili slušala je žudno i sa velikim zadovoljstvom, i nešto od njenog tereta kao da je spalo sa tih malih pleća. Kad smo se pred zoru opraštali jedni od drugih, zakazujući s mnogo buke sledeće okupljanje, tiho je rekla da joj je bilo vrlo lepo s nama, i da će opet doći.
U međuvremenu, moj posao biće da ubedim par ludaka, ovakvih kao što sam ja, da ozbiljno razmisle o dužem trgovačkom putu. Do Cibole.
